Oktroisani zakon za oktroisani praznik – Kakav nam je zakon o zaštiti ćirilice potreban, a kakav ćemo dobiti

Oktroisani zakon za oktroisani praznik

Javnost u Srbiji i Republici Srpskoj je pre nekoliko nedelja saznala da će ove dve srpske zemlje uskoro usvojiti skoro identične zakone „o upotrebi jezika u javnom životu i očuvanju ćiriličkog pisma“. Iako se o ovom projektu priča već godinama, za nacrt zakona smo prvi put čuli kada ga je predsednik Srbije Aleksandar Vučić krajem avgusta svečano uručio srpskom članu Predsedništva BiH Miloradu Dodiku, da bi nekoliko dana kasnije bio usvojen na sednicama vlada Srbije i Republike Srpske, dok se njegovo konačno usvajanje u dve Narodne skupštine očekuje do 15. septembra, tj. povodom novoustanovljenog „Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave“. Dok je svakako dobra vest što Srbija i Srpska nakon decenija čekanja dobijaju neki oblik zakonske zaštite najstarijeg živog književnog jezika Balkana (svi ostali književni standardi formulisani su kasnije u XIX i XX veku) i najstarije žive ćiriličke azbuke na svetu (svi druge azbuke u upotrebi kodifikovane su nakon srpske), praktično sve ostalo što se tiče procedure sastavljanja i izglasavanja ovog zakona povod je za zabrinutost.

Pre svega, skandalozno je da se nacrt zakona ovako velikog nacionalnog značaja (jezik i pismenost su temelj svakog nacionalnog identiteta) donosi iza zatvorenih vrata, i da javnost nije upoznata sa njegovim sadržajem. Nekoliko dana pre očekivanog usvajanja u dvema Skupštinama, mi o ovom dokumentu doslovno znamo samo fragmente koje su nam preneli „insajderski“ mediji, i nešto reakcija institucija i organizacija koje su bile privilegovane da ostvare uvid u njega. Da stvar bude još gora, Odbor za standardizaciju srpskog jezika SANU, koji bi – uz Maticu Srpsku – trebalo da bude osnovno telo koje učestvuje u izradi ovog dokumenta, u dva saopštenja pozdravio je njegovo (skoro) usvajanje, ali i priznao da u njegovoj izradi neposredno nije učestvovao. Sa druge strane, oglasio se i Helsinški odbor za ljudska prava da apeluje na poslanike da odbace zakon, proglasivši ga za „diskriminatoran“, a ćirilicu za „faktor nacionalističke mobilizacije“ i „sredstvo prinude i zastrašivanja građana“.

Upravo histerične reakcije dela javnosti koji, poput Helsinškog odbora, u srpskoj ćirilici vidi bauka kojim se plaše mala građanska deca, koji insistira da „ćirilica nije ugrožena“, a da je „dvopismenost kulturno dobro koje treba unapređivati“ (dokle god to ne podrazumeva bilo kakvu vrstu unapređivanja onog drugog pisma), pokazuju koliko je neozbiljno i neodgovorno donositi oktroisani zakon kao mačka u džaku, i tako pretvarati potpuno rutinski (i odavno zakasneli) dokument nacionalne kulturne politike u medijski i javni skandal u najavi. Kako to izgleda mogli smo da vidimo pre nedelju dana, kada je na sličan način „preko kolena“ uvedeno pravilo da školska godina počinje intoniranjem državne himne. Budući da u odsustvu javne debate nije bilo prilike da većina građana pokaže svoju podršku, ali ni iskaže eventualnu kritiku na račun ovih prilično standardnih i rutinskih (i popularnih, i populističkih) poteza, državne vlasti su otvorile prostor da nedobronamerni mediji, organizacije, i pojedinci čine upravo suprotno od onog što ovim odlukama nominalno hoće da se postigne – da vređaju, omalovažavaju, i blate nacionalne simbole Srbije.

Nažalost, po svoj prilici ovo je i bila namera – pa su ove dve unilateralno i paternalistički donete političke odluke zapravo tretirale himnu, jezik, i pismo kao poslovične „koske za glodanje“ koje se bacaju javnosti kao simulakrum za politički dijalog. Kao što je prethodno donet Zakon o rodnoj ravnopravnosti, koji je jednako tiranski, jednako konspirativno, i jednako iza leđa struke i nadležnih institucija uveo u javnu upotrebu takozvani „rodno osetljivi jezik“. Kao što je, uostalom, doneta i odluka o uvođenju himeričnog i nesrećno odabranog Dana srpskog jedinstva, slobode i zastave, čija je jedina svrha, kako se čini, da se postara da nacionalni praznik svih Srba ne bude ono što je uvek bio – Vidovdan.

Javna debata daleko od očiju javnosti

Ako ostavimo po strani javnost, a pogotovo onaj njen deo kome sve što makar malo ima predznak „srpski“, pa makar to bio samo srpski jezik, ili srpsko pismo, automatski „zastrašuje i ugnjetava građane“, odsustvo otvorene javne debate o javno dostupnom nacrtu zakona ne samo da predstavlja rđavu parlamentarnu praksu, nego i otežava sam proces donošenja valjanog zakonskog dokumenta. Dok se zakon ne usvoji, mi nemamo nikakvu mogućnost da ustanovimo u kojoj meri on zaista pomaže da se poboljša trenutni položaj srpskog jezika i pisma u javnosti. Ne samo da o tekstu nacrta nisu mogle jasno da se izjasne već pomenute nadležne institucije za standardni srpski književni jezik, već to nisu mogli ni privredni subjekti, mediji, i organizacije koje će njime biti pogođene. A kada se jesu izjašnjavali, to je bilo pipanje u mraku i reagovanje na fragmente i mrvice koji mogu da se nađu u medijima.

Ovo nije dobro ni kada je u pitanju banalna i jednostavna stvar kao što je intoniranje himne, a potencijalno je vrlo štetno kada je u pitanju toliko kompleksno pitanje kao što je upotreba i zaštita srpskog jezika – jezika koji se masovno govori u različitim državama i različitim zakonskim sistemima, i koji sam ima različite dijalekte, varijante, i službene standarde. U tom kontekstu, recimo, veoma je loš presedan da zakon o zaštiti srpskog jezika i pisma donose Srbija (u kojoj je srpski službeni jezik po ustavu) i Republika Srpska (u kojoj srpski jezik nije ni imenovan u zakonskom sistemu, već se koristi fraza „jezik srpskog naroda“), dok su iz ovog procesa potpuno isključene jezičke institucije srpskog naroda u Crnoj Gori, gde je srpski jezik najdirektnije ugrožen i izložen progonu (da ne pominjemo Severnu Makedoniju u kojoj je srpski jezik decenijama zatiran, ili Hrvatsku, u kojoj se ćirilica fizički uništava na nivou političkog folklora). Ako se o ovim temama pre usvajanja nacrta zakona razgovaralo, to je učinjeno daleko od očiju javnosti, kojoj će zakon, na kraju biti ponuđen po principu „uzmi ili ostavi“, i to nakon što ga prethodno usvoji parlamentarna većina pod kontrolom vladajuće stranke.

Jedno ili dva pisma, službena ili javna upotreba

Najveći problem ovog zakona, međutim, uopšte nema veze sa prekograničnim zavrzlamama postjugoslovenskog prostora, već sa odsustvom upravo javnog konsenzusa unutar srpskog naroda po dva ključna pitanja: (1) da li je ćirilica jedino pismo srpskog jezika; i (2) šta se podrazumeva po službenom, a šta pod javnom upotrebom jezika. Što se tiče prvog, najveći deo srpske javnosti spada u jedan od dva tabora – onaj koji ćirilicu podrazumeva kao jedino pismo (uz podrazumevanu upotrebu latinice kao međunarodnog pisma koje se koristi u merama, matematici, prirodnim naukama i sl.), i onaj koji smatra da „srpski jezik ima dva (ravnopravna) pisma“. Ova druga kategorija najčešće smatra da država ne bi trebalo nikako da se meša u upotrebu pisma, i samo mali broj njenih pripadnika se slaže sa pobornicima ćirilice da ćirilično pismo – pre svega u medijima i komercijalnoj upotrebi – nikako nije ravnopravno, pa je samim tim potrebna njegova institucionalna zaštita. Pritom ni u Srbiji, ni u Srpskoj, niti u drugim srpskim zajednicama nikada nije napravljeno profesionalno istraživanje javnog mnjenja po ovim pitanjima, kako bi bilo potpuno jasno šta javnost tačno misli o ovim pitanjima – što je bilo neophodno učiniti pre ili za vreme javne rasprave o nacrtu zakona koji se sada usvaja.

Isto tako nikada nije raščišćeno šta podrazumeva fraza „službena upotreba“ jezika i pisma koju nalazimo u 10. članu Ustava Srbije. Srpski mediji i privredni subjekti su ovo protumačili kao da znači da je „službena upotreba“ pisma isključivo upotreba u državnim organima i službama, pa se na taj način obaveza korišćenja ćirilice ne odnosi na javne informacije (i javne frekvencije u medijima), ne odnosi na ugovore, račune, fakture, cenovnike, ili deklaracije robe, pa čak ni na udžbenike i naučne radove na državnim univerzitetima. Drugim rečima, „službena upotreba jezika i pisma“ ugurana je u Prokrustovu postelju javnog sektora, dok u praktično svim ostalim domenima javne (sic!) upotrebe jezika imamo upadljivu dominaciju latinice.

Ovaj problem je naročito akutan kada je u pitanju štampa i izdavaštvo, gde je dominacija latinice naročito alarmantna. Dok se papagajski ponavlja floskula o „dva ravnopravna pisma“, pronaći ćirilično izdanje u izlozima najtiražnijih srpskih izdavačkih kuća skoro da je nemoguće – često čak i kada su u pitanju knjige za decu, koje su nekada bile oaza ćiriličke pismenosti. Kao naročit apsurd, teško je pronaći čak i novija izdanja klasika srpske književnosti koja nisu štampana latinicom. Autor ovih redova je pre par godina u centru Beograda neuspešno tražio ćirilično izdanje Pavićevog „Hazarskog rečnika“ – mada su knjižare na svakom koraku, i mada je mnoštvo izdavača reizdalo ovaj roman, nijedno izdanje nije bilo na ćirilici, iako je Milorad Pavić za svoga života uvek vodio računa da njegove knjige uvek budu izdate pre svega u ćiriličkom izdanju. I mada ovi izdavači, svaki put kada ih javnost pritisne oko ovog pitanja, krajnje agresivno insistiraju na „dva ravnopravna pisma“, nikome od njih ne pada na pamet da bi, ako su pisma već ravnopravna, oni morali da imaju izdanja na oba, a ne samo na jednom od njih. Situacija u medijima je još gora, budući da pored medija koji smatraju da „imanje dva pisma podrazumeva korišćenje samo jednog, i to latinice“, jedan deo njih – svakako u saglasju sa stavovima Helsinškog odbora – ćirilicu otvoreno omalovažava i diskriminiše, prepoznajući u njoj onu „prinudu i zastrašivanje“ i simbol „nacionalizma“, „šovinizma“, a neretko i – „fašizma“.

Šta nam konkretno donosi novi zakon

Važno je napomenuti da se nigde u ovim primerima ne pominje apsolutno nikakva zabrana latinice, već isključivo obaveza da se koristi ćirilica. To znači da je u većini ovih slučajeva dozvoljeno, ako je nekome već stalo do „dva ravnopravna pisma“, da se deklaracije, tehnička uputstva, zvanična dokumenta štampaju paralelno na oba pisma, što je svakako najviše u duhu dogme o dvopismenosti

Koliko smo uspeli da saznamo o sadržaju nacrta Zakona o upotrebi jezika u javnom životu i očuvanju ćiriličkog pisma, on se direktno bavi nekim od gore navedenih problema, nudi neka korisna i važna rešenja, ali uglavnom sve čini polovično, nedorečeno, i zaobilazeći ključne neuralgične tačke. Kako nam prenose mediji koji su bili privilegovani uvidom u tekst zakona, on podrazumeva pooštravanje kriterijuma službene upotrebe pisma u smislu da se on sa državnih institucija prenosi na sve budžetske korisnike, uključujući medije u državnom vlasništvu, ali i javna preduzeća. Ovo ne znači mnogo, jer većina javnih preduzeća i institucija, uključujući tu i medijske javne servise Srbije i Vojvodine, uglavnom se pedantno pridržava upotrebe ćirilice. Doduše, sada će na korišćenje ćirilice biti obavezani i kulturni festivali, profesionalna i strukovna udruženja, ali i obrazovne institucije, koji su se listom do sada ponašali kao da su privatna preduzeća koja sa državom nemaju veze. Još važnija je odluka da se korišćenje ćirilice učini obaveznim „u pravnom prometu“, što u najmanju ruku podrazumeva obavezne ćiriličke deklaracije robe, račune i priznanice, pravnu i tehničku dokumentaciju. Biće zanimljivo videti da li će se to odnositi i na interna dokumenta i ugovore banaka, koja su još jedan bastion isključive upotrebe latinice. Važno je napomenuti da se nigde u ovim primerima ne pominje apsolutno nikakva zabrana latinice, već isključivo obaveza da se koristi ćirilica. To znači da je u većini ovih slučajeva dozvoljeno, ako je nekome već stalo do „dva ravnopravna pisma“, da se deklaracije, tehnička uputstva, zvanična dokumenta štampaju paralelno na oba pisma, što je svakako najviše u duhu dogme o dvopismenosti.

Drugi važan aspekat zakona koji je procureo u javnost jesu (neodređene) poreske olakšice za privredne subjekte koji koriste ćiriličko pismo. Iako uopšte nije jasno šta se pod ovim podrazumeva – jer „korišćenje ćirilice“ ovde može biti bilo šta od „ćiriličnog logoa“ do „štampanja knjiga ćirilicom“ – upravo ovaj predlog je izazvao najveći gnev kod onog dela „građanske javnosti“ koji je „zastrašen“ ćirilicom, i koji se zalaže za dva pisma, dokle god ne mora nikada da gleda ćirilicu. Ako je ova mera, kao što se čini, zamišljena kao konkretan i osetan stimulans izdavačkim kućama da štampaju ćirilička izdanja, i privatnim medijskim kućama da izdaju ćiriličke novine i koriste ćirilicu u svojim elektronskim izdanjima i video-materijalima, onda ona svakako ima smisla. Ako je u pitanju simbolička ušteda koja se može ostvariti preko isticanja firme na ćirilici, onda od nje nema nikakve naročite vajde. Još jednom – ne znamo, i nećemo znati dok se zakon ne pojavi u skupštinskoj debati.

Ono što znamo, jeste da se ovaj zakon – potpuno nepotrebno – posvećuje pitanju brendiranja privrednih subjekata. Preduzeća i organizacije sa budžetskom podrškom biće u obavezi da koriste ćirilički logo, što je apsurdno i nepotrebno. Neke od ovih organizacija imaju logo na stranom jeziku, neka su deo međunarodnih i regionalnih brendova, i njihovo teranje da se rebrendiraju može samo da izazove averziju prema zakonu. Pritom treba napomenuti da i u Rusiji, i u Grčkoj, i u Bugarskoj, gde se korišćenje lokalnog alfabeta odavno reguliše zakonom, pod obavezu korišćenja pisma ne potpadaju registrovane robne marke i zaštićeni znakovi, upravo zato što su registrovani i zaštićeni takvi kakvi jesu. To, naravno, ne sprečava, recimo, kompaniju „Koka-kola“ da u svakoj zemlji u koju dođe obavezno zaštiti posebnu verziju svog loga na lokalnom jeziku i pismu, čak i ako ne namerava da ga komercijalno koristi. Pre pet-šest godina smo i u Srbiji mogli da vidimo seriju „Koka-kolinih“ boca sa ćiriličkim logom, a pre nekoliko godina je ruska „Koka-kola“ povodom Dana slovenske pismenosti (Sv. Ćirilo i Metodije) objavila svoj logo na – glagoljici.

Mimo navedenog, skoro da ništa ne znamo o daljem sadržaju ovog nacrta zakona. Mediji su preneli da on naglašava i poštuje dijalekatske različitosti, što je svakako dobro, ali i besmisleno – jer su dijalekatske različitosti već normirane u standardnim verzijama srpskog jezika koje se koriste u Srbiji, Srpskoj, odnosno Crnoj Gori. Takođe znamo da zakon „ni na koji način ne reguliše privatnu upotrebu jezika i pisma“, što je takođe apsurdno, jer koja bi zakonska instanca mogla da reguliše šta ljudi pišu po svojim sveskama i notesima, ili privatnim porukama preko programa za poruke, koje bi po definiciji trebalo da budu zaštićene od svakog oblika prisluškivanja. Pogotovo zabrinjava što se u medijima skoro ništa ne govori važnoj temi zaštite srpskog jezika od krađe jezičke i književne baštine, kao i od direktnih progona kojima je izložen u Crnoj Gori, Hrvatskoj, i Severnoj Makedoniji. Odgovor na ovaj krupan problem morao bi biti institucionalan, ali nema nikakvih naznaka da su autori nacrta zakona spremni da se sa tim delikatnim potencijalno polarizujućim problemom neposredno uhvate u koštac.

„Ćirilica je obavezna, latinica je dozvoljena“

Autor ovih redova je pre nekoliko godina, kada je prvi put najavljena javna rasprava na ovu temu, napisao opširan spisak vlastitih predloga pod nazivom „Prilog raspravi o zakonskoj zaštiti srpskog pisma i jezika“. Bez bilo kakvog ulaska u detalje tog obimnog teksta, njegov osnovna ideja bila je da se konkretno odgovori na dva ključna pitanja koja su postavljena gore tako što će se izjednačiti status službene i javne upotrebe jezika, ali i tako što će se tragati za elementarnim konsenzusom između „ćiriličke“ i „dvopismenaške“ struje u srpskoj javnosti. Taj konsenzus je tražen u maksimi ćirilica je obavezna, latinica je dozvoljena, koja bi trebalo da garantuje povratak ćirilice tamo gde je skoro uopšte nema – u velike izdavačke kuće, privatne medije, na reklamne bilborde i sl. Ideja podrazumeva da svaka javna informacija u Srbiji i na srpskom jeziku mora postojati u ćiriličkoj verziji, dok je oglašivač, izdavač, odnosno emiter sasvim slobodan da paralelno objavi i latiničnu verziju. Na taj način bi se isterali na čistac svi oni koji pod krinkom „dva ravnopravna pisma“, zapravo, podstiču i promoviši isključivu upotrebu latinice, dok ćirilicu diskriminišu kao „odbojnu“, „primitivnu“, „opasnu“, odnosno „zastrašujuću“.

Predlog je takođe bio da ove mere budu vremenski ograničene, kako bi se njihova primena zaustavila u trenutku kada odnos dva pisma u javnoj upotrebi bude u skladu sa voljom većine. To može biti odnos 50:50, ako je prevagnu „dvopismenaši“, ili preokretanje trenutnog odnosa do 80:20 u korist ćirilice, što bi svakako zadovoljilo čak i najtvrdokornije pristalice „samo jednog pisma“, uključujući i autora ovog teksta. Pritom reč ne bi bila o upotrebi u državnim organima, gde ustav nedvosmisleno propisuje ćiriličko pismo, već upravo u javnoj upotrebi – u izdavaštvu, medijima, reklamama.

Praktične posledice ovakvih mera, još jednom, ne bi bile da se ikome zabrani upotreba latinice, već isključivo da se oni koji su lenji, konformisti, ili čak nedobronamerni, nateraju da poštuju svoju vlastitu dogmu o „dva pisma“. To bi značilo da bi svaka knjiga štampana na srpskom jeziku morala da ima ćiriličko izdanje, pored latiničkog. To bi značilo da bi svaki reklamni bilbord morao da ima ćiriličku verziju, pored latiničke. I da bi svake novine na srpskom jeziku morale bar pola tiraža da štampaju na službenom pismu. Ako je lenjost i nemar dovela do toga da latinica prevagne nad ćirilicom, onda je sasvim fer da se lenjost i nemar iskoriste kao sredstvo da se ravnoteža povrati. A da se ljudima koji smatraju da „u modernoj Srbiji nema mesta za ćirilicu“ jasno stavi na znanje da je njihov odnos prema srpskom pismu nazadan, antikulturan, šovinistički, i – neprihvatljiv.

Trend koji uliva optimizam

Ono što je sigurno, jeste da se problem istiskivanja ćirilice iz javne upotrebe zakonskim sankcijama i subvencijama može samo privremeno sanirati, dok je za dugoročno očuvanje žive ćiriličke pismenosti (umesto praznog ukrasa i muzejskog pisma) neophodna sistemska, strpljiva, i pažljiva kampanja negovanja svesti o značaju hiljadugodišnjeg vizualnog identiteta i kontinuiteta srpske pismenosti, u kojoj treba da učestvuju i mediji i država, ali pre svega obrazovne institucije. I tu se zaista skoro ništa ne može postići prisilom, nametanjem, ili zabranama. Još manje se išta može postići oktroisanim zakonima koji ne konsultuju javnost i zaobilaze ključne jezičke, naučne, kulturne, i obrazovne ustanove koje se pitanjem jezika bave. Na taj način „zakon o zaštiti ćirilice“ biće samo populistička „ljuta trava na ljutu ranu“ jednako autoritarno i netransparentno donetog „zakona o rodno osetljivom jeziku“, a oba će biti samo – mrtvo slovo na papiru.

Ono što, međutim, naročito uliva optimizam, jeste što su srpski jezik i srpska ćirilica, uprkos višedecenijskom odsustvu institucionalne podrške, uspeli da se izbore za svoje mesto u novom, digitalnom okruženju. I zaista – ćirilice na internetu ima neuporedivo više nego u srpskim medijima, na srpskim ulicama, i u izlozima srpskih knjižara. Dok „zastrašeni građani“ i dalje papagajski ponavljaju da je „latinica pismo informativnih tehnologija“ i da nas „ćirilica vraća u srednji vek“, giganti modernih komunikacija kao što su „Gugl“, „Majkrosoft“, „Fejsbuk“, ili „Tviter“, svojim korisnicima u Srbiji automatski nude svoj softver i komunikacione aplikacije lokalizovane u odličnom prevodu na srpski jezik, i naravno – ćirilicom. Dok čitaoci u knjižarama ne mogu da nađu nijednu noviju enciklopediju štampanu ćirilicom, srpska (primarno ćirilička) Vikipedija ima više članaka od Vikipedija na višestruko mnogoljudnijim turskom i rumunskom jeziku, odnosno na jezicima neuporedivo bogatijih zemalja kao što su Grčka, Mađarska, ili Češka. Dok nas ubeđuju da nam je latinica neophodna „zbog stranaca“, stranci prepoznaju ćirilicu kao deo vizualnog identiteta Srbije i uključuju je u svoje brendove i proizvode za srpsko tržište.

Bez sumnje, položaj u kome se nalazi ćirilica u javnoj upotrebi u Srbiji danas je i dalje loš, što je posledica više od pola veka nemara, javašluka, i agresivne latinizacije, prvo srpskohrvatskog, a zatim i srpskog književnog standarda. Međutim, situacija je danas kudikamo bolja nego pre deset godina, a srpsko pismo je najviše ugroženo upravo u izdanjima i publikacijama onih koji se najglasnije kunu da su „dva pisma naše bogatstvo“. A ako je položaj ćirilice danas bolji nego što je bio, to nije zahvaljujući politici ministarstava kulture i prosvete u Srbiji i Srpskoj, to nije čak ni zahvaljujući jezičkim institucijama kao što su Odbor za standardizaciju i Matica Srpska, već isključivo zahvaljujući volonterima, ljubiteljima, i zanesenjacima koji su predanim radom i trudom dokazali svojim sugrađanima ne samo da za ćirilicu ima mesta u modernim komunikacijama, već i da je njeno korišćenje lepše, primerenije, a često i – pismenije. Ti anonimni ljudi nastavljaju da predano rade na digitalizaciji srpske književne baštine i lokalizaciji softvera na srpski jezik, bez ikakve državne podrške ili subvencija, prosto zato jer smatraju da tako treba. Ako se ispostavi da država preko ovog zakona – čiji sadržaj tek treba da vidimo – želi da u tom procesu pomogne, utoliko bolje. Ali najviše što možemo da očekujemo od nje u ovom trenutku jeste – da ne smeta.

autor:Nikola Tanasić

http://www.nspm.rs/