Oktroisani parlament Srbije kao zaverenička zasedanja AVNOJ-a

1
859
Cvijetin Milivojević / Foto: YouTube

Iako oktroisani parlament još nije konstituisan, legalni i legitimni predsednik Republike je, izgleda, požurio da me posluša, pa je i pre konstituisanja krnje skupštine i izbora oktroisane vlade, najavio prevremene, vanredne izbore za najviše godinu i po! Ko misli da se samohvališem, neka još jednom iščita moju prethodnu kolumnu „Zašto su nelegalni izbori rodili oktroisani parlament?“ (30.7.2020)…

Konstatovah, dakle, da je predsednik Republike jedina legalna i legitimna institucija izvršne vlasti, jer ostatku izvršne i zakonodavnoj – fali ne samo legitimitet nego i legalitet. Parlamentu je mandat prestao trećeg, a nelegalni izbori su održani tek 21. juna. Pošto je, prema članu 128 Ustava, bivšoj vladi rok trajanja istekao još 3. juna (a „mandat Vlade traje do isteka mandata Narodne skupštine koja ju je izabrala“), Ana Brnabić se, dakle, već dva i po meseca, lažno predstavlja kao „predsednik Vlade“, pa čak i kao nekakva „premijerka“. A sledeće pitanje je: iz kog „kapaciteta“ je prvu sednicu novog skupštinskog saziva sazvala bivša predsednica Narodne skupštine kada je, po Ustavu, to trebalo da učini „predsednik Skupštine iz prethodnog saziva“, a Srbija, od 3. juna, nema niti jednog narodnog poslanika?!

Ono jeste da su, kako je pisao Onore de Balzak, „zakoni paučina kroz koju prolaze velike muve, a u koju se hvataju male“, ali član 329 Krivičnog zakonika Srbije je, u slučaju lažnog predstavljanja, jasan: „Ko se u nameri da sebi ili drugom pribavi kakvu korist ili da drugom nanese kakvu štetu, LAŽNO PREDSTAVLjA kao službeno ili vojno lice ili neovlašćeno nosi kakve znake službenog ili vojnog lica, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine.“

Dakle, LEGALNO je nešto što je ZASNOVANO NA ZAKONU, što nije protivzakonito (već, naprotiv, ima uporište u zakonu), što u nizu radnji tokom proteklog izbornog procesa, nije bio slučaj: od imena izborne liste Es-en-esa („Unseren Kindern – Die Zukunft durch A.V“) do datuma održavanja izbora! LEGITIMNO je, pak, ono što svoje uporište ima u priznatim i (opšte)prihvaćenim principima ili podršci, što, opet, znači da, ako nešto nije legalno – ne može da bude ni legitimno! Kao, primera radi, kad je ono dojučerašnji Doglavnik Dačić, najpre 2008. poleteo u zagrljaj Borisu Prvom Lepom, a onda 2012. pao na grudi junačke sadašnjem Vrhovniku (oba puta protivno tadašnjoj volji sopstvenih birača!) – to je bilo LEGALNO, ali nije bilo LEGITIMNO.

A šta hoću da poručim insistiranjem na terminu OKTROISANI parlament? Ništa više od onoga što veli prost prevod francuskog glagola octroyer: oktroisati bi, primenjeno na politiku, značilo – nametnuti, silom odrediti, doneti ili propisati (ustav, zakon i sl) bez prethodne (parlamentarne itd) demokratske procedure.

Eto, iako ni kvislinšku vladu Milana Nedića nije birala nikakva, pa ni oktroisana, skupština, a nekmoli narod, đeneral ju je, baš „u velikoj dvorani skupštinske palate“, 29.8.1941, svečano postrojio i predstavio vojnom okupacionom nemačkom zapovedniku Srbije koji mu je i „dao mandat da sastavi srpsku vladu“. Lepo uparađeni, „u svečanim odelima“, pisale su tadašnje kvislinše novine, svi ministri su, tačno u 17.45, „za kada je bio određen prijem, stigli u nemački Upravni štab, a prilikom dolaska članova srpske vlade, jedna počasna četa nemačkih vojnika odala im je počast“. A gde je mesto njegovoj oktroisanoj vladi, Nediću je, te večeri, poručio sam nemački komandant: „… REŠIO SAM DA OBRAZUJEM VLADU koja će se u interesu svoje rođene zemlje i iz vlastitih pobuda starati o miru, redu i bezbednosti. .. VI STE ODGOVORNI MENI kao vojnom zapovedniku Srbije… da, u interesu svoje zemlje, čine svoju dužnost U SARADNjI SA OKUPACIONOM SILOM… izražavam nadu da ćete vi pravilno koristiti OVLAŠĆENjA KOJA VAM DAJEM radi postizanja postavljenog cilja i sa poverenjem u VAŠU LOJALNOST..“

Da Vas podsetimo:  Doktore Kon, birajte: Vučić ili narod!

Eklatantan primer oktroisanih „predstavničkih“, zakonodavnih i izvršnih organa jeste samoproglašeno kvazipredstavničko telo, „Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije“ (AVNOJ). Naslov knjige jednog od najpoznatijih socijalističkih istoričara bivše SFRJ Branka Petranovića, najbolje odslikava šta je onaj stvarni, glavni „pisac“ time hteo da kaže: „AVNOJ – revolucionarna smena vlasti 1942-1945“!

Prvo, osnivačko zasedanje AVNOJ-a održano je u Bihaću od 26/27. novembra 1942. Od 78 „delegiranih“ (od nekog moćnika odabranih, oktroisanih većnika, jer izbora nije bilo) zasedanju su prisustvovala samo 54 delegata, ali to nije smetalo onima koji su nasilno preuzimali vlast da donesu „Rezoluciju o osnivanju AVNOJ-a“, kojom je novoosnovano telo označeno kao „opštenacionalno i opštepartijsko političko predstavništvo narodnooslobodilačke borbe u Jugoslaviji, koja se oslanja na narodnooslobodilačke odbore i masovne antifašističke organizacije, partijske i vanpartijske“. Već u startu, prema tome, sugerisano da se to telo predstavlja kao najviši državni organ vlasti koji je uspostavljao vlast po horizontali i vertikali!

Drugo zasedanje AVNOJ-a je održano 29. novembra 1943. u Jajcu, na kome je odlučeno da se oktroiše ne samo „vlada“, već i obrisi novog ustava. Komunistička partija, iako je imala tek nekoliko hiljada članova, tada je, bez pardona, AVNOJ već „konstituisala“ u zakonodavno i izvršno predstavničko telo Jugoslavije. To kriptoinstitucioniziranje revolucije ubrzano je upravo u Jajcu, u kome su se, u tom trenutku (partizani su tada kontrolisali samo četvrtinu teritorije Kraljevine Jugoslavije), nalazile sve „glavne adrese“ revolucije pod kontrolom komunista.

Sve najvažnije odluke Drugog zasedanja su, sa stanovišta kontinuiteta sa međunarodnopriznatom Kraljevinom Jugoslavijom, bile radikalno diskontinuitetne, protivdržavne, protivustavne. Između ostalog: AVNOJ je (samo)konstituisan u zakonodavno i izvršno predstavničko telo Jugoslavije; kao vrhovni (izvršni) predstavnik naroda uspostavljen je NKOJ, sa svim obeležjima narodne vlade, preko koga će AVNOJ ostvarivati svoju izvršnu funkciju. Zabranjen je jugoslovenskoj izbegličkoj vladi povratak u zemlju i oduzeta su im sva prava zakonite vlasti, zabranjen je povratak u zemlju kralja Petra II Karađorđevića do završetka rata (kada će, navodno, narod slobodno da odluči hoće li republiku ili monarhiju). Odlučeno je da se Jugoslavija izgradi na demokratskom principu kao državna (federativna) zajednica ravnopravnih naroda, a Josipu Brozu je, na predlog slovenačke delegacije, dodeljeno zvanje „maršala“.

AVNOJ je NKOJ proglasio za „najviši izvršni naredbodavni organ narodne vlasti u Jugoslaviji“, a Josip Broz je postao prvi predsednik te oktroisane „vlade“ i ministar za narodnu odbranu, prvi potpredsednik Edvard Kardelj, a drugi Vladislav Ribnikar; predsednik samoproglašene „skupštine“ (prvi čovek Predsedništva AVNOJ) nastavio je da bude Ivan Ribar… Zacementirana je uzurpacija svih državnih ovlašćenja, putem otvorenog državnog udara koji je izvela Ka-pe-jot koja je partizanski oslobodilački pokret pretvorila u partijsku vojsku, dajući joj identitet regularne armije.

Inače, poziv „većnicima“ na zasedanje uputili su CK Ka-pe-jot i Vrhovni štab NOV i POJ, zbog čega su većinu delegata činili pripadnici Narodnooslobodilačke vojske, „birani“ kao „provereni borci i revolucionari“. Samo 142 delegata, od blizu 300 „pozvanih“, bilo je, 29. novembra 1943, uveče, prisutno u bivšem Sokolskom domu u Jajcu. Zanimljivo je kako su „birani“, zapravo imenovani, delegati. Za većnike AVNOJ su, po nepoznatom kriterijumu, „delegirani najbolji borci (partizani) da tamo donesu odluku o uređenju nove države“… Tito je, početkom novembra 1943, od prvog čoveka AVNOJ-a Ivana Ribara, zahtevao da „najhitnije sazove plenum AVNOJ-a“, na kome bi bila izabrana privremena vlada. Ivan Miladinović, u tekstu „Tito falsifikovao zasedanje Avnoja“ (Novosti, 2.12.2018), navodi da se to pismo završavalo naredbodavnom molbom: „Molimo šaljite mišljenje, odnosno pristanak.“ Usledile su depeše „sa najvišeg mesta“ u komunističke ćelije širom zemlje. Slovencima je (u potpisu Tito i Kardelj) naloženo: „Na put za plenum idite odmah u što većem broju“. U Hrvatsku je otišao nalog: „Delegati neka budu u što potpunijem broju“. Crnogorcima je poručeno da bi „bilo vanredno dobro kada bi došlo nekoliko delegata“; Srbima u centralnoj Srbiji da bi „bilo vanredno važno kad bi od vas došlo nekoliko delegata na Plenum Avnoja“; Vojvođanima da „pošalju najhitnije nekoliko drugova“; od Makedonaca je zatraženo ime jednog njihovog komunističkog funkcionera; dok je depeša Bosancima bila napisana u dubokoj konspiraciji i u prvom licu: „Kreni odmah sa delegatima koje možeš iskupiti, a ponesi imena onih koje ovdje možeš zastupati“. Misteriozni načini odabira delegata su začinjeni i posebnim pikanterijama: predsednik AVNOJ-a, predratni hrvatski političar dr Ivan Ribar, na Prvom zasedanju novembra 1942. u Bihaću je bio predstavnik Hrvatske, dok je u Jajcu, preko noći, postao predstavnik Srbije. Iz Crne Gore je u Jajce pristiglo svih 16, iz Bosne i Hercegovine 46 od 53 izabrana delegata; iz Hrvatske 37 od 78; iz Srbije 24 od 53; iz Slovenije 17 od 42; iz Vojvodine dva od osam, a iz Makedonije i iz Sandžaka nije došao niko. Prostim sabiranjem, lako je utvrditi da je u Jajcu bilo znatno manje od polovine „izabranih“ delegata.

Da Vas podsetimo:  Tviteraš ugrozio predsednikovu bezbednost

Ali, sve to nije bila preprema, da se na, tako oktroisanom, skupu donesu istorijske (pučističke) odluke o ukidanju monarhije, uvođenju republike, formiranju šest federalnih jedinica i o prisilnom uvođenju komunističke vlasti u zemlji.

A kako se odlučivalo u ovim oktroisanim „institucijama“, najbolje ilustruju izvodi iz zapisnika sa Drugog zasedanja AVNOJ-a? Niti za jednu odluku predsedavajući nije zatražio glasanje, već je lakonski zaključivao „prema aplauzu“ i snazi bučnih uzvikivanja većnika da je, sve što je predlagao, bivalo i „jednodušno prihvaćeno“! Sve, sve, pa čak i predlog izhvestioca Verifikacione komisije da se „pored 142 podnesena punomoćja prisutnih delegata, verificira ne samo svih 108 odsutnih, već da smatramo većnicima kako 11 odsutnih drugova iz Sandžaka, tako i 42 odsutna iz Makedonije“! U prevodu, čak i od tako voluntaristički predloženih i oktroisanih 295 delegata, prisutna su bila samo 142 (a odsutna većina od 153!), ali to nije smetalo AVNOJ-u da samoga sebe proglasi „vrhovnim zakonodavnim i izvršnim predstavničkim telom Jugoslavije“ i „vrhovnim predstavnikom suvereniteta naroda i države Jugoslavije kao celine“! O istom trošku, formirana je i privremena vlada, tj. NKOJ kao vrhovni privremeni organ vrhovne vlasti Jugoslavije“, čiji je predsednik i poverenik za narodnu odbranu (čitaj: ministar) postao generalni sekretar Ka-pe-jot Josip Broz Tito! Sam Tito je već 1944. javno tvrdio da je na Plenumu AVNOJ-a „sudelovalo 240 delegata iz svih krajeva naše zemlje“!

Liči li vam sve ovo pomalo na fakat da je sadašnji sastav parlamenta, čak i prema zvaničnom brojanju RIK-a pod kontrolom Vrhovnika – ne plod izborne volje građana, već volje predsednika Republike, jer je na njega izašlo, čak i po zvaničnim (Vrhovnikovim) podacima, ne više od 48,9 odsto građana na izbore 21. juna?

Da Vas podsetimo:  Odbrojavanje je otpočelo: 061?

Jedina vidljiva reakcija u zemlji na Drugo zasedanje AVNOJ-a, bio je „Svetosavski kongres“ koji su, kao svoj odgovor, 1944. u selu Ba, organizovali Ravnogorski pokret, odnosno Jugoslovenska vojska u Otadžbini, kada je usvojena rezolucija potpuno suprotna deklaraciji AVNOJ-a. (Liče li i vama, pomalo, današnja „Skupština slobodne Srbije“, na jednoj, ili nacionalne „skupštine čuvara vatre“ po skupštinskim stepenicama, na drugoj strani, na ovaj donkihotovski pokušaj ravnogoraca?)

A koji potres je proizveo prvi oktroisani „parlament“ (Bihać, 1942), videće se u potpunosti tri godine kasnije, kada je takva „skupština“ koja je, prethodno, silom, kao jedna od samoproglašenih narodnih „skupština“ iz vremena Drugog svetskog rata, postala – i bez zbora i izbora – prava, jedna jedina, pa još i međunarodno priznata.
Posle sporazuma Tito – Šubašić koji su, u ime NKOJ i Jugoslovenske kraljevske vlade iz Londona, kralju Petru iza leđa, potpisala ova dvojica, samo dva dana nakon formiranja te privremene vlade – maršal Tito je, 9. marta 1945, javno obećao da će, shodno sporazumu, AVNOJ da bude proširen uključenjem u njega svih članova Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije koji su izabrani na poslednjim izbora 1938, a „koji se nisu kompromitovali saradnjom sa neprijateljem“. I da će to postati Privremena narodna skupština Demokratske Federativne Jugoslavije, i da će svi „zakonodavni akti“ koje je doneo AVNOJ (pa, i oni kojima komunistički revolucionari silom ukidaju monarhiju), između ostalog, i Rezolucija o uspostavljanju Autonomne kosovsko-meohijske oblasti unutar Srbije – ići na ratifikaciju u buduću ustavotvornu skupštinu… Posle obrazovanja jedinstvene „prelazne“ vlade, već do početka maja, konstituisane su i oktroisane (komunističke) vlade šest budućih federalnih jedinica.

Na samodržačku simultanku našeg današnjeg Vrhovnika, ličila je ondašnja činjenica da je (revolucionarni komunistički) sastav AVNOJ-a izabrao „Odbor za popunu i proširenje AVNOJ-a“ koji su činili sve Titovi najbliži saradnici Kardelj, Ranković, Đilas, a Pijade itd, a koji su, ni po babu ni po stričevima, uz pomoć „Odeljenja za zaštitu naroda“ (OZNA), kao vrhovni selektori, odlučivali o tome koji su se to, među 360 predratnih poslanika, bili „iskompromitovali saradnjom za okupatorom“!? A koji su bili (samo) „sumnjivi“, koji nepouzdani, koji kolebljivi, a koji su, po kriterijumima revolucionara, zaslužili da im se, eventualno, „da šansa“… Dakle, samo njih 10 odsto (36!) prošlo je rigoroznu komunističku proveru, a od toga ih je tek sedam bilo iz Srbije, a iz Hrvatske 15! Kardelj je to čak i statistički prikazao: „Od 335 poslanika proširenog AVNOJ-a, imaćemo čvrstu većinu od 315-320!“

Tako konstruisani, konstituisani „prošireni AVNOJ“, na svom trećem zasedanju, početkom avgusta 1945, samopreimenovao se u Privremenu narodnu skupštinu i, faktički, priznao sve odluke sa dva ratna zasedanja oktroisanog AVNOJ-a! Ta je „skupština“ donela i hitan Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji, ali i set zakona za izbore za ustavotvornu skupštinu. Što se, potom, na lažnim izborima krajem te godine, na kojima su komunisti „osvojili“ 96 odsto (tri odsto više nego Vrhovnik na proteklim nelegalnim izborima u Trgovištu!) glasova, „letimisalo“ kao trajna institucija zakonodavne vlasti i „predstavničke demokratije“….
Za nauk šta sve može da se desi kada se oktroisana gerila, a ne nosioci mandata demokratske narodne volje, samouseli u institucije predstavničke demokratije i domogne odllučivanja o najvažnijim životnim i državnim pitanjima. A pred našim „Avnojem“, ne samougasi li se uskoro sam od sebe, su, ne zaboravite, i takva pitanja kao što su ustavne promene, a nije nemoguće, i skupštinsko verifikovanje nekakvih kuloarskih dogovora o Kosovu i Metohiju.

Cvijetin Milivojević
Izvor: cvijetinmilivojevic.blogspot.com

1 KOMENTAR

  1. Suštinska razlika između okolnosti pod kojima su nastajale sve navedene nametnute vlade i skupštine i sadašnjeg dešavanja u Srbiji je očigledna, ali i poražavajuća za sadašnji naraštaj građana Srbije. Sada nema zverske vojne okupacione uprave Rajha nad zgaženom Srbijom i nema revolucionarnog terora pomahnitale antisrpske komunističke sekte nad (i dalje) zgaženom Srbijom posle nemačke okupacije, a pod novom okupacijom domaćih uterivača Srba u tokove neke nove maglovite svetske komunističke pravde. Nema više nacističkog odvođenja pobunjenika na prinudni rad, u logore, ili na streljanje. Nema više komunističkog odvođenja noću da se, sumnjiv po njihovu vlast, više nikada živ ne vrati. Pa, šta je onda problem? Sada je narod slobodan da se masovno pobuni na ulicama i da brojnošću daleko nadjača čuvare diktature, svu udruženu bulumentu uličnih batinaša s koca, konopca, nekih sa državnog budžeta, a nekih na uličnom kriminalnom budžetu. Šta su, sada već ozloglašenog 5.-og oktobra 2000.g., čuvari tadašnjeg lažnog usrećitelja Srba i lažnog Vožda, mogli protiv onolike mase? Da razbijaju buntovnike na grupice i satiru ih natenane po ulicama? Onoliku masu nikako. Ali, bilo je lako nedavno na protestima sa daleko manje ljudi nego što je bilo neophodno. Da je masa pobunjenih sada bila kao pre 20 godina, to tiraninu ne bi uspelo. Nije ovo tuđa zemlja, ali ako se ovako budemo ponašali, postaće tuđa. Svako za sebe, svaka vaška obaška, to se mene ne tiče, neka drugi podmeću leđa, Srbija je maćeha i bežim u inostranstvo, ovi što ostaju neka se bune i bakću, njihov problem je Srbija, nemam vremena za gubljenje, ova Srbija ne zaslužuje ni dlaka da mi fali s glave zbog nje i bla bla truć… Da skratim iznošenje repertoara izgovora sve brojnije mase egocentričnog, konformističkog i samo materijalnom posvećenog novog anacionalnog bivšeg Srbina, a pre svega potrošača, koji crkava od muke što mu nikad dosta para u rukama. Ko šiša državu, idi bre. Epidemija nezainteresovanosti za jedinu zemlju koju imamo. Kao da je trulež zahvatila narod, pa nam je i država trula. Sve je na prodaju i (skoro) svako je na prodaju, samo nema dovoljno kupaca da pokupuje i time usreći sve trule duše koje su na prodaju. Ima uvek gladnih vukova oko Srbije, bili smo im plen, znamo istoriju, a sve više je grabljivaca i u Srbiji- tzv.migranti tj. džihad vojska. Da li su samo u prolazu, ili ih ima i na čekanju za dejstvo ovde. Samo sedi kod kuće Srbine, bleji u najnoviju svetinju otupele mase, mobilni telefon, dok ti ne zakrvave oči, ne buni se protiv vlasti koja arči državu i raseljava omladinu- našu budućnost , nećeš dugo čekati da ti mečka zaigra pred vratima. Neće biti da su sve bitke završene i da su nam preci izginuli da bi nam ostavili državu za koju više nikada ne moramo da mrdnemo prstom da bismo je sačuvali. Makar i od domaćeg ološa koji dosegne do vlasti.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime