Okupacija pod srpskom zastavom

10
2117

U istoriji ljudske civilizacije, a samim tim u istoriji ratovanja, oduvek je strana koja izgubi u sukobu snosila teret okupacije. Terminološki, sam naziv gubitka nezavisnosti se menjao. U feudalno doba recimo, koristio se naziv – vazalstvo, dok se danas često koristi termin – zona uticaja. Osim promene termina, pojavom hibridnog rata u savremenom dobu, promenila se i tehnologija same okupacije.

Sprovođenje okupacije na staromodan način, daleko je skuplje i nepopularnije, kako za sopstveno stanovništvo (setimo se antiratnih protesta u SAD tokom rata u Vijetnamu) tako i za stanovnike okupirane zemlje (svest o sopstvenoj okupiranosti stalno je prisutna i lako dolazi do stvaranja otpora). Ono što je u postmodernom svetu, postalo takoreći pravilo, to je da, u većini slučajeva, stanovništvo nije svesno da je okupirano. Nema strane vojne sile (makar ne tako očigledne), nema koncentracionih i radnih logora, nema javnih saopštenja koja bi zvanično potpisivao okupator. Što je najvažnije, a istovremeno najparadoksalnije, to je da, nacionalna simbolika i retorika postaju izuzetno dominantne, a sve zarad manipulisanja javnim mnjenjem . Fraze koje su prisutne u javnosti, imaju oštru nacionalnu retoriku i režim povlači populističke poteze koje predstvalja kao epohalne, dok su isti, samo od perifernog ili nikakvog značaja za zemlju i narod. Ono što je još slučaj, to je da se traži kolabracionističko uporište u prošlosti, a sve u cilju opravdavanja i legitimizovanja okupacije.

Da bismo ovu tvrdnju argumentovali i dodatno pojasnili, možemo navesti nekoliko primera,   gde je gubitak suvereniteta maskiran pojačanom nacionalnom retorikom i predstavama u javnosti. Uzmimo na primer Čile i dolazak „patriote“ Augusta Pinočea na vlast uz američku pomoć od 10,9 miliona dolara. Posle dolaska vojne hunte na vlast, Čile je postao ništa više, do američko dvorište. Možemo navesti i ne tako daleki primer iz Ukrajine, kada je Evromajdanom srušena legitimna vlast, a sve na krilima nacionalističke retorike „Desnog sektora“ i neonacista iz bataljona Azov. Ukrajina je izgubila nezavisnost, deo teritorije, ali je zato dobila nacionalnog vođu i „patriote“ na vlasti. Zvuči poznato?

Na žalost, najbliži primer za okupaciju obojenu nacionalnim bojama, jeste Srbija. Svedoci smo, da se u javnosti, nikad više nisu (zlo)upotrebljavala nacionalna osećanja i krivotvorio patriotizam, dok se u isto vreme nanosilo najviše štete samim nacionalnim interesima. Primera je mnogo, pa ćemo se ovde osvrnuti samo na novije. Od nesrećnog „patriotski brendiranog“ voza, o kome smo već pisali ranije (ovde), preko podizanja spomenika Knezu Lazaru u Kosovskoj Mitrovici, dok se istovremeno učestvuje sa tzv. „Srpskom listom“ na izborima izborima terorističke države Kosovo.

Takođe, tu je i dobro poznato spinovanje javnosti sa dolaskom MiG-ova i mogućim ratom na Balkanu, dok su se sa druge strane, održavale dve(!) LGBT parade u Beogradu. Ne treba zaboraviti ni pompezno polaganje zakletve na Miroslavljevom jevanđelju, koje je gurnulo u drugi plan usvajanje radikalno feminističkih zakona o „seksualnom nasilju“, kao i najave promene Ustava, čim je na istom, novi predsednik položio zakletvu. Imenovanjem Ane Brnabić, nastavilo se sa regrutovanjem agenata stranog interesa i ritualnim ponižavanjem srpskog naroda. O svemu ovom, detaljno smo već pisali ranije (ovde).

Da Vas podsetimo:  MTS ustupio brojeve telefona građana za potrebe SNS?

