Ogled o zakasneloj inicijativi

• Razaranje škole je prečica za uništenje naroda, a potom i za uništenje civilizacije
• Bolonjski naučnik koji ne zna ništa mora naći nekoga koji zna još manje i nametnuti mu se za mentora
• Četvrti, duhovni, genocid nad Srbima nastao je ustupljivanjem nacističko-ustaškoj koaliciji „u nadležnost“ sveukupnog srpskog obrazovnog sistema

Piše: Dragoljub Petrović

Tragični događaji koji su prošle nedelje potresli Srbiju poslužili su Društvu za srpski jezik i književnost da podnese Inicijativu za zaustavljanje urušavanja obrazovnog sistema.

Mislim da je ta Inicijativa zakasnila makar — sedamdesetak godina.

Toliko, naime, potpisnik ovih redova može svedočiti sopstvenim iskustvom: on sebe upisuje u prvoborce na poslovima razaranja škole time što je, „u svoje vreme“ — sa svojim drugom Žikom, kao „svestan omladinac“ (ako danas neko uopšte pamti šta je to značilo) „poučavao“ svoga starog profesora Dragojlova kako treba predavati srpsku istoriju (posle se Žika „izvukao iz priče“, a grešni omladinac bio označen kao „jedna bitanga“ i dobio obećanje profesora da će ga „zapamtiti“ (i zaista ga zapamtio — po dogodovštinama i anegdotama koje su se o njemu prepričavale).

Pominjem ove pojedinosti zato što sam, koju deceniju kasnije, shvatio da je razaranje škole bio deo velikoga zločinačkog projekta priređenog s ciljem da se, „na globalnom nivou“, razara omladina i da bi to trebalo da bude prečica za uništenje naroda, a potom i za uništenje civilizacije; i da je sve to Alen Dals obrazložio nekoliko godina pre moga „reformatorskog incidenta“ s prof. Dragojlovim: „Mi ćemo uložiti sve što imamo, sve zlato, svu materijalnu pomoć i resurse na obradu i zaglupljivanje ljudi… Poseja­ćemo tamo haos i neprimetno ćemo im zameniti prave vrednosti lažnim i naterati ih da veruju u sve lažne vrednosti… Mi ćemo na sve načine podržavati i uzdizati takozvane umetnike koji će početi da usađuju i utuvljuju u ljudsku svest kult seksa, nasilja, sadizma, izdajništva – jednom rečju, svake nemoralnosti. U upravljanju državom izazvaćemo haos i nered… Prostaštvo i bezobzirnost, laž i obmana, alkoholizam, narkomanija, životinjski strah jednih pred drugima i bestidnost, izdajništvo, nacionalizam i neprijateljstvo među narodima sve ćemo to usađivati lukavo i neprimetno… Na taj način ćemo razarati pokoljenje za pokoljenjem… Bavićemo se ljudima od dečačkih, mladićkih godina, uvek će nam glavna stavka biti mladež, razaraćemo je, činiti nemoralnom, iskvariti. Napravićemo od njih špijune, kosmopolite“.

I tako je, u svetu, uspostavljen front protiv — pameti i tradicije.

A u „Jugoslaviji“ sve sile bile usmerene na razaranje Srba: od Srbije odsečena „Makedonija“, Crnoj Gori darovana nacija, ratno satiranje Srba u Hrvatskoj, Bosni i na Kosmetu produženo „pod kamom bratstva i jedinstva“, prema Srbiji Broz obećao da će se ponašaati kao prema okupiranoj oblasti i samo u prvih pet-šest posleratnih godina smakao tek nešto manje istočnih srpskih glava nego što je u toku rata pobio zapadnih; posle toga udario na srpski jezik i, kao svi srpski okupatori, počeo progon ćirilice, nastavio sa razaranjem škole, nauke, morala, tradicije, pravoslavlja: njegovi reformatori najavili razaranje škole „iznutra“, iz školskih programa proterali sve nacionalne sadržaje, ukinuli ponavljanje (ponavljače unapredili u — „prevodioce“), uništili Zavod za udžbenike i na njegovo mesto doveli nacističke i ustaške okupatore, poučili svoje kadrove da im je jednostavnije da diplome kupuju nego da se oko njihovog sticanja zamajavaju; uveli bolonjsku pamet, osnovali univerzitete i fakultete na kojima se studira „do poslednje rate“ i na kojima se o ceni doktorata može cenkati kao i na svakoj pijačnoj tezgi; Akademiji nauka uzeli i obraz i dostojanstvo i „omogućili“ joj da se svede na rang Zanatske komore i da na taj način osramoti svakoga čestitog zanatliju. Ta se Akademija, naime, poslednji put glasnula kad je potpisala onaj svoj Memorandum, tada bila temeljito popljuvana i poučena da se ima ponašati po pravilima ispod kojih se potpisuju one tarabe jedinica; i od petooktobarskog demokratskog sloma 2000, kad je komunistička nekrst definitivno završila Brozov projekat, počela da aplaudira svakom zločinu svojih nalogodavaca, da suzbija svaku srpsku nacionalnu ideju, da svu svoju pamet meri Stenfordovim kantarima (ne dao Bog da joj se to desi po tradicionalnim srpskim merama!). I pristala na to da joj svaki „tarabaš-znalac“ može u univerzitetske nastavne planove uturati „svoje struke“ i „svoje naučne oblasti“, određivati kriterije za izbor u naučna i nastavna zvanja pa se, između ostaloga, tamo našla i naredba da bolonjski naučnik koji ne zna ništa mora naći nekoga koji zna još manje i nametnuti mu se za mentora ili ista takva naredba da nekoga ko nešto zna treba naterati da učestvuje na naučnom skupu pod okom onih koji ne znaju ništa. Time je Akademija pristala na to da potpisuje „naučnu politiku“ ministarskih neznalica i njihovih portira i sekretarica i da se po njihovim merama uređuje srpska škola i srpska nacionalna pamet. Akademija se posebno sramotno upisala u istoriju srpske pameti time što je, zajedno s ministrima-razaračima, poduprla uništenje Zavoda za udžbenike i trima genocidima nad Srbima u HH veku dodala i četvrti, duhovni, predajući nacističko-ustaškoj koaliciji „u nadležnost“ sveukupni srpski obrazovni sistem.

I tako svoju mladost izvela na gubilište. Pod nadzorom ministara-trgovaca i ministara-zločinaca isturenih u nacističko-ustaške glasnogovornike i promotore — pod firmom Udruženih izdavača, tj. udruženih pljačkaša srpskoga udžbeničkog prostora, tj. udruženih ubica srpske mladosti i srpske budućnosti.

I tome valja odmah dodati da su za tako kolosalan zločin srpski ministri morali imati ovlašćenja države, tj. njene Skupštine, tj. njenih 250 poslanika-trgovaca i/li poslanika-tarabaša, tj. „prevodilaca“.

I svi oni, udruženim snagama, poduprti suženom svešću i proširenim želucem, srpski obrazovni sistem (zajedno sa Srbima) bacili u blato.

I Društvo za srpski jezik i književnost ostavili bez posla: ono se više, to Društvo, nema kud ni okrenuti, bez škole je ostalo, država ga je davno napustila, može pokušati da se vrati srpskoj školi, ali za nju više nema Srba, s ovom državom biće ih sve manje i biće sve tanji (a dalsovska im pamet neće pružiti priliku ni da se opru na noge, a kamoli da se oporave).

*

I prilika je da se ovde podseti da je Srba bilo dok su ih predvodili najbolji, dok se znalo „ko kosi, a ko vodu nosi“, dok su ljudi imali i kuću i adresu, dok su uz njih bile Srpkinje koje su ih i podizale i hrabrile (i u mnogom smislu predvodile); i dok su svi oni drugi (slabi i nedovršeni) bili zaštićeni, tj. svi oblici njihove „nedovršenosti“ bili pod stalnim nadzorom i onemogućeni da nedužnima nanesu zlo ako je na njih već pala „Božja kazna za praroditeljski greh“.

I dok su imali školu koja ih je za sve to pripremala i oblikovala. I u toj školi imali magareću klupu, rezervisanu za dve vrste đaka: za one koji svoje sposobnosti nisu najbolje procenili kad su se u školu upisivali i/li za one koji su sa školom pokušavali da se izruguju; takvi su se đaci lako „postrojavali“, pri čemu bi oni prvi brzo priznavali da „nisu za školu“, iz nje sami izlazili i bavili se čestitim ljudskim poslovima, a oni drugi obično bi iz škole bili isterivani i odlazili u sitne lopuže i šibicare, a samo „odabrani“ među njima izrastali u renomirane kriminalce.

Tako je magareća klupa stekla ozbiljan praktični (ako ne i „simbolički“) značaj: upozoravala je roditelje da od dece ne očekuju „premnogo“, a vlast da na neko od te dece treba posebno pripaziti jer ispoljava neku od onih sklonosti koje su Srbi vazda u korenu — zatucali. Nova srpska (tj. komunistička, tj. dalsovska) vlast naredila je, međutim, da — nekad osnovna, a sad i srednja — škola mora biti obavezna i da upravo magareća klupa mora dobiti kultno mesto u uobličavanju srpske nacionalne pameti (i uredila, recimo, da se jedan veliki grad decenijama kiti imenom silovatelja, a da nekakav „antifašistički naslednik“ iz drugog grada potisne iz pamćenja Sv. Savu i Sv. kralja Vladislava — koji su grad utemeljili).

Slom Srba počeo je u času kad je do njih stiglo iskustvo iz ruske oktobarske nesreće 1917, a Ivan Iljin predstavio ga na sledeći način: „Privremena Vlada je amnestirala kriminalce… oslobađajući mesto u zatvorima za »kontrarevolucionare« – i stalni stanari tamnica slili su se sa revolucijom. Kriminalci koji su prihvatili komunistički program brzo i lako su urastali u partiju, posebno u ČEKU… Kriminalitet se učinio prirodnim korektivom u komunističkoj ludnici… U revoluciji političko urasta u kri­minalno. U socijalnoj i socijalističkoj revoluciji politika i kriminal postaju nerazlučni“. Za to rusko „iskustvo“ Srbi nisu mogli znati, ali su nepogrešivo procenjivali onaj soj koji je mogao izići jedino iz njihove magareće klupe i zato ga odmah označili kao komunistički ološ, a potvrde za to stizale sve češće i bivale sve strašnije, posebno kad su narod počeli masovno bacati u jame i kad su se okitili titulom jamari (takvi su „antifašisti“, recimo, po Hercegovini u jame bacali one Srbe koji su uspeli da pobegnu ustašama, a ostao je zapis da su i dete — umeli zavrteti na ražnju).

A kako je izgledao taj Brozov „antifašizam“, neka pokažu samo tri pojedinosti iz njegovoga partizanskog ratovanja.

Prva. On se tokom jeseni 1941. po zapadnoj Srbiji malo „čarkao“ s Nemcima, izazvao „nemačku jednačinu“ (1=100), inscenirao Kadinjaču (da tamo praćkama zaustavi nemačku motorizovanu kolonu), prešao u NDH, da tamo bude daleko od Nemaca, a blizu svojim saveznicima ustašama, tamo naredio (27. dec. 1941) da neće ratovati ni protiv jednih ni protiv drugih i da su njegovi neprijatelji jedino četnici (posle su tu naredbu pominjali i neki drugi njegovi „visoki antifašisti“).

Druga. Broz je tokom proleća 1941, preko Kominterne i Pavelića, „isposlovao“ kod Hitlera da mu iz „svojih zatvora“ pusti grupu španskih boraca — iz kojih su kasnije „izrasli njegovi proslavljeni komandanti“.

Treća. Posle „oslobođenja“ Beograda Broz je uspostavio Sremski front dogovorivši se s Nemcima da ne preduzima nikakve ofanzivne operacije prema Zagrebu dok se nemačke trupe iz Grčke i s Bliskog istoka ne izvuku do Austrije i tamo polože oružje pred zapadnim saveznicima (i do 22. apr. 1945. tamo, uzgred, postreljao 80.000 srpskih dečaka — prema navodima Antuna Miletića, Zoran Jerotijević pominje 120.000, a Novica Vojinović — 180.000).

Svim antifašistima (pa i onima koji se kite imenom silovatelja ili onima koji zabranjuju ime Sv. Save) valja verovati da su ratovali protiv fašista, ali im se može i pritvrditi: njihov vrhovni komandant ratovao je jedino protiv Srba i za Hitlera. Na to upućuju nalazi Životija Đorđevića da je Broz 2. jula 1943. „pod svoju zastavu“ pozvao ustaše, garantovao im i bezbednost i činove koje su stekli kao narodnooslobodilački koljači Srba, da mu ih se do 6. aprila 1944. priključilo 80.000, ali je on odzivom bio nezadovoljan pa je tokom jeseni ponovio svoj poziv. Ne zna se koliko mu se ustaša naknadno priključilo, ali prizivajući ustaše i otvarajući im mogućnosti da i u komunističkoj vojsci stignu do najviših komandnih položaja (ako ne da je u jednom trenutku i u celini preuzmu), po svemu sudeći, Broz je pripremao teren da s pokoljima Srba nastavi i u Srbiji. I o tome, („na položaju“), još 3. febr. 1944. potpisao naredbu da će, kad okupira Srbiju, „postrijeljati sve kulake i domaćine, a naročito sve industrijalce“, dok će „imovinu velikosrpske buržoazije, poglavito industrijske objekte i tvornice… prenijeti u Hrvatsku i Sloveniju“. On je znao, međutim, da se za tako veliki zločin ne može osloniti na vojsku kojom je dotle komandovao (u kojoj je bilo makar 90 procenata Srba) i najprirodnije je bilo da u Srbiju prevede i onu svoju vojsku koja mu je obezbedila da u Jasenovcu i drugde pokolje milion i po zapadnih Srba. I da posle rata, uz njihovu „podršku“, tome broju doda i tek nešto manje istočnih.

I da se ovde zaustavimo. Uz neke opštije opservacije.

Društvu za srpski jezik i književnost treba predložiti da pokrene Inicijativu da se u srpske škole vrate oni programski obrasci kakve je ona imala pre nego što su počeli da ih „preuređuju“ oni njeni đaci koji su najviše kvalifikacije sticali u magarećim klupama.

I da autističnoj Srpskoj skupštini predloži da ispita kako se moglo dogoditi da su, polovinom prošloga veka — recimo, Srbi imali i školu i nauku kad su njeni učitelji u toku studija polagali po desetak ispita, a ostali i bez škole i bez nauke kad su počeli da ih „uobličuju“ specijalisti iz magarećih klupa.

I da ojađenim Srbima, ošamućenim Srbima, osmuđenim Srbima, osramoćenim Srbima saopšti otkud im je isporučena ona pamet po kojoj su Trocki, Lenjin i Staljin ostavili Ruse bez više desetina miliona (boljih) glava, a Broz Srbe — tek bez nekoliko miliona. I kako se dogodilo da tvorci te nauke ne prepoznaju svoje delo kad se najavilo da će im se vratiti pa presudili da je ta „nauka dobra za razaranje drugih, ali da nije za domaću upotrebu“, u to uverili njene najistaknutije propagatore posađujući ih na električne stolice, a njihovu pamet (24. avgusta 1954) uneli u spisak zločinačkih ideologija.

I da poslednjem srpskom ministru osmuđene pameti jave da je izabrao pogrešan trenutak da podnese ostavku, tj. da je propustio poslednju priliku da se upiše u srpsko nacionalno pamćenje podnoseći zahtev da se Zavodu za udžbenike vrati status najznačajnije srpske nacionalne institucije, da se iz srpske škole protera „nacističko-ustaška klet-žderić-žužul-falanga“, da se svi njeni promotori i propagatori povešaju ispred srpskih škola (za noge i golih stražnjica — kad je već ona pravednija kazna ukinuta). Na čelu s najzaslužnijim ministrom-razaračem poslednje decenije, tj. onim kojega je država (kao već zaslužnog penzionera) delegirala da definitivno zatre Zavod za udžbenike i opustoši Službeni glasnik kao poslednju zdravu srpsku kulturnu ustanovu. Da bi ojađeni Srbi videli otkud im je pristizala pamet koja ih je, kako reče pesnik, „dovela — dovde“.

I da se, možda, među njima nađe mesta i za Gocu, Anu i Zoranu (ali i za Brankicu i sve njene „femplaculje“ i „emeritnjače“) — koje su odlučile da menjaju i fizičke i jezičke zakone, ali i prirodni poredak.

Time što propisuju, recimo, da zakon gravitacije ne može važiti tamo gde one odlučuju.

Ili da se i Šaronja mora teliti — da Šarulja ne bi bila „diskriminisana“.

Nadležnici za sakaćenje srpske nacionalne pameti u toku poslednjih sedam ili osam decenija i priređivači srpske nacionalne katastrofe znali su kome poveravaju realizaciju svojih zločinačkih projekata: onima bez imena, bez adrese, bez lica, uz jedini uslov — da su sve svoje kvalifikacije i svu svoju pamet sticali jedino u renomiranim — magarećim klupama.

Jedino su takvi specijalisti i takvi znalci Srbima mogli dovesti Rio Tinto, Ziđin, Dandi. I potpisati se ispod jednog „od ključnih dokumenata Novoga svetskog poretka [kakav je] Agenda 21 Ujedinjenih nacija“ koji „za Srbiju podrazumeva nasilnu promenu demografske strukture stanovništva, Novi svetski poredak je Srbe stavio izvan zakona, a sprečavanje razvoja Srbije uneo u svoje strateške planove i dokumente“; u tom smislu vredi pomenuti eksplicitnu izjavu Klausa Kinkela iz 1998. (posle nekakvog NATO skupa u Bratislavi) da će Srbija, u skladu sa večitim nemačkim pretenzijama prema srpskim prostorima, biti „svedena na balkansku enklavu“ i, prema pismu Vilija Vimera Gerhardu Šrederu (2000. godine), „trajno isključena iz evropskog razvoja“. A put kojim će se do toga stići u Srbiji se obično predstavlja kao regionalizacija i ona predviđa da se Arbanasima, uz Kosovo, priključi i preševski region, Bosni i Turskoj — Raška oblast, Vojvodina će biti priključena Mađarskoj ili obnovljenoj Habsburškoj monarhiji (za koju su se, inače, borili i dedovi nekih njenih najžešćih sadašnjih zagovornika), Rumuniji i Bugarskoj biće prepušteni istočni regioni.

A po onome što od Srbije ostane, tj. po Šumadiji i, eventualno, nekim sitnim delovima Pomoravlja, planirano je preseljavanje Cigana i iz Evrope i iz bivših jugoslovenskih republika.

Da bi i njih Rio Tinto potrovao zajedno sa preostalim Srbima.