Susreti u Briselu i Ohridu i po svemu sudeći postignuti sporazumi o normalizaciji odnosa između, kako se to eufemistički kaže, Beograda i Prištine, dominirali su javnim mnjenjem Srbije prethodnih sedmica i izvesno će biti tema još neko vreme. U tom smislu, biće zanimljivo videti kako će se ključni akteri sporazuma (Kurti i Vučić) pozicionirati na svojim domaćim političkim scenama, posebno uzevši u obzir ranije tvrđe stavove koji stoje u kontrastu onoga što se na obe strane percipira kao kompromis.
Pozicija SNS i ostatka vladajuće koalicije
Pozicija naprednjaka, logično, najviše zavisi od rejtinga Aleksandra Vučića. Zato se on u celom briselsko-ohridskom procesu svojski trudio da izbegne sve što bi moglo biti viđeno kao direktan akt priznanja nezavisnosti Kosova: od članstva u UN, do potpisivanja bilo kakvog dokumenta (pretpostavljajući kakav efekat bi čin potpisa imao na javno mnjenje u Srbiji). To mu je u velikoj meri uspelo: iako građani naslućuju da je bilo ustupaka, oni nisu direktni i dovoljno su bezobalni, sporazumi su neformalizovani, a proces je prolongiran u više nejasnih etapa. Pritom, lopta je uspešno prebačena u EU dvorište, te će uspeh procesa izvesno biti inkorporiran u pregovaračko poglavlje 35, čime se sve dodatno birokratizuje. Uz to, imaće obećanje nekakve vrste ZSO kao marketinško upotrebljiv (ako već ne suštinski bitan) pregovarački uspeh.
To maksimalno pogoduje SNS. Vučić zna da je Kosovo snažan, ali kratkotrajan emotivni triger u glasačkom telu, te da se njegova dugoročna popularnost gradi na narativu blagostanja i razvoja, a ne na nacionalnim temama. Vučićevi glasači su onih 55% građana koji u gotovo svakom istraživanju javnog mnjenja u poslednjih 6-7 godina kažu da zemlja ide u dobrom pravcu. Stoga, njemu odgovara da emotivni kosovski triger razvodni dugim procesom i nejasnim ustupcima, a zatim da celu stvar u toku ove godine uspešno zakopa investicijama i infrastrukturnim projektima.
Na sve to, domaća javnost će se zanimati formiranjem Narodnog pokreta za državu, koji očigledno poprima funkciju širokog fronta za podršku vladavini Aleksandra Vučića i koji treba prosečnom glasaču da pokaže veliku podršku predsedniku u kontrastu sa kritikama koje po pitanju Kosova uglavnom dolaze sa (sada ujedinjene) desnice.
Pored percepcije snage, taj front takođe obezbeđuje da u okviru vladajuće koalicije ne bude iskakanja iz koloseka, budući da bi SPS-u možda bilo primamljivo da na talasu protivljenja dogovoru sa Prištinom sebi značajno podigne rejting pred naredne izbore, što je scenario koji smo već videli u aprilu 2022.
Podsetimo, tada su socijalisti na konto protivljenja sankcijama Rusiji,a zahvaljujući nedovoljno jasnom stavu naprednjaka o tom pitanju, solidno poboljšali rezultat na parlamentarnim izborima. Uostalom, Vučić je početkom godine već javno „ukorio“ SPS zbog nedovoljne podrške procesu, kada je bilo jasno da socijalisti pokušavaju da se distanciraju od tada javno procurelog francusko-nemačkog plana, te da izbegnu podelu odgovornosti za eventualne ustupke Prištini. Sa druge strane, socijalisti hodaju po tankoj žici, jer definitivno nisu stranka koja bi želela da završi u opoziciji, tako da im je manevarski prostor sužen i čini se da za sada tiho, ako ne i nevoljno, podržavaju Vučićevu politiku.
Pozicija dve kolone opozicije
Stranke desnice (Dveri, DSS, Zavetnici i ostali) logično politički profitiraju od sporazuma sa Prištinom. Iako glasači možda pamte neke druge opozicione stranke koje bi pre 15ak godina za bilo kakav ustupak po pitanju Kosova „zapalile“ Beograd, čini se da čak i aktuelni mirni protestni nastup daje ovim strankama podsticaj za buduću dugoročnu saradnju i respektabilan rezultat na nekim narednim izborima. Naravno, u širem kontekstu, sve to ih dodatno odaljava od saradnje sa drugom kolonom opozicije, a i definitivno eliminiše kao partnera u očima zapadnih aktera, čiji uticaj na političku dinamiku u Srbiji se ne može isključiti. Stoga, paradoksalno, iako im ovo pitanje poboljšava rejting, ono ih odaljava od vlasti.
Građanska opozicija je, sa druge strane, u mnogo većem problemu. Kosovo nije njihova tema (bar ne za većinu njih, sa izuzetkom Narodne stranke) i stavlja ih pred nezgodne izbore. Prebacivanjem celog procesa normalizacije u okvire pregovora sa EU i vezivanjem za proces EU integracija, Vučić je obezbedio da se ovaj deo opozicije uglavnom ne protivi procesu, čak i da ga načelno podržava, u sklopu sopstvene proklamovane proevropske pozicije. U krajnjoj liniji, to smo znali i ranije: delu građanske opozicije će svakako laknuti kada se pitanje Kosova „reši“, bilo zato što ideološki veruju u ispravnost takvog rešenja, bilo jer operativno veruju da će tada „zapad pustiti Vučića niz vodu“, te da će na dnevni red doći teme poput demokratskih standarda i slobode medija.
Konačno, time se stvara raskol desne i građanske opozicije, te se na duži rok onemogućava saradnja širokog opozicionog fronta protiv SNS, što je dodatni benefit za Vučića, te mu obezbeđuje lagodnu poziciju pred naredne izbore.
A kada će biti ti izbori?
Po zakonu, Srbiju narednog proleća očekuju redovni lokalni izbori u više od 140 lokalnih samouprava, kao i pokrajinski izbori u Vojvodini. Postoji velika mogućnost da će za taj datum biti raspisani i vanredni parlamentarni izbori. SNS će do tada da „zatrpa Kosovo“ pričom o fabrikama i putevima, opozicija će ostati međusobno nepoverljiva i udaljena na „Kosovo ili EU“ osi – i naprednjaci će verovatno sebi obezbediti dodatne četiri godine. Pritom, održavanje parlamentarnih izbora zajedno sa lokalnim sada već tradicionalno služi tome da „pogura lokal“ i obezbedi pobeda vladajuće stranke u onim gradovima i opštinama u kojima oni slabije stoje ili imaju loša kadrovska rešenja.
Sve u svemu, ukoliko na proleće bude vanrednih parlamentarnih izbora, znaćemo da je stanje redovno. Sa druge strane, ako ne budu raspisani, tj. ako budu održani samo lokalni i pokrajinski izbori, to će biti znak da nešto sa rejtinzima nije u redu i da je pozicija SNS značajno pogoršana u odnosu na ovaj tekst.
autor:Dejan Bursać