Pomenimo i novije primere, nedavno smo imali inicijativu Vučića o postavljanju gigantske zastave na Ušću, otkrivanju spomenika Tiboru Cerni, kao i imenovanja bulevara u Beogradu imenom: „Heroja sa Košara“. Međutim, kao i ranije, postali smo svedoci najbrutalnije izdaje nacionalnih interesa, oličene u pružanju direktne podrške za sastav šiptarske „Vlade“ teroristi Ramušu Haradinaju od Vučićeve „Srpske liste“. Ovaj čin, imao je svoj prirodni početak u Briselskom sporazumu i četvorogodišnji put, koji se završio apsolutnim porazom po srpske nacionalne interese na KiM. Sve što se može očekivati u narednom periodu je konačno formalizovano priznanje terorističke države Kosovo.

Ako sada analiziramo pomenute poteze režima, lako se može uočiti, da su potezi, koji su pronacionalni, samo populistički, periferni i bez suštinskog značaja za zemlju i narod. Dok su na drugoj strani, oni važni i suštinski, duboko antinacionalni.

Šta je važnije za srpske nacionalne interese? Promena imena bulevara, podizanje po kojeg novog spomenika, vozikanje „patriotski brendiranog“ voza i mahanje zastavom na Ušću, ili možda, (ne)usvajanje radikalnih feminističkih zakona, (ne)imenovanje agenta stranog interesa Ane Brnabić za predsednika Vlade i (ne)pružanja podrške teroristi OVK Ramušu Haradinaju za sastav nove „Vlade“? Pitanje možemo postaviti i na drugi način. Mogu li ovi kozmetički, populistički i periferni potezi sa nacionalnim predznakom, popraviti štetu koja je naneta antinacionalnim potezima, koje ovaj režim povlači? Mogu, ukoliko se može popraviti trula i oronula zgrada, samo krečenjem fasade.

Simbol okupacije tako postaje dvoličnost u potezima režima. Međutim, da bi ova dvoličnost uspevala, odnosno da bi se društvo neprestano zasipalo režimskom propagandom, potrebna je potpuna kontrola medija. Kako televizije i radija sa nacionalnom frekvencijom, tako i onih štampanih, ali da ne zaboravimo i one alternativne na internetu. Jedna od prvih stvari, na koju se režim skoncentrisao, bilo je ovladavanje medijima sa nacionalnom frekvencijom i proterivanje novinara, koji se nisu „uklopili“ u novu uređivačku politiku. Takođe, relativno brzo se ovladalo i štampanim medijima, kako refinansiranjem postojećih, tako i stvaranjem novih, poput „Informera“ i „Srpskog telegrafa“. Međutim, u savremenom digitalnom svetu, problem predstavlja Internet. Ovladavanje ovim prostorom u potpunosti, apsolutno je nemoguće. Alternativni mediji koji postoje na internetu, omasovili su se kao reakcija na gušenje zvaničnih medija, te oni potencijalno mogu da proizvode probleme režimu ako gledamo na duže staze.

Pošto režim sprovodi antinacionalnu politiku, na internetu shodno tome, dominira pronacionalna opozicija. Sa ciljem da se spreči akumuliranje energije i stvaranje ozbiljne nacionalne opozicije, koja bi sa interneta svoju borbu prenela u realni prostor, počela je fabrikacija šarlatana, koji sa kvazinaučnih pozicija, zaokupljuju pažnju javnosti na mreži. Sa druge strane, krenula je poplava kvazi-patriotskih stranica i regrutacija pojedinaca, koji sa patriotskim nastupom pravdaju poteze režima. Nemoguće je, da je ovakva situacija plod slučajnosti, iz jednostavnih razloga – istovremenog forsiranja zadate teme na dnevnom nivou i mrežne povezanosti, između ovih, kako portala i stranica, tako i pojedinaca. Pošto smo temu šarlatanizacije već obradili (ovde), ovom prilikom skoncentrisaćemo se na analizu kvazi-patriotskih stranica i portala, kao i na osobine izvršilaca radova, odnosno sendvič-patriota.*

Da Vas podsetimo:  Objavljivanje pisma Nikole Janića Aleksandru Vučiću od 25.11.1998, kao povod (2)

Ako za trenutak obratimo pažnju na sendvič-patriote, možemo im naći jednu konstantu, a to je, da sve njih, odlikuje blaga i formalna kritika režima, dok su sa druge strane jako istrajni i dosadni u odbrani istog. Shodno dvoličnim potezima koje povlači režim, a koje smo već pomenuli, sendvič-patriote na internetu slave svaku perifernu „pobedu“ režima, dok sa druge strane pravdaju svaki antinacionalni potez istog.

Tako na primer, dok se pripremala saradnja sa Haradinajem, sendvič-patriote, slavili su preimenovanje Bulevara i klicali „velikoj pobedi“. Kada je „Srpska lista“ konačno pružila podršku teroristi Haradinaju, sendvič-patriote su munjevito reagovale i krenule da brane izdajnički potez režima.

„Još jedna pobeda i ja sam izgubio“ – Pir

Koliko god pokušavali da sopstvenom kakofonijom, makar ublaže kritiku i razotkrivanje antinacionalne prirode režima, a u nemogućnosti da to rade krijući svoju anonimnost (zbog nepopularnosti posla) iza stranica i portala, sendvič- patriote konstantno stvaraju svoje glasnogovornike. Međutim, pošto u zadatku koji obavljaju, ima časti koliko kod prostitutke poštenja, isti se brzo „troše“. Odnosno, šira publika počinje da shvata njihove namere i okreće se od njih , ili počinje da ismejava iste i tako dolazi do gubitka popularnosti. Iz tog razloga, sendvič-patriote su prinuđeni na konstantnu regrutaciju i to često iz redova pretežno mladih ljudi i studenata, koji se lako obrađuju. Od istih je jednostavno kupiti uslugu, često je dovoljno i samo „tapšanje po ramenu“ i obasipanje pohvalama, možda po neka pomoć na fakultetu i prenošenje tekstova na neki od pro-režimskih portala, a ponekad i kratko gostovanje na nekoj pro-režimskoj televiziji, makar u jutarnjem programu na par minuta.

Veličanje vođe

Naravno, sendvič-patriote su samo pešadija koja je tu da se troši, tako da sve ovo, ne bi bilo moguće bez kordinatora. Pojedinci koji vode ovaj projekat, jesu „zvanični“ analitičari i komentatori koje forsira režim i koji se obično ne skidaju sa prorežimskih kanala, dok njihovi internet portali sa kvazi-patriotskog stanovišta, „peru“ režimsku politiku.

Jednom prilikom, razgovarao sam sa čovekom, koji bi se po popularnoj klasifikaciji mogao svrstati u red SNS botova. Osim uobičajnog komentarisanja na mreži, zadatak mu je bio da se javlja uživo u program na režimskim televizijama, gde gostuje Aleksandar Vučić i da izgovara zadatu rečenicu. Pre samog javljanja, iako je član vladajuće stranke, uvek je „preslišavan“ prvo od opštinskog odbora stranke, a potom i od uredništva televizije, kako i šta treba da radi. U čemu je onda razlika između režimskih analitičara, koji misle da su lepi i pametni, ili ovih sendvič-patriota, koji pomisle da im je krenulo u životu kada se pojave u režimskim medijima, kada svi zajedno pevaju u istom horu, napamet naučenu pesmu, prateći jednog dirigenta.

Da Vas podsetimo:  KO ĆE DA IZGLASA VLADU? Srbija dobila mandatarku, a nema predsednika Skupštine

Moramo na ovom mestu pomenuti i pokušaj rehabilitacije kolabracionista. Kao deo strategije podrazumeva se nalaženje kolabracionističkog uporišta u prošlosti, zarad opravdavanja kolabracionizma u sadašnjosti. Još jedan zajednički sadržilac koji spaja pomenute kvazi-patriote, jeste odbrana lika i dela Milana Nedića. Primetno je, da se ova priča u poslednje vreme značajno forsira, kako na zvaničnim medijima tako i na internetu. Pokušava se nametnuti da je saradnja sa okupatorom, čin žrtvovanja dostojan herojstva. Problem je samo, što se u srpskoj tradiciji otpora prema okupatoru, (naš nacionalni mit slavi Lazarev otpor prema Turcima, a ne opravdava izdaju Vuka Brankovića) saradnja sa istim, uvek nazivala kukavičkim činom i izdajom, što je siguran sam, daleko od herojstva. Verujem i da većini sendvič-patriota, nije ni do Nedića ili isprvljanja istorijskih nepravdi, već im je isti, samo sredstvo za cilj, odnosno izgovor da bi se opravdala kolaboracija. Ovo ne govorim iz ideološke ostrašćenosti, nipošto. U postmodernom svetu, koji je isto tako, u određenom smislu postideološki, disfunkcionalno je zastupati ideologiju iz 20. veka. Današnja podela može jedino ići na suvereniste i globaliste, a lik i delo Milana Nedića, sigurno ne doprinosi suverenističkoj ideji.

Istorijsko opravdavanje za kolaboraciju, pokušava se naći i kod kneza Miloša Obrenovića. Krivotvoreći tako njegovu saradnju sa Turcima, kao opravdanje za današnju kolaboraciju režima. Pa ovom prilikom postavljamo pitanje sendvič-patriotama, protiv koga je Miloš ratovao u Prvom srpskom ustanku? Protiv koga se podigao u Drugom i koga je on pobedio u boju na Ljubiću? Da li je ratovao protiv okupatora, ili je veselo sarađivao sa Turcima? Da li je Srbija svakom njegovom „kolaboracijom“ postajala veća i snažnija, ili je možda ostajala bez delova teritorija kao ova danas? Gde su stvarne pobede vašeg Vođe koga branite? Koga je on to pobedio? Gospodo sendvič-patrioti, postavili ste sebi nemoguć zadatak, da spojite nespojivo, herojstvo i izdaja nikada zajedno nisu išli, niti će ići. Da jesu, davno bi nas vetrovi istorije oduvali sa naših prostora. Ako baš želite da nađete uporišnu tačku da biste opravdali današnju kolaboraciju, onda je tražite u pogrešnoj istoriji. Bolje bi vam bilo da uzmete Hrvatsku ili Albansku, tamo ćete verovatno imati više sreće. Nečasno je da to radite sa srpskom istorijom koje na kraju, niste ni dostojni.

*Sendvič u ovom smislu označava lukrativne razloge za bavljenje patriotizmom.

milanmilenkovic.com

10 KOMENTARA

  1. Hm,hmm,,Dacic,kao skida,Nedicevu sliku,a ne stavlja Brnabicevu..pa jovo,nanovo..opet,postrojavaju,ne postojecu vojsku,kao nekada kad je bio Putin..dok “ prava“ izvodi “ performans“, sile u regionu…kao, vec “ bombardirovkovani “ nige jakog apela..“ pravda za urosa“, pardon,“ pravda za decu Severne Koreje“.. I, neku “ NN-Milicu Rakic“.

    • Lune je Vučićev gozolizac…
      A ako te interesuje Lune ja sam član SNS-a jer sam na prevaru postao njen član. Inače sam potpuno apolitičan ako te to interesuje. Ja za razliku od tebe kritikujem ove lopove i izdajice. Tebe i Vučića pitam ko je pokrao 40 tona zlata iz sefa u Bazelu? To je važno za ovaj narod a ne tboje šmrkanje po internetu Lune. Nisam ja problem ovog naroda već Vučić. Umesto njega da kritikuješ ti klevetaš mene. To po govorori sve o tebe. Sramota.
      P:SAJDZO 2027

      • Lune je Vučićev guzolizac…
        A ako te interesuje Lune ja sam član SNS-a jer sam na prevaru postao član te bande. Inače sam potpuno apolitičan ako te to interesuje i nikakve izbore nisam izgubio, što ti tvdiš. Ja za razliku od tebe kritikujem ove lopove i izdajice. Tebe i Vučića pitam ko je pokrao 40 tona zlata iz sefa u Bazelu? Ili ko je napravio carinu Jarinje. To je važno za ovaj narod a ne tboje šmrkanje po internetu Lune. Nisam ja problem ovog naroda već Vučić. Umesto njega da kritikuješ ti klevetaš mene. To govorori sve o tebe. Sramota.
        P:SAJDZO 2027

        • Hm,hmm…kakve pa ti imas veze sa mojim pisanem, pisi o tome,a ja cu, o politickoj pozadini,danasnjice. Ja kao Koumunisa nemam dodirne tacke, sa SNS i Vucicem,. Za zlato je nadlezna Narodana banka, za granicne prelaze i carinske ispostave na njima vlada srbije.
          To se resava izborima ili vojnim udarom, ali ne „cetnickim“.

  2. srbija je pod okupacijom od 1944 do danas.komunisti su prvo napravili koncentracione logore po dovođenju na vlast na sovjetskim tenkovima.to se nastavlja i danas,samo što su danas na vlasti njihovi sinovi i unuci,sve sa ciljem komunističkog opstanka po svaku cenu,a cena je gubitak teritorije,deo po deo,do beogradskog pašaluka.u tome su im uvek pomagali maloumni,kojih na žalost imamo u cifri oko dva miliona.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime