Ogledalo

0
51

GNEVNIK JEDNE OZLOJEĐENE SKVO

Kasica-prasica u preventivnom kukanj

Zašto Nikola Selaković, novi srpski ministar kulture, i pre nego što je stupio na dužnost toliko smeta antisrpskom ideološkom komesarijatu u Beogradu? Gnevnik svojim izgledom, pisanjem i etikom potvrđuje tačnost one opaske: „Spoljašnja usvinjenja uvek su znak unutrašnjih kapitulacija.“ A kad kapituliraš iznutra, etički, onda spoljašnja opoganjenja više i ne primećuješ. Šta tu može jedan ministar kulture? Može mnogo!

Piše: Mišo Vujović

Pročitah u kulturnom gnevniku uradak jednog Gnevnika, pun gneva na sve, čak i na sopstveno ogledalo, koje mu se ponekad potkrade, koje mu ponekad poture. (Ograđujem se odmah: asocijacija se ne odnosi na fizičku zamašćenost i na izgled ozlojeđene skvo, već na Gnevnikovu neobjektivnost.) Svaki od tih dežurnih gnevnika, pri tom, prikriva da deluje po zadatosti jedne od dve ideologije sa Osme sednice Saveza komunista Srbije, i to one politički pobeđene, koja je nikada nije prestala da hara srpskom kulturom. To je već postalo endemsko stanje.

Taj patologizovani ideološki pogled prepun je kancerogene pakosti prema svemu što ogromna većina građana Srbije smatra autentično svojim. Zahvaljujući takvim umišljenim izbornicima, u srpskoj kulturi srozane su gotovo sve protežirane vrednosti i sve književne nagrade, počev od nekada prestižne NIN-ove, danas potpuno samoobesmišljene. Taj uniformisani građansko-komesarski krem, od Gorice i Vide do aktuelnog (ili pre neki dan deaktuelizovanog) Čobana – ti ideološki čobani, dakle – već decenijama pokušavaju da stadu nabilduju svest o svojoj tobožnjoj autentičnost. Problem je što je Vučić podigao i oslobodio nacionalnu svest kod građana, ali nije problem privatizaciono ubijanje privrede Srbije.

Šta će čoveku bez dostojanstva nečija kultura, pogotovu sopstvena?

Čoveka bez mozga zovu ajvan, čoveka bez obraza goveče. Mutant o kojem govorimo ipak je naročiti plod velikog ukrštanja. Zato nigde u postkomunističkim zemljama nije rizičnije nego u Beogradu kritikovati doba komunizma i brozomore, period kad su uvedeni zlokobni komesari u kulturi čiji kadrovi i danas neprekidno vedre i oblače. Bilo da je na vladinim ili nevladinim jaslama, taj NVO sektor samo je organ u nomenklaturi stvarne vladavine neformalnih vladara.

Da Vas podsetimo:  Stefan Savkić: Peti oktobar – najjači trip građanske Srbije

Dotičnom glavnom kulturnom gnevniku smetaju Dragan Kojadinović i Slobodan Vuksanović, zato što je u vreme njihovog ministrovanja bilo najmanje finansiranje projekata koji vode ka obesvešćivanju populacije. Mada su se tzv. suberzivni trendovi zapatili u Srbiji kao nigde drugde. Srbija je poslednja obolela od kovid-komunizma, ali se jedina od njega nije izlečila. Gnevnik, kao i većina ljudi ukislih u neostvarenosti, javno proziva i blati ličnosti potpuno ostvarene u svim dimenzijama. Pre svega mislim na Kojadinovića, vrsnog novinara i urednika, uspešnog menadžera i prvog demokratskog ministra koji se nije odrekao onog od čega pred ucenama europeizma otklon čini većina.

Takav gnevnički stav, na kraju, isplati se. Pljuvanje u vis danas nigde nije isplativije nego u Srbiji. Što postaneš veći upljuvak, to si grandiozniji u „čaršiji Hadži Salijeri“, kako ih naziva moj brat Nebojša.

Dobro, a šta u ovoj epizodi svoje neostvarenosti hoće Gnevnik?

Gnevno se pita: „Šta je srpska kultura Nikoli Selakoviću?“ I dodaje, naravno, da je Nikola Selaković srpskoj kulturi ništa! Pokušava da ga diskvalifikuje, jer, tobože, „nema iskustva“. A nije to pitao pozorišne radnike Bradića, Brajovića ili Lečića, koji nisu pokazivali naročiti interes za autentičnu nacionalnu kulturu. Misli Gnevnik da je neko zaboravio petooktobarske crne trojke i smenu „u komitetu“, kada se na vlast vratila druga polovina Osme sednice Saveza komunista Srbije.

A mnogo nas neostrašćenih, rekao bih većinski deo Srbije, nije podržavalo kleptodosiju i sunovrat Srbije već rušenje jednog totalitarnog poretka!

„Šta je Selakoviću srpska kultura?“ pita se gnevni Bogoljub (Teofil).

„Sigurno mu nije egzibicionistička avantura, nego zavičaj, sestra od strica, majka, supruga, svastika… Sve to može da mu bude, a ne može da mu bude ništa.“

A šta je srpska kultura gnevniku i takvima kao što je on?

Da Vas podsetimo:  ZAPUŠTENO, PA ZABORAVLjENO

Psihijatrijski kanabe za lečenje frustracija. Gluva soba za razbijanje slepila. Remontni zavod za ofucane egzibicioniste. Veš-mašina za zadrigle i zamašćene frustracije tranzitivnih.

Gnevnik je školski primer tačnosti one opaske: „Spoljašnja usvinjenja uvek su znak unutrašnjih kapitulacija.“ A kad kapituliraš iznutra, etički, onda spoljašnja opoganjenja više i ne primećuješ.

Šta tu u takvom ambijentu može da učini ministar?

Može dosta! Pre svega, da očisti gubu iz torine. Da odvoji legla krpelja od tela. Da finansira – na primer – srpski film bez nastranosti i nasilja, srpsku a ne antisrpsku knjigu, festivale koji promovišu kulturu a ne šund i treš-subkulturu. Da finansira srpske predstave, uz maksimalnu podršku kulturi manjinskih naroda, ali ne i destruktivnih pseudokulturnih grupa i pravaca.

Može da postavi ostvarene i poštene menadžere, ne one po principu „dobar glumac, loš direktor“ ili „lojalan kadar bez kredibiliteta“. Izbor saradnika je ključ uspeha na svakoj poziciji. Ključ struke a ne stranke. Ključ profesije, ne partije. Mislim da će Nikola Selaković, koga sam zapazio pre dve decenije kao studenta, pobednika u besedništvu na Pravnom fakultetu, biti brat a ne zla maćeha srpskoj kulturi.

Da bi raspravljao o kulturi, čovek mora pre svega da izgleda kulturno i pristojno. Gnevnik nikada nije naučio da kultura počinje od kulture lične higijene, fizičke i mentalne, pa se odatle diže u visine. Vulgarno pragmatizovani karakter, adaptibilan na sve prilike, možda to i ne može da nauči.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime