Ogledalce, ogledalce …

Ono što Vučića najviše povezuje sa Titom je negovanje kulta ličnosti. Međutim, Tito je bio  harizmatična ličnost koji je svojim autoritetom uspevao da izgradi nove sisteme vrednosti, postigne  obožavanje masa i čiji je kult ličnosti  bio zasnovan na realnim  dostignućima, dok  Vučić svoju “pseudoharizmatičnost” gradi  uz pomoć hipertrofiranog sistema  propagande  i sprečavanju  kritike, te  pokušaju uspostavljanja bezgranične  (i doživotne) vlasti na osnovu  straha potčinjenih, uz pretvaranje državnih instutucija u aparat terora.

Graditelj, mirotvorac, lider, vizionar  i objedinitelj balkanskih naroda čije  političke  ideje  slede i “krvni” neprijatelji, žongler i balanser između Istoka i Zapada, ličnost koju su uvažavali  državnici  širom sveta a građani obožavali, heroj, mason, najveći sin naših naroda, drug svih proletera i doživotni predsednik –  bio je Tito, a Vučić  u neprestanom nastojanju da dostigne maršalove državničke domete, iako u stvarnosti 30 cm viši, ostaje samo mali Tito, u pokušaju i pripremi.

Titova država se raspala u najstrašnijem i najostrašćenijem teroru rata ,krvi dojučerašnje “braće”,  lažima  i mržnji koje još uvek traju, ali to ne sprečava Vučića, do juče zagovornika i terora i krvi i rata, da podstaknut tuđim interesima, agituje na ponovna ujedinjenja preko stvaranja tržišta “od oko 20 miliona ljudi” i kako je objasnio u intervjuu za Politico.eu:

„To je stara Jugoslavija, plus Albanija. To je politička ideja bez ugrožavanja njihovog suvereniteta. To će ojačati naše ekonomije. Treba nam stopa rasta između četiri do pet odsto na godišnjoj bazi, a ne tri odsto. To nije dovoljno.“ ……..”„Titu je to uspelo. On je bio komunistički diktator, ali veoma pametan čovek. Bravar, zamislite. No, bio je veoma pametan, znao je kako da poveže ljude… To nama treba, da se povežu ljudi.“

Da bi se ljudi i tržište povezali potreban je mirotvorac i ”mesija” u liku i akciji AV ali i odgovarajuća infrastruktura.

Tako u novembru 2016. Godine u Rigi, gde učestvuje na petom samitu šefova vlada Kine i zemalja centralne i istočne Evrope (CEE), Vučić izjavljuje “Želim da izgradimo dvostruko više kilometara puta nego što je izgrađeno za 35 godina Titove vladavine”  pa, vizionarski ističući da je Srbija u centru koridora puteva i izlaza na tri mora- Jadransko, Crno i Baltičko, sanja o planovima izgradnje putne i železničke mreže u sardnji sa Albanijom, Crnom Gorom, Makedonijom i B i H, očekujući u svemu svesrdnu podršku i pomoć Kine  i Češke.

Lepo zbori i korisno zvuči ali je malo teže sa realizacijoam. U Crnoj Gori vlast se bavi klanjanjem NATO i američkim predstavnicima koristeći srbomržnju kao znak raspoznavanja, Makednonci ni sami ne zaju na čemu su, BiH je vreća puna rogova, Albancima odgovara da izađu iz izolacije ali kako se nadaju proširenju teritorije imaju pretenzija i prema Crnoj Gori i prema Srbiji i prema Makedoniji, a sam Vučić, kao dokaz dobre volje, nema više šta srpsko pokloniti jer je sve rasprodato i ispoklanjano i preuzeto od nekih tajkuna, pa trguje  državnom teritorijom i nacionalnim dostojanstvom građana Srbije, pristajući na sve ucene, laži i poniženja od ostalih naroda bivše Jugoslavije i neke tamo Albanije pride.

Inače, to dvostruko više kilometara Vučić je  gostujući u Upitniku RTS, ispravio istakavši da se ne radi o dvostruko više kilometara već o dvostruko više auto –puteva.

List Danas u tekstu A. Miloševića u novembru 2016 navodi: “…maršal je sazidao 9.538 kilometara puteva, 2.650 kilometara ulica i trgova i 39 kilometara tunela. I to naravno samo u Srbiji. Na drugoj strani, Vučić je u prve dve godine svoje vladavine (od 2012. do 2014.) ostvario – minus od 200 kilometara. Za toliko je, naime, smanjena putna mreža u Srbiji. Jer, prema zvaničnim podacima Zavoda za statistiku, u Srbiji je 2012. bilo 44.612 kilometara puteva, a 2014. 44.406 kilometara. Noviji podaci još nisu dostupni………”

“…Precizni podaci za tačan period njegove (Titove) vladavine nisu dostupni u javnim publikacijama, ali se zna da je tokom devedesetih Srbija imala tačno 374 kilometra izgrađenih auto-puteva  u Srbiji)…….…. U devedesetim se auto-putevi uopšte nisu gradili, tako da je posle petooktobarskih promena nova garnitura nasledila ista ta 374 kilometra. Na tom planu se, međutim, ništa nije promenilo sve do 2008. godine kada se u saobraćaj pušta prvih 91 kilometara novog auto-puta čija je gradnja počela u prethodnim godinama. Od tada se stvari odvijaju mnogo brže. ……do 2012. godine mreža auto-puteva širi do cifre od 607 kilometara. ( Tadić izgradio 142 km)”

“…. od 2012. do 2016. godine, Vučić je izgradio identična 142 kilometra auto-puta. Dakle, kao Tadić. Međutim, bar za trećinu Vučićevih dosadašnjih kilometara zaslužan je upravo bivši predsednik……. …za 40 kilometara na deonici LJig – Preljina, čime se po kilometraži izjednačio sa Tadićem. „…… nije zaslužan Vučić, već baš Tadić, iako je prvi bio na otvaranju deonice i kroz tunel prolazio šleperom, a drugi nije pozvan da prisustvuje događaju…….”

Na kraju teksta Milošević zaključuje “……….Da li će do kraja svoje vlasti prestići maršala ostaje da se vidi, ali je sasvim moguće da hoće. Projekat Koridora 10 i 11 predviđa ukupnu dužinu autoputeva od 1.185 kilometara, što je za 578 kilometara više od cifre koju je Vučić nasledio. Ako znamo da je Tito napravio manje od 374 kilometra, jasno je da je šansa tu. Ali, podsetimo se dve stvari. Prvo, plan izgradnje ovih koridora nije zamisao aktuelne vlasti, već odavno nasleđeni projekat. I drugo, lakše je graditi puteve automatskim mašinama, nego lopatama i ašovima s radnih akcija.”

Sve u svemu prestizanje Tita kićenjem tuđim perjem. Tipično za Vučića, kad nešto ne valja krivi one prethodne (koji već 5 godina nisu na vlasti) a kad je nešto proizašlo na dobro (pa bilo to i od omraženih žutih) e to je već sve njegova zasluga.

I na kraju ćemo dodati malo foto dokumentacije kao dokaz u utvrđivanju razlike između Tita i Vučića.

1. Tita su posećivali, i u goste pozivali i primali sa svim počastima, predsednici najmoćnijih država sveta.

Vučića su ugostili i u goste dolazili potpredsednici ili specijalni izaslanici i poneki predsednik ali samo da prenesu “obavezujuće” instrukcije i provere stepen izvršenja prethodnih naloga,  .

Mnogi mediji su preneli da je Vučić uložio mnogo truda da dođe do Obame. Nije uspeo i govorio je ispred Bele kuće:

Prilikom posete Beogadu, potpredsednik Bajden nije ispoštovao diplomatski protokol i nije se naklonio srpskoj  zastavi što nije sprečilo Vučića da ga  dočeka pogačom i solju iako je taj isti Bajden o Srbima govorio sledeće:

„Srbi su nepismeni, degenerici, silovatelji, ubice beba, kasapi i agresori“, na CNN-u, 1. 8. 1993. godine

„Mi se suočavamo ne sa varvarskim ratom, već sa prostačkim glasnim činom srpskog ekspanzionizma i agresije… Ovo je fašističko razbojništvo u maršu“, „Nešnel pablik radio Vašington“, 15. 5.1993.

„SAD moraju da predvode Zapad u odlučujućem odgovoru na srpsku agresiju, počinjući sa vazdušnim napadima po srpskoj artiljeriji“, nedeljnik „Tajms“, 3. 5. 1993. godine.

Senator Džon Mekejn je još jedan u nizu srbomrzaca koji su počašćeni servilnim gostoprimstvom i  srdačnom zagljajem A. Vučića.

Aktuelni potpredsednik SAD, Majkl Pens, nakon Vučićevog poslušnog prihvatanja svih naloga, oduševljen predusretljivošću i saradnjom mladog Vučića,  ispratio je predsednika Republike Srbije do njegovih kola. Kod Vučića je to izazvalo oduševljenje a u građanskim medijima opšti podsmeh i izrugivanje

Kada dođe “mama” Merkel, oduševljenje i servilnost prelaze granicu razumevanja prosečnog građanina Srbije.

2. Tito je bio duhovit i neposredan, uspevao je impresionirati i državnike i novinare. I danas se prepričava  dijalog sa novinarima prilikom  jedne od poseta Americi:

“ Gospodine predsedniče, šta predstavlja najveći pozitivan rezultat Niksonove posete Jugoslaviji?

– To što sam ja danas u Americi – odgovorio je Tito.”

A jedna od anegdota, koja govori mnogo o poštovanju koje je Tito uživao, nastala je upravo u Beloj kući, za vreme posete 1971. godine:

–“ u Beloj kući je bilo strogo zabranjeno pušenje, i nikome nije padalo na pamet da tu zapali cigaretu. Takođe, u to vreme je na vrhuncu bila netrpeljivost režima u Vašingtonu i Kube Fidela Kastra. Znajući sve ovo, Tito je, usred sastanka sa Niksonom, pred novinarima i fotoreporterima, izvadio tompus, i zapalio ga. I to ne bilo koji tompus. Kubanski, koji mu je poklonio lično Fidel.

– Gospodine predsedniče, mi ovde u Beloj kući ne pušimo – rekao mu je zaprepašćeni Nikson. 

Tito ga je pogledao, nastavio da pućka, nasmejao se i hladno rekao:

 – Blago vama!

Nikson do kraja sastanka više nije pomenuo ovu zabranu. “

Vučić je u Ameriku išao da se ponižava , izvinjava i izjavljuje pokajanje pred čovekom koji je naredio bombardovanje Srbije;

Ono što je dodatno zanimljivo je podatak da  dok Vučić  pokajnički kleči  i grize usne i grli se sa Durakovićem i Izetbegovićem, i ponosno priča “mi treba da živimo jedni sa drugima a ne jedni pored drugih”  njegovi mediji u Srbiji izveštavaju :   “zbog pretnji ratom Vučić prekida posetu SAD”, “Vučić: Biću jasan, Republika Srpska neće nestati”, “Bakir sprema masakr”, “Ako hoćete rat u Bosni, dobićete ga”…i  objavljuju uporedne analize brojnosti i opremljenosti vojski BiH i Srbije…..

Na svakom susretu evropskih zvaničnika i Vučića po pitanju Kosova prisutan je Tači ali i  Edi Rama. Nikada nijedan EU zvaničnik, a ni Vučić, nisu dali obrazloženje zašto se Albanca  Rame tiče unutrašnje pitanje Srbije?

Sve u svemu da ne dužimo dalje, nema te propaganda koja može da  snishodljivost,  nedoslednost u postupcima   i medijsko maltretiranje pretvori u harizmu.

Ono što je za nas Srbe najopasnije je submisivan i podanički stav Vučića koji , čak i kod najrazumnijih predloga i nada, umanjuju  šansu Srbima da budu ravnopravan partner u potencijalnim  saradnjama sa dojučerašnjom “braćom, “ a današnjim šakalima.

Sofija Lelić