Odsudna bitka za Beograd

1
425

Šapić na trpezi vampira  

  • Vučić ne želi konkurenciju, on samo iskorišćava, ponižava i maltretira svoje lojalne aparatčike. On nema saradnike, on ima sluge
  • Njega o ratovanju ne treba podučavati, zato ne samo da ne namerava da izgubi bitku za Beograd, nego zna da bi nakon poraza u glavnom gradu ubrzo izgubio sve
  • Šapić je svoju fensi, sportsku i elegantnu jahtu s kojom je mogao lako da preplovi svet vezao za Vučićev Titanik
  • Vesićevo orgijanje u Beogradu i nad Beograđanima istanjilo je podršku naprednjaka i uvelo ih u neizvesnost i upitnost opstanka
  • Suština taktike koju Vučić sprovodi svime ovime, a osobito usisavanjem Šapića, jeste nastojanje da sopstvenu diktatorsku vladavinu produži, proširi i stabilizuje

Piše: Slavko Živanov

Od izreke u kojoj se tvrdi da je mogućno izgubiti bitku, a dobiti rat nisu se mnogi ovajdili. Ona je korisnije legla onima što su tragali za utehom gajeći očekivanja bez pokrića, u samozavaravanju i vidanju rana od straha da se istina pogleda u oči. Pouzdano je i nesporno da je takvih bitaka u istoriji bilo, ali su one, uglavnom, ostale u hladnoj senci velikih pobeda i dobijenih ratova. No, legendarne bitke, one od čijeg je ishoda zavisio rat, ostale su duboko uklesane u istoriji, i dugo će se slaviti. Bitkom kod Kurska slomljena je kičma Vermahtu, propašću opsade Beča u 17. veku, zaustavljeno je Osmansko carstvo i počeo je uzlet Habzburgovaca, a Bitkom kod Saratoge odlučen je ishod Američkog rata za nezavisnost. Bitkom kod Hadrijanopolja, u 4. veku, otpočeo je kraj Zapadnog rimskog carstva…

U politici, koja je oduvek bila veoma slična, možda i istovetna ratovanju, primenom rigidnijih sredstava, razume se, izgubljena bitka pre ili kasnije dovodi do izgubljenog rata. Što je bitka važnija, za gubitnike je propast bliža. U politici, gubitak vlasti jeste gubitak rata. Niko se danas toliko ne boji izgubljene vlasti i moći koliko se toga plaše diktatori, lopovi, prerušeni političari, harambaše i razbojnici svikli i odlučni da nastave haranje i tlačenje…

U Srbiji su takvi, ili gori, već deceniju na vlasti i nisu se umorili od vladanja, hteli bi još. Za to koriste manipulaciju, propagandu, pretnje, ucene, zastrašivanja i verovatno još grđi arsenal što će se tek saznati pošto im prethodno vidimo leđa. Na sreću, podrška toj kliki opada, tanji se, propaganda u Beogradu ne uspeva plodno, dozlogrdilo je, a Vučiću, kad je reč o beogradskim izborima, nije komforno, ni prijatno, obliva ga hladan znoj. Njega o ratovanju ne treba podučavati, zato ne samo da ne namerava da izgubi bitku za Beogradu, nego zna da bi nakon poraza u glavnom gradu, ubrzo, izgubio sve.

Zatečeno stanje

Vesićevo orgijanje u Beogradu i nad Beograđanima istanjilo je podršku naprednjaka i uvelo ih u neizvesnost i upitnost opstanka. Skor ove štetočinske vlasti primakao se kritičkim vrednostima, klackalici, a odzvanjanje kadrovske praznine SNS-a ječi na sve strane. Iako ta stranka nikada nije iznedrila ni jednog jedinog pristojnog čoveka, a da ne govorimo o poštenim stručnjacima, njihov stranački kadrovski potencijal za beogradske izbore je apsolutni bankrot. Reciklirana fora sa fikus-premijerkom, fikus-gradonačelnikom, i mnogim drugim fikus-fikusima u Beogradu, izvesno je izarčena, čime je Vučić usmeren ka “ujedinjenju” sa Srpskim patriotskim savezom Aleksandra Šapića. Ovo “ujedinjenje” u osnovi je kupovina dobrog kandidata za beogradske izbore, i nešto malo više od toga. Iz Vučićeve perspektive posmatrano, bolji potez nije imao, a da li će njime obezbediti kontinuitet vlasti u Beogradu, tek ćemo videti. Kupio je odličnog kandidata za beogradske izbore, a istovremeno koristiće ga za pokrivalicu Stefanovićevog frakcijašenja koje hoće da eliminiše uz najmanju štetu. Iskoristiće Šapića da o istom trošku sahrani Stefanovića, najuri ga iz beogradske organizacije, a možda i iz stranke, i ponovo zavede totalnu stranačku poslušnost – politički muk.

Da Vas podsetimo:  Vandali ruše sve pred sobom u okolini Topole- demolirali i rodnu kuću Radoja Domanovića!

Koliko je god lako razumeti Vučića, njegove motive, i špekulacije, toliko je teško razumeti  Šapićev interes. Međutim, Šapićevi razlozi, kakvi god bili, nebitni su. Dolaskom pod Vučićeve skute, dobrovoljno i blanko, odrekao se osobito političke, a i opšte samostalnosti, slobode, pa čak i ličnog integriteta i dostojanstva. Kao najobičniji poslušnik i najamni vojnik (njegov kolega Vanja Udovičić tome najbolje svedoči) Šapić se voljno, mada nije izvesno da li racionalno i svesno, odrekao svog političkog kredita odlučivši se na političko samoubistvo, što je ipak za žaljenje.

Naime, do sada je pokazao politički nerv, mogao je i uspešno da se bavi politikom u interesu građana, i jedan je od retkih koji se afirmisao u periodu Vučićeve strahovlade i močvare u koju je ovaj uveo srpsko društvo. Još jednom je kompromitovana mogućnost da se u Srbiji rodi poštena, nova politička opcija i još jednom je krunisana trgovina kao modus operandi naše zajednice i prevashodno politike. Šapić nije izneverio mnogo, ali nije ni beznačajno to što je dodatno kontaminirao bolesno i besperspektivno društvo ubrzavajući opšti pad u ništavilo i propast.

Jer, koliko god bio prepoznat, simpatičan, prihvatljiv ili uspešan, Vučiću ne može biti ni do kolena. Šapić politički ne ugrožava Vučića ni na koji način, niti bi mu to Vučić dopustio. Dokle god su na istoj strani, iako ima politički kredit, Šapić ne može da stekne ikakvu specifičnu političku težinu. On će u SNS-u biti bez prava da samostalno gleda svetlo dana. Lišiće ga bilo kakve diskretnosti, autonomnosti, čak i prava na lični stav. Njegov novi šef lišiće ga bilo kakvog prava na bilo šta, pa i slobode na ma kakvo, pa i sopstveno mišljenje, a obilno će ga častiti nadzorom, žbirovima i temeljnom kontrolom. Tako je bilo dosad i tako će biti i odsad, izuzev ako neko ne veruje da će se Vučić promeniti i odreći moći i ambicije da upravlja životom Srbije.

Dok su s Vučićem, kadrovi SNS treba da slušaju, a ne da misle, a nekmoli da nešto u skladu s „izdvojenim“ mišljenjem urade. SNS-ovci su biološki roboti, a ne politički misleća bića, i u skladu sa nivoom profesionalno urađenog posla, u skladu sa stepenom izvršenja direktiva biće bogato materijalno nagrađeni. Zbog toga su, inače, i članovi stranke.

Referendumska atmosfera

Vučiću je pad rejtinga u Beogradu rak rana. Uložiće milijarde novca poreskih obveznika ne bi li ga vratio i produžio opstanak na vlasti. Kandidata za ove lokalne izbore je našao, prepustiće mu kampanju, a obezbediće mu saveznike, novac, medije… Svojim omiljenim opozicionarima narediće da Šapića hvale do neba, a verovatno će socijalistima narediti da ga podrže kako se ne bi osipali glasovi. Sve resurse i sve snage upregnuće u beogradske izbore ne bi li nekako na njima apsolutno pobedio i zaštitio tron. Rezervisaće odgovornost za Šapića, a zasluge neće deliti ni sa kim.

Svaka, pa i najsloženija i najjača mašina ima slabo mesto. Vučićeva podrška nigde nije toliko slaba kao u Beogradu. U Beogradu će se naprslina u njegovoj vlasti pojaviti ili već na sledećim izborima, ili na prvim sledećim. Ako bi Šapić dobio ove izbore ne bi se čekalo mnogo na sledeći izborni ciklus jer bi Beograđani vrlo brzo uvideli da sve, ama baš sve što im je obećavano u kampanji predstavlja golu i masnu laž i obmanu. Vesić bi se vrlo brzo vratio u fokus, ili bi u taj fokus došao neko gori od Vesića. Sve oko nas ličilo bi na sadašnje stanje, s tim što bi bilo mnogo gore. Iako danas teško zamišljamo nekoga na mestu gaulajtera Beograda koji je gori od Vesića, i iako teško pretpostavljamo kakvo to stanje može biti gore od sadašnjosti, naše nevolje i nesreće jesu u tome što naprednjaci, s Vučićem koji ih je stvorio i mobilisao, neguju nepresušni potencijal da to lako i očas ostvare. Oni su zaista spremni da u nanošenju nesreće narodu nadmaše same sebe.

Da Vas podsetimo:  Ko o čemu – naprednjaci o Đilasu

Aleksandar Šapić, dakle, sa svim svojim sportskim odličjima i medaljama, sa plaketama uspešnog predsednika opštine, osvojenim priznanjima u bazenu, i pride titulom gej-ikone, nema nikakvog ozbiljnog pokrića u očekivanjima da će u budućim poslovima biti samostalniji i uspešniji od Vulina, Brnabićke, poslančića Kebare i Langure, Tome Mone, Maje Preletačice i hiljade istih, a zapravo sve gorih od gorih…

On je već sada osvojio trofej postavši tek jedan od njih, sasvim neobičnih pajaca, pokornika i služitelja, ali je pitanje kada će to i većina građana da vidi. Njegov primarni, sekundarni i tercijalni domaći zadatak biće da u svakoj rečenici koju izgovori udene lažnu parolu da je Vučić najzaslužniji, najpametniji, najlepši, najsposobniji… Zapravo, ni on, kao i drugi iz tog društva, neće govoriti ni o čemu drugom nego samo o Njemu, a smisao sopstvenog postojanja svešće na to da Vučiću omogući bezobalnu vlast, a sebi tantijeme. Dakle, reč je o sirovoj i pukoj trgovini.

Međutim, izgleda da Vučić ima zaista ozbiljan problem u stranci kada se odlučio da preuzme Šapića koji je mnogo skuplji od nekog Lončara ili Selakovića, Krkobabića ili Slavice Đukić Dejanović. Da mu ne škripi toliko angažovao bi nekog jeftinog ili polovnog Martinovića, Bakareca, Atlagića, Čomićku ili ma kojeg besplatnog člana svoje megalomanske stranke beskvalitetnih drugova. Šapić je, pak, do maločas bio dolazeći političar, a ne umirući kao svi Vučićevi pajtaši, sluge i poltroni. Umesto dosadašnjih piona, nastupa period za jače figure, jer je šahovska partija postala složenija i teža. Izgleda da Vučićevom kandidatu nije dovoljna samo Vučićeva podrška. Morao bi da ima i podršku svih njegovih saveznika, kao i pristojan kapacitet i potencijal da privuče birače koji nisu oduševljeni učinkom dosadašnje gradske vlasti, a istovremeno nisu izoštrili političku optiku, pa im se može prodati rog za sveću. Vučić, dakle, mora da odreši kesu i da pusti sebi blizu nekoga koga će i sam, a i mnogi drugi videti kao konkurenciju i kandidata za kalifa, a ne samo gradonačelnika. Koliko će ga to koštati niko ne može znati. Međutim, račun koji se sprema Šapiću mnogo je jednostavniji. Šapić je svoju fensi, sportsku i elegantnu jahtu s kojom je mogao lako da preplovi svet vezao za Vučićev Titanik. Sad obojica tako čvrsto vezani čekaju santu leda za koju se ne zna s koje će strane i kada. Čekajući torpedo čekaju i odgovor na enigmu da li će njihova veza pre postati samrtni ropac za obojicu, nego pojas za spasavanje jednog od njih. Doduše, Vučić ovo brčkanje sa vaterpolistom drugačije zove, ovo je za njega samo poigravanje kojim kupuje vreme i odlaže definitivni kraj. Ovo je za njega ipak pre brak iz nužde nego iz interesa…

