Sportistima penzije i nagrade za trud i znoj,a borcima za rane,bolest i krv šta?
Mnoga Udruženja boraca širom Srbije su se oglasila povodom dodelјivanja novčanih nagrada našim Olimpijcima.
Tačno je da su naši sportisti na ovom takmičenju zajedno i ravnopravno učestvovali sa ostalim sportistima širom sveta, ali i sa sportistima šiptarskim separatistima koji su posebno predstavlјali deo naše teritorije, protivno Ustavu Republike Srbije.
Našim Olimpijcima koji su se spremali i odricali od dela života da bi ostvarili makar jednu od medalјa treba se zahvaliti i oni su ponos Srbije, ali treba reći i to koje benefite dobijaju ukoliko postanu ponos Srbije, a to je da od svoje 40 godine ostvaruju penziju, za bronzanu medalјu dobijaju oko 118.000,00 dinara, a za zlatnu medalјu iznos od oko 160.000,00 dinara.
Tako i treba da radi uređena država, ali nameće se pitanje šta je sa borcima koji su ostavlјali na ratištima, znoj, strah,paniku, krv, deo tela,hrabrost,patriotizam, gledali pogibije svojih ratnih drugova heroja, na prvoj borbenoj liniji, pucali na avione iz oružija koje su Partizani ostavili još od 1950 godine, pravili tenkove od kartona ne bi li samo odvratili Nato agresora da ne bombarduje ovu našu zemlјu i naš volјeni narod i koliko još toga……..?
Da li je neko izračunao koliko godina ,,takmičenja,,- borbi i rata su imali svi oni koji su se časno odazvali državi Srbiji počev od 1990. godine pa sve do 1999. godine – ,,Otadžbina zove“?
Razlika je bila velika jer mi nismo imali hotele sa zvezdicama. putovanja u prvoj klasi, firmirane patike, trenerke i jakne, u našoj duši nije bilo žara i želјe za životom i nije bilo smeha na zabrinutom licu već je bio strepnja, tuga, rane i plač………?
Mi nismo pevali pesme, kako to rekoše veterani – borci Srbije, već smo se molili Bogu i krstili za spasenje svih nas i za spasenje našeg naroda i naše države i za još jedan dan života, duže!
Svaki od nas je bio spreman da na sebe digne ruku kako ne bi upao u ruke Hrvata – ustaša, muslimana – mudžahedina i šiptara separatista koji su učestvovali u ratovima 1990. godine do 1999. godine koji su na najgori mogući svirepi način vršili genocid nad našim nedužnim narodom, našim drugovima zaroblјenicima koji nisu uspeli da dignu ruku na sebe, mučeći ih vađenjem organa, dranjem kože, vezivanjem žicom, palјenjem na ražnju i postepenim ubijanjem na najsvirepiji mogući način, a neki naši heroji nisu nađeni ni do današnjeg dana i njihova tela -zašto ćutite?
Svako normalan mora postaviti pitanje kako su to veterani – borci u drugim balkanskim državama poštovani i pitaju se za sve, a kod nas u Srbiji ,,bačeni na smetište istorije“ pa se normalno i nameće pitanje za koga smo se mi borili i za nas je misaona imenica i penzija i svi benefiti iako smo se i mi borili za našu zemlјu i naš narod i iz svake borbe izvukli maksimum sa kojim treba da se ponosi i naš narod i naša jedina država Srbija.
Nas nisu čekali u Beogradu i nisu nam priredili doček čak naprotiv sve ove godine mislimo da nas se stide i beže od nas kao da bolujemo od najteže neizlečive zarazne bolesti.
Tačno je i to da po prvi put Ministarstvo rada, zapošlјavanja, boračkih i socijalnih pitanja poziva predstavnike udruženja boraca da prisustvuje obeležavanju Tradicija oslobodilačkih ratova Srbije, ali uvek malo pomerene u stranu.
Nismo mi krivi što su pojedini političari u to vrme za zelenim stolom vršili ,,preprodaju“ onoga što smo mi odbranili i onoga što smo imali u rukama.
Pitamo sve u državi Srbiji kada ćemo dobiti šansu da dobijemo zdravstvenu i boračku legitimaciju i da se lečimo i da imamo status borca, kada će zaživeti zakon u boračko invalidskoj zaštiti koji je prošao četiri rasprave i urađen od strane Ministarstva za rad, zapošlјavanje, boračka i socijalna pitanja i ovo nije pitanje za Ministra Aleksandra Vulina, ovo je pitanje za predsednicu Skupštine Maju Gojković, kada će zakon ući u Skupštinsku proceduru?
Pitanje za Predsednika republike Srbije gospodina Tomislava Nikolića kada će naši heroji koji su dali život braneći svoju otadžbinu postati heroji i kada će njihova zlatna imena biti upisana zlatnim slovima na Spomen obeležju i ponosno stajati u Beogradu da prkose celom svetu, a mi da se ponosimo njima, našim herojima, jer državu Srbiju uvek će imati neko da brani, agresora da odvrati, a mladima da da primer kako se brani i voli svoj narod i jedina naša država Srbija!
Mnogo toga jeste pokrenuo ministar Aleksandar Vulin i resorno ministarstvo, ali izgleda da to neko ,,koči“ u državi Srbiji, a mi hoćemo samo da dobijemo status borca, da imamo zdravstvenu legitimaciju, da se lečimo i da ravnopravno budemo cenjeni sa ostalim građanima Republike Srbije koji imaju osmeh na licu, prolivaju znoj i mole se Bogu!
Mi borci – veterani snosimo dobar deo odgovornosti, jer nismo složni u našim zahtevima, svi hoće da budu predsednici i vođe a i neko uporno radi na razbijanju boračke populacije podelom i ulaskom u političke stranke, a što je pogubno kada su naša prava u pitanju; bar tu moramo biti složni i jedinstveni, a naše delovanje za naša prava obavezno mora da bude bez mešanja politike u naše redove.
Možda zato i prolazimo golgotu ovakog nepoštovanja.
Nemamo mi ništa protiv sportista ali hoćemo samo da budemo isti ili bar tu negde po poštovanju kao oni, jer i mi smo se za nešto borili i mi smo ulagali trud, prolivali znoj, ali i krv pride.
Živela Srbija, živeli naši Olimpijci, živeli borci – veterani, živeo naš narod!
Predsednik,
Generalni sekretar Sub
Bradić Ljubomir
Razlika je u tome sto je marionetama na vlasti u Srbiji dozvoljeno da se kite perjem olimpijaca, i sportista uopste, a branioci Srbije i Srba uopste su nezgodna tema i nezgodno prisustvo, jer su se borili protiv danasnjih „najvecih prijatelja“ i „jedine alternative“ – njihovih gazdi. Da narod o necemu odlucuje, takvi izdajnici ne bi ni bili na vlasti, zbog njega samog. Posto jesu, stvari su takve kakve jesu – crne. Vi samo delite sudbinu naroda.