Od kad su pre dva veka zbacili bukagije otomanskog ropstva, Srbi iz „užasa“ (uža Srbija) uporno pokušavaju da navuku evropske lakovane cipelice, pritom bezglavo žureći ko mušice na svetlo.
Prva generacija visokoškolovanih, donela je svoj pogled na Evropu, kao miraz po povratku iz različitih univerzitetskih centara. A, Evropa tada nije ni marila za tamo neku Srbijicu, otomanski vilajet na brdovitom Balkanu, koji su pohodili samo gramzivi trgovci i retki radoznali pustolovi, pišući potom za zabavne evropske časopise.
Ti će visokoškolci ipak udariti temelje srpskog parlamentarizma, osnivajući političke stranke po uzoru na evropske, i same još tada nezrele.
Tek posle Berlinskog kongresa, na kom su Srbima dodelili navodnu nezavisnost, kako se ne bi smelo kazati da je srpski narod u dva ustanka sam svoju slobodu stekao, i da se planski spreči uticaj pravoslavne Rusije koja je to otvoreno pomagala, evropski „usrećitelji“ pregoše da civilizuju te divlje Srbe, po svojim strogim merilima.
Njihovim je planovima do tada ponajviše odgovarao prosvećeni knežević Mihajlo Obrenović, koji je obećavao brze promene, vešto pleneći svojim šarmom evropske dvorove koje je pohodio, ali i umnim razgovorima koje je tamo vodio, ističući pritom geslo – „Balkan balkanskim narodima“ -, kazujući o viševekovnoj otomanskoj okupaciji!
Zato će bečki dvorski savetnici, kneževiću približiti biskupa Josepha Georga Strossmayera (Josipa Jurja Štrosmajera), koji će početi priču o jugoslovenstvu, kao jedinom mogućem rešenju južnoslovenskog pitanja (razume se pod žezlom evropskih vladara iz Austrije)!
Štrosmajer je već uspešno učestvovao u projektu krađe srpskog jezika, namećući da zajednička stručna redakcija budućeg rečnika bude u Zagrebu, u okviru JAZU (Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti), koju je on planski i osmislio.
Planski će njegovi saradnici u Bosni i Hercegovini prikupljati srpske narodne pesme, koje će potom MATICA HRVATSKA sakupljene objaviti u 12 knjiga, ali kao „Hrvatske narodne pjesme“, čije će reprint izdanje ponoviti i tokom postojanja NDH!
Mihajlo je načelno prihvatio priče Štrosmajera, ali je ipak za svoj model razvoja Srbije, izabrao građansku Francusku, tada nosioca progresa u Evropi, što je naročito plašilo RKC koja se već uveliko zahuktala u stvaranju „najstarije hrvatske povijesti“, koju po samostanima hercegovačkim smišljaju „ujaci“, kako su se samoprozvali franjevački fratri.
Od tog se vremena, u Srbijici zače prvi politički porok, igra jugoslovena i srpskih nacionalista!
Nacionalisti su tvrdokorno uspešno opstajali kao Srbi, dok su jugosloveni uz tuđu zlonamernu pomoć, uspešno menjali svoj predznak kao posrane gaće, uvek dobivajući nove.
Obe srpske vladarske narodne dinastije, imale su zajedničku političku crtu, obe su podržale jugoslovene kao europejce koji navodno žele sve najbolje Srbiji, ali je narod tvrdokorno podržao nacionaliste, koji su uvek javno zagovarali čvrst oslonac na Pravoslavlje i Rusiju!
Posle Velikog rata i nestanka pravoslavne Rusije, krvavo rađanja prve zajedničke države u kojoj najzad živi većina Srba, zacarova državno unitarno jugoslovenstvo, tako deleći tek objedinjene Srbe.
Delovi nekadašnje Dvojne monarhije, oduševljeno prihvatiše tu „državnu“ ideju koja u sebi nosi negaciju svega srpskog, zarad lažne zajednice sa „istorodnom ali raznoplemenom braćom svojom“, koja su odmah iz petnih žila pregla da stvaraju svoje samostalne države, namerno pritom zloupotrebljavajući ove srpske zablude.
Maske su im ubrzo pale, posle skupštinske tragedije kao najave svih potonjih debata na štetu srpskog naroda, koga poraženi u Velikom ratu odmah prozvaše zločinačkim!
Otada, deluju zajednički, velikohrvatski, makedonstvujušći, šiptarski, montenegrinski i kominternovski separatisti, koje udvorički služe srbojugosloveni, u borbi sa tvrdokornim srpskim nacionalistima, bez obzira na cenu koja se plaća razbijanjem zajedničke države.
Posle strašne tragedije u Drugom svetskom ratu, genocida nad Srbima u NDH i mnogobrojnih zločina počinjenih na Kosovu i južnim srpskim krajevima, ponovo okupljeni u naoko zajedničkoj državi, pregnuše jugosloveni da najzad tvrdokorne Srbe svedu na „prihvatljivu meru“ po već iskrojenim modlama raznih antisrpskih kreatora, oličeni sada u ideološkoj formi koju vrše srpski komunisti.
Posle njihovih višedecenijskih napora, devedesetih godina prošlog veka, u početnoj fazi rastakanja zajedničke države, prekodrinski Srbi lako se rešiše jugoslovenskih bukagija, bez ikakvih lutanja okupiše se oko tadašnjeg državnog i vojnog rukovodstva i stvoriše u odbrambenom ratu svoju Republiku Srpsku, kao garanta nacionalnog opstanka Srba u dogovornoj, dejtonskoj BiH, koju priznaše i razbijači dotadašnje zajedničke države.
Već dve decenije, uporno se prekodrinci brane od združenih nasrtaja svojih neprijatelja, koji su vešto menjali predznak, ali uvek imali antisrpski koren.
Srbija, koja je na početku te borbe za nacionalno oslobođenje bila Pijemont svim Srbima, danas, posle dva veka, luta još uvek u magli europejstva koje je više od dve decenije javno pomagalo sve antisrpske snage, namerne da je potpuno rastroje i razdele na feude, ne ugledavajući se pritom na Republiku Srpsku!
Ta se razdrobljenost, kako se zahuktava kampanja za buduće predsedničke izbore, vidi tako prepoznatljivo, jer predsednik iako sveden na protokolarnu funkciju, ipak mora da se bira (za sada) voljom naroda.
Potom, izabrani ima da obavi dve bitne funkcije (pre nego li ga kao truta izguraju iz vladarske košnice), obavezno da promeni ustavnu preambulu koja tako smeta današnjim „usrećiteljima“, i da uvede sankcije Rusiji, jer je to najbolji dokaz proeuropske posvećenosti.
Dve „sitnice“, združeno kliču tete–soroševke, dve „nužnosti političke zrelosti“, združeno kliču svi strani plaćenici, skotovski se „skatirajući“ na dodeljenom domaćem zadatku!
Razume se promptno, jer izrazito jača ruski uticaj na brdovitom Balkanu, uporno kliču SKOTovi, HANovi, KURTZovi, JENSovi, i ostali dragi prijatelji „faktora stabilnosti u regionu i šire“!
Sitnicu, zvanu srpski narod u zemlji Srbiji, kao najbitniji činilac u ovoj, već trećevekoj igrici na brdovitom Balkanu, koja je u nekoliko ključnih navrata imala iznenađujuće obrte, počesto nažalost, posledično na izrazito srpsku štetu, izgleda niko od njih ne uzima ozbiljno!
Srbi imaju poslovicu – „Spremili ražanj, a zec u šumi“ -, te zato mnogi od njih treba da ponovo čitaju pesnikinju koja kaže – „Srbija je golema tajna …….“, kako ne bi unapred likovali nad trijumfom „neminovnosti ulaska u dragi NATO“, i usput i u raspadajuću EU!
Vladimir Frolov
www.fsksrb.ru
Situacija je u stvari slicna, samo sto sadasnja generacija „evropejaca“ ima znatno tezi posao da proda ljudima da im je „Evropa“ (prepotentni naziv kojim se naziva zapadna Evropa) prijatelj, a da Risija mozda i nije. U vreme kralja Milana su stavili antiruski spin na San Stefanski mir, koji je predlagao veliku Bugarsku (kao autonomiju u nutar turskog carstva) i malu (nezavisnu) Srbiju, kao „dokaz“ da nam Risija nije prijatelj. Pri tom su kao zmija noge krili ono sto je svako, a naravno i Rusija, znao, da je Milan, sa ondasnjim naprednjacima, pre toga vec odlucio da mu je Bec bolji oslonac nego daleka Rusija, pa su San Stefanski mir iskoristili da zbace maske i otvoreno (ne sasvim tacno, posto je bitan deo toga bio u tajnim ugovorima) se potcine Becu. Nravno, na stetu Srbije, i Srba uopste. Ovaj spin se na San-Stefanskom miru dobrim delom zadrzao i do danas, a deo toga je da se precutkuje da bi ovaj mir, davanjem autonomije Bosni, uz nezavisnu Crnu Goru, sirom otvarao vrata ujedinjenju ove tri srpske zemlje u jedinstvenu srpsku drzavu – uprkos Milanovom beckom dodvoravanju, jer je Rusija ocigledno verovala u srpski narod. Da je bilo kako je Rusija zelela, bile bi nam ustedjene mnoge patnje i stradanja, ukljucujuci i ove danasnje.
Kad se Srbija izbori sa Vučićima, Tadićima,Jovanovićima,Milićkama, Kandićkama i ostalim izdajicama, biće marginalizovan uticaj Skotova, Hanova,Kurtzova,Jensena i družine. Ili će se,bar, mnogo lakše boriti sa njihovim nasrtajima, podmetanjima i podmuklostima.