Da Vas podsetimo:  Čačanske javne nabavke

Epilog

Asanacija beogradskog odbora sopstvene stranke sigurno je važna obaveza, ali daleko je od toga da je reč o suštini. Kadrovska transfuzija, iako spasonosna i blagotvorna, osobito u liku mladog popularnog sportiste i simpatične face u političkom uzletu, nije deo suštine Vučićeve politike. Pokušaj da se unutarstranačkom predizbornom kombinatorikom pod tepih gurnu i skriju svi kadrovski promašaji i našminka oronulo lice mumificirane stranke, u kampanji teške propagande i laži da će stranka da se popravlja, čisti i leči, samo je deo fuš-lakirane ambalaže.

Naslovna strana iz februara 2018.

Izbor gradonačelnika je farsa, on se ne bira neposredno, na izborima. Skupštinska većina može da izabere bilo koga ko je spreman da se proda za neku dozvolu za gradnju vikendice. Vučiću gradonačelnik ne treba – treba mu glasačka mašina da svoju monopolsku vlast zadrži i ojača i, kao i do sada, kontroliše i eksploatiše budžet i privilegije vlasti.

Suština taktike koju Vučić sprovodi svime ovime, a osobito usisavanjem Šapića, jeste nastojanje da sopstvenu diktatorsku vladavinu produži, proširi i stabilizuje. Da iskoristi novo prevozno sredstvo ili biće koje će ga odneti dalje u uzurpaciju tuđih nadležnosti i da samovoljno, beskrupulozno, halapljivo preotme ingerencije svih grana vlasti i sve nadležnosti državnih organa, od pravosuđa, vladâ, skupštinâ, gradskih veća, javnih preduzeća, pa sve do mesnih zajednica.

Na beogradskim izborima kandidat SNS ne može da pobedi samo sa podrškom Vučića. Iz te grupacije niko ne može do cilja bez zbira podrške svih Vučićevih satelita (koalicioni partneri i lažna opozicija), ali i dela prevarenih birača koji bi mogli u Šapiću da vide „nešto“ što je između vlasti i bojkot opozicije. Zbog tog svojstva Šapić je dragocen, a i spreman je da sve to lojalno Vučiću isporuči. Sasvim je mogućno da u nekoj svojoj računici vidi sebe kao drugog čoveka u SNS, no tu se jako zaigrao i debelo preračunao.

Vučić ne želi konkurenciju, on samo iskorišćava, ponižava i maltretira svoje lojalne aparatčike. On nema saradnike, on ima sluge. A Aleksandar Šapić je danas najpre ozbiljan, najbolji i definitivan kandidat za prvog Vučićevog slugu. On ima dovoljno mlade krvi na koju Gospodar računa u svojoj vampirskoj misiji zamene krvi i popravljanja svog narušenog političkog rejtinga. I Naprednoj stranci treba zamena krvi jer je duboko i neizlečivo kompromitovana. SNS sve više pokazuje svoje pravo lice i to neće moći da sakrije ni Šapić. Najbolji svetski vaterpolo napadač svih vremena viđen je da uskoro postane samo politička ljuštura i neuspeli eksperiment, zasluženo i pravedno, jer u ovaj proces nije ušao kao najbolji jugoslovenski vaterpolo strelac, nego kao vaterpolista koji je sklopio najplaćenije ugovore u istoriji vaterpola. U ovoj utakmici Šapić će igrati četiri četvrtine i daće sve od sebe, ne za klub, ne ni za reprezentaciju – igraće za Vučića i Vučićev vlastodržački bajpas. Videćemo da li će publika potopiti obojicu.

Karikature: Predrag Koraksić Koraks

Izvor: Između sna i jave

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime