Policija u Priboju se zabavlja. Slavi Novu godinu i rođenje sina jednog od policajaca pesmom koja im je, izgleda, dobro poznata, pesmom uz koju se vesele.
A ona ide ovako:
Srebrenice tako si mi mila,
Dabogda se tri put ponovila…
Oj Pazaru novi Vukovaru,
Oj Sjenice nova Srebrenice…
Oj Fatima đe su ti dimije
u četnika oko Ledenika…
Pevala se pesma ovde, u Srbiji, u zemlji u kojoj je postalo opasna sramota reći očiglednu istinu: da je u Srebrenici izvršen genocid. Tu činjenicu je već davno izrekao Međunarodni sud pravde Ujedinjenih nacija. Pored toga utvrdio je i da je za genocid odgovorna Vojska Republike Srpske. A i to da Srbija, kao država potpisnica, nije postupila u skladu sa Konvencijom o sprečavanju zločina genocida. Pravnosnažno je utvrđena i pojedinačna krivična odgovornost nekoliko ljudi, među njima i čoveka/ikone/murala u Njegoševoj ulici usred Beograda.
Gotovo niko od silnih pravnika u zemlji Srbiji ne izgovara ove davno poznate činjenice. A, u Krivičnom zakoniku Republike Srbije, u članu 370. inkriminisan je zločin genocida, veoma slično kao u Statutu Haškog tribunala:
„Ko u nameri da potpuno ili delimično uništi neku nacionalnu, etničku, rasnu ili versku grupu kao takvu naredi da se vrše ubistva ili teške povrede tela ili teško narušavanje fizičkog ili duševnog zdravlja članova grupe ili da se grupa stavi u takve životne uslove koji dovode do potpunog ili delimičnog istrebljenja grupe ili da se primene mere kojima se sprečava rađanje između pripadnika grupe ili da se vrši prinudno preseljavanje dece u drugu grupu ili ko u istoj nameri izvrši neko od navedenih dela, kazniće se zatvorom najmanje pet godina ili doživotnim zatvorom.“
Budući da o genocidu neretko slušamo baljezgave teorije, naročito na medijskim gigantima poput Pinka i Hepija, te od analitičara opšte prakse, uverenih da je genocid potpuno uništenje jednog naroda, dobro bi bilo pročitati ovu formulaciju Krivičnog zakonika. Napisana je svakodnevnim jezikom, upotreba pravnih formula svedena je na najmanju moguću meru. Sudski najteži deo razmatranja ovog zločina jeste utvrđivanje namere za potpunim ili delimičnim uništenjem određene grupe ljudi. O tome se retko ostavljaju tragovi. Radnje kojima se vrši ovo krivično delo jesu naređenje ili izvršenje naređenja, a ovi su upereni ili na ubistva, ili na ranjavanja ili na teško narušavanje zdravlja ili na stavljanje u istrebljujuće uslove života, ili na sprečavanje rađanja dece u okviru date grupe ili na prinudno preseljavanje dece. Grupa može biti nacionalna ili etnička ili rasna ili verska.
Analiza inkriminacije genocida daleko je lakša od tumačenja Kamijeve Kuge. Ali ne uči se ni u jednoj srednjoj školi u Srbiji, pa momci koji čuvaju zid žive u uverenju da su čuvari simbola heroizma, a ne simbola zla.
Dakle, genocid je zabranjen i kažnjiv u Srbiji. Ali to ne smeta da se slavi, štaviše da se pesmom zagovara njegovo ponavljanje i to magična tri puta.
A ko to zagovara? Policajci. Ljudi istog zanimanja kao i oni koji su priveli Aidu Ćorović zato što je bacila jaje na zid. Jer, nije to samo zid, njime se slavi ikona genocida.
Šta bi još policajci? Pa eto, pored tri Srebrenice, bar još jedan Vukovar, i to malo bliže, u Novom Pazaru. Iako u Srbiji, u čl. 371-373, Krivični zakonik zabranjuje upravo one zločine koji su izvršeni u Vukovaru – protiv čovečnosti, civilnog stanovništva, zarobljenika i ranjenika.
I šta bi još policajci-veseljaci? Pa eto malo poetskog silovanja. Jedne Fatime iz pesme. A i za to imamo krivičnu zabranu, eno je u čl. 178. Krivičnog zakonika Srbije. Gospoda policajci, sigurno znaju da je silovanje zabranjeno i kažnjivo krivično delo. Ali šta to mari! Ta sve je relativno, eno eksperta, valjda na Hepiju, koji u prisustvu Kristijana Golubovića, sa dugogodišnjim iskustvom u oblasti penologije, prebacuje Igoru Juriću, ocu ubijene devojčice njeno pretpostavljeno ponašanje, koje je po tom bezobzirno primitivnom, mizoginom i neznalačkom mišljenju dovelo do silovanja i surovog ubistva jednog deteta.
Ko su policajci iz Priboja? To su ljudi koji pesmom slave krivična dela, a inače zaposleni i plaćeni da krivična dela istražuju. Zato, valjda, njihove kolege iz Beograda ne bi ništa protiv ponovljenih napada sračunatih na to da ponize i zastraše Aidu.
A onda je došlo izvinjenje koje više liči na opravdanje. Da li je iskreno ili iznuđeno, ne mogu da se opredelim. Ali da je mestimično glupo, izvesno je. Kaže se u izvinjenju, na primer, da je pesma puštena nenamerno. Dobro, možda ima i takve muzike koja svira sama od sebe, ali što je onda ne isključiše namerno? A predsednik, on beše hiper-ambivalentan. Poručio je Bošnjacima da je Srbija i njihova zemlja, ali je, poput policajca koji se izvinio odsustvom namere, odmah izveo kontru: „Čim hoću negde da sednem na ćevape ili zeljanicu, dođu mi BIA i VBA pa kažu nemoj ovde, tu pevaju pesme Nasera Orića, nemoj tamo… Dosta mi je“. Ova kontra, međutim, nije iz gluposti. Veoma liči na podlost, koja traži opravdanje u krivici drugog. I tako u beskraj, a nije jedini, dok se mržnja u regionu ne zakovitla toliko da više niko ni u šta ne veruje.
Pevanje ove pesme, njene reči, koje je neko napisao i komponovao, samo po sebi nije ono što su genocid i drugi ratni zločini. Ali, jeste zabranjeno i kažnjivo – snimak veselja i pesme javno je objavljen na jednoj od društvenih mreža – zato što je to krivično delo iz čl. 387. st. 4. Krivičnog zakonika: „Ko širi ili na drugi način učini javno dostupnim tekstove, slike ili svako drugo predstavljanje ideja ili teorija koje zagovaraju ili podstrekavaju mržnju, diskriminaciju ili nasilje, protiv bilo kojeg lica ili grupe lica, zasnovanih na rasi, boji kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.“
E, ovo delo u Srbiji pati od nekažnjivosti, bilo ko da ga izvrši, uključiv i policajce. Njegova uloga je za sada u tome da ministarki za dijalog i ljudska prava služi kao uvek jedan te isti odgovor na sva novinarska pitanja: „To je stvar člana 387. Krivičnog zakonika“. I ujedno sve o njenom vjeruju iz oblasti vladavine prava i ljudskih prava.
Za upornu nekažnjivost važnija je nezaboravna „lekcija“ današnjeg autokrate, izgovorena usred Narodne skupštine: „Ubijte jednog Srbina, pobićemo sto Muslimana!“, važnija od ustavnog i zakonskog poretka Srbije. Dok tome ne pogledamo u oči, sve zlo koje se silom autokratske samovolje širi po Srbiji, ostaće u njoj. Uključujući i Rio Tinto. Jer ako veličanje zločina, gaženje pravnog poretka i negiranje vladavine prava ovo društvo toleriše, tolerisaće i rudnik Rio Tinta. I jedno i drugo, svako na svoj način – (za)umno-mentalitetski ili fizički – podmuklo podrivaju i troše ljudsku supstancu ove zemlje.
autor:VESNA RAKIĆ VODINELIĆ
