Olimpijske igre i nacionalno dostojanstvo

O „Kosovu“, nama i Rusima

0
898

Rusija RioCeremonija otvaranja i ruska bruka

Čisto estetski gledano, velelepnoj ceremoniji otvaranja Igara XXXI Olimpijade u Rio de Žaneiru nije pošlo za rukom da izađe iz senke još uvek neponovljivog spektakla koji su nam 2008. godine priredili Kinezi u Pekingu. Sa jedne strane se audio-vizualna predstava koju su priredili organizatori previše oslanjala na tehnološka pomagala da bi ostvarila onaj osećaj ushićenosti i strahopoštovanja koji su u Kini postizali isključivo izvođači, sa druge je vidno nedostajala ona dobro poznata karnevalska razuzdanost i kič po kome je ovaj brazilski grad globalno slavan, i koji predstavlja neizostavni (ali ovde nekako ipak izostavljeni) deo njegovog prepoznatljivog šarma. Ali daleko veću senku na ovu veliku sportsku feštu bacilo je nekoliko političkih manipulacija koje se naročito tiču našeg dela planete, i čiji opor ukus sve lake note sveta i glamur obnovljene Marakane nisu mogli da isperu i maskiraju.

Pre svega priča koja se ne dotiče nas lično, ali koje je veoma simptomatična kada je u pitanju savremeni sport i način na koji funkcioniše Međunarodni olimpijski komitet. Naime, na osnovu serije skandala sa dopingom, MOK nije dozvolio bezmalo nijednom ruskom atletičaru da učestvuje u Olimpijskim igrama u Riju. Ova odluka je naročito odiozna kada se ima u vidu da nije u pitanju kazna za dokazane prekršaje sa dopingom, već „sankcije prema Sveruskoj atletskoj federaciji“ za neadekvatno sprovođenje politike borbe protiv dopinga. Drugim rečima, ruski atletičari su sa OI odstranjeni „preventivno“, iako se među njima nalaze sportske ikone poput Jelene Isinbajeve, čija je sportska karijera u svakom pogledu bila besprekorna.

Nema nikakve sumnje da je prethodnih decenija profesionalni sport, a atletika pogotovo, postao leglo nelegalnih eksperimenata sa drogama i stimulantima, koje sportiste tretiraju, što kao zamorčiće, što kao tovljenu prasad za vašar, i u tom smislu nijedna sportska federacija u svetu nije imuna na optužbe za sistematsku podršku praksi dopinga, samim tim ni ruska. Upravo u tom kontekstu isključivo (i „preventivno“) izbacivanje ruskih sportista sa Igara očigledno ne predstavlja napor da se sport „očisti od manipulacija“ (uostalom, setimo se samo čuvene „pobede“ medijske zvezde Majkla Felpsa nad Miloradom Čavićem u Pekingu 2008. g. koju niko na međunarodnom planu ne dovodi u pitanje), već upravo novu političku manipulaciju usmerenu konkretno protiv Rusije.

Očiglednost i prozirnost ove kampanje, koja će za cilj svakako imati neuporedivo lošije rezultate ove zemlje na OI u Riju, izazvala je odijum u ruskoj, i jednom delu svetske javnosti, ali je MOK ostao nepokolebljiv pred svim kritikama i apelima – „pravila su pravila“, i ruski atletičari neće učestvovati. Ali ako osioni i bahati stav MOK ni za koga nije bio naročito iznenađenje, onda je to svakako bila mlaka i fatalistička reakcija same Rusije, koja je ovu provokaciju prosto progutala, i odlučila da učestvuje u igrama u krnjem sastavu.

Štaviše, euforija i razdraganost sa kojom su ruski sportisti učestvovali u svečanom defileu dodatno je doprinela osećanju nelagode i izveštačenosti. Ovakve reakcije ne samo da su unekoliko posthocopravdale sumnje sa kojima su ruski sportisti izbačeni sa igara, nego su dodatno učvrstile utisak da je domen profesionalnog sporta do te mere ogrezao u nemoral i licemerje, da „nacionalna čast“ i dostojanstvo jedne velike sportske nacije odavno više ne igraju nikakvu ulogu kada se stave naspram računa interesa i profita na koji se Olimpijske igre odavno skoro isključivo svode.

Kosovo u Riju – između nelagode i nacionalnog poniženja

Ako ova epizoda sa (ne)učešćem Rusa na Igrama u Riju izaziva mučninu i nelagodu, šta tek reći za ubedljivo najveći politički skandal ove manifestacije, na koji, dakako, jedva da je iko obratio ikakvu pažnju? Reč je, naravno, o učestvovanju grupe albanskih sportista sa Kosmeta na OI pod imenom i zastavom „Kosova“, na koji ni Srbija, ni njena javnost nisu praktično nikako reagovali. Komentator na Medijskom servisu je kiselo procedio par fraza od „samoproglašenoj državi“ i „južnoj srpskoj pokrajini“, ali je opšti utisak bio da je i on jedva čekao da se neprijatni prizor skloni sa ekrana, kako bi mogao da se vrati razmatranju modnih detalja na svečanim uniformama manje kontroverznih učesnika Igara. Naravno, nešto više od sata kasnije, srpski sportisti su i sami razdragani istrčali na teren, mašući i smejući se, i ponosno ističući zastavu Republike Srbije. Baš kao i Rusi pre njih, oni su veselo i raspoloženo učestvovali u „velelepnom spektaklu“, ne dozvolivši da im „sjajnu atmosferu na Marakani“ pokvari činjenica da je država čiju zastavu nose i ime brane na tom istom mestu grubo ponižena, a njen sam ustavni i zakonski poredak ismejan i pregažen.

Da Vas podsetimo:  Skupoceno megalaprdalo

Preterivanje? Mnogi bi se sa time složili. Baš kao što su mnogi na pojavu zastave međunarodno nepriznate pseudo-države pod nominalnim protektoratom OUN i de facto protektoratom NATO reagovali sleganjem ramena i frazama poput „viša sila“, „šta se tu može“, svršen čin“ itd. U jednom smislu oni jesu u pravu. Da će „Kosovo“ (bez zvezdice i bez fusnote) učestvovati u Igrama u Riju znalo se skoro godinu dana, i ceremonija otvaranja svakako nije bila trenutak da se bilo šta po tom pitanju uradi. Ali ona jeste idealno podsećanje na skandaloznu i sramotnu činjenicu da se po tom pitanju, ne samo ništa nije uradilo, već ništa nije ni pokušalo uraditi.

Olimpijski komitet Srbije, Ministarstvo sporta i druge nadležne institucije Republike Srbije uveravale su nas da se „ništa ne može učiniti“

Štaviše, Olimpijski komitet Srbije, Ministarstvo sporta i druge nadležne institucije Republike Srbije uveravale su nas da se „ništa ne može učiniti“, da „MOK ima svoja pravila“, a Srbija „nema svog člana u MOK“, ne samo nakon što je sporna odluka donesena, nego praktično i pre nego što je donesena. Predsednik OKS Vlade Divac je tada takođe pravio gadljive face pred kamerama, ministar sporta Vanja Udovičić nazvao je odluku „pogrešnom i lošom“, šef srpske diplomatije Ivica Dačić nazvao ju je čak „neprihvatljivom“, ali Srbija nije učinila apsolutno ništa da se ona spreči, niti da odgovorni za grubo narušavanje međunarodnog subjektiviteta Srbije za to odgovaraju. „Šta da se radi“, „nepravda pa to ti je“, „antisrpska politika“ i slične fraze ponavljale su se malo po medijima, a onda umukle. I eto nama kosovske zastave na Olimpijskim igrama.

Kako je postupila Grčka

Gledaoci svečanog defilea na Marakani bi ovu priču možda i mogli da progutaju, da nije bilo jednog malog, naizgled banalnog i samorazumljivog detalja, koji ipak nikome nije promakao. Naime, naš južni sused Makedonija još jednom je, zahvaljujući tvrdoj diplomatskoj liniji Grčke, bila primorana da na OI učestvuje pod pomalo ponižavajućim imenom Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije (BJRM).

Grci su u insistiranju na ovom detalju bili toliko nepokolebljivi, da se Makedonci u defileu čak nisu pojavili pod slovom „M“ portugalske abecede, već pod „A“ (kao „Antiga República jugoslavada Macedónia“), iakoje praksa na Igrama očigledno bila da se reprezentacije listaju po samim imenima zemlje, a ne po punim imenima (tako Republika Koreja i Demokratska Republika Kongo nisu nastupale pod „R“ niti pod „D“, već pod „C“). Drugim rečima, organizatori Igara u Riju su i te kako vodili računa da ne povrede osećanja Grka, bez obzira na to što je to dovelo Makedonce u „neprijatnu i nelagodnu situaciju“.

Ivana zastavaU čemu je razlika između Grčke i Srbije? Bez sumnje, Grčka je moćnija i bogatija zemlja od Srbije, a grčka država i civilizacija utemeljile su i antički i moderni olimpizam, pa njihovi stavovi u MOK imaju „veću težinu“. Ali to nije razlog što su grčki gledaoci, za razliku od srpskih (ili ruskih) mogli da gledaju prenos sa Marakane „bez nelagode“. Stvar je u tome što grčka država i narod više drže do svog dostojanstva od Srbije (a možda čak i Rusije, bar po ovom pitanju). Iako je pitanje imena Makedonije neuporedivo benignije i trivijalnije od pitanja priznanja jedne okupacione zone NATO za „suverenu državu“, Grci su jasno postavili svoju „crvenu liniju“ koja određuje šta je na međunarodnom planu „moguće“, a šta „nije moguće otrpeti“, i na taj način su naterali ne samo „nemoralni i bahati MOK“, nego i kudikamo krupnije zverke i igrače, da u pravljenju svojih planova grčki stav uzimaju u obzir, i da mu se prilagođavaju. Dok ih za srpski stav baš briga. A zašto bi ih i bilo briga, kada nas naši sopstveni državni činovnici i sportski zvaničnici naširoko ubeđuju da se tu „ne može ništa“, da je u pitanju „svršen čin“ i sl.

Da Vas podsetimo:  Visoka cena ekonomskog uspeha Vlade

„Republika Makedonija“ za Grke nije „svršen čin“, i sam taj principijelni stav je dovoljan da se ispostavi da se „mnogo toga može učiniti“ da bi se sprečilo ponižavanje i vređanje jedne države i naroda na Olimpijskim igrama. Grci po ovom pitanju ne sležu ramenima i ne mire se sa sudbinom, i zato je dostojanstvo njihove države na Igrama zaštićeno. Primetićete da Grčka nikome nije pretila da će zbog imena Makedonije „napustiti igre“, ili „napustiti MOK“. Niko ih nije ni pitao, jer je njihov stav oko ovog pitanja „realnost kojoj se svi moraju prilagoditi“. Naspram toga, „nezavisnost Kosova“ je „realnost“ kojoj Srbija treba da se prilagođava, budući da je sama odustala od osnovnog prerogativa suverene i nezavisne države – da je ona ta koja određuje šta je realno, a šta ne, i šta se može, a šta ne može na njenoj teritoriji. Činjenica da je Kosovo pod međunarodnim protektoratom tu ništa ne menja. Jer ni Makedonija nije pod suverenom kontrolom Grčke.

„Republika Makedonija“ za Grke nije „svršen čin“, i sam taj principijelni stav je dovoljan da se ispostavi da se „mnogo toga može učiniti“ da bi se sprečilo ponižavanje i vređanje jedne države i naroda na Olimpijskim igrama

Šta znači „braniti boje države“

Šta to znači, pitaće neko – da srpski sportisti nije trebalo da učestvuju na OI zbog Kosova? U pitanju je lažna dilema po više osnova. Prvo, pitanje koje sebi treba da postavi MOK jeste da li treba da rizikuje da ostane bez jedne koliko-toliko ugledne sportske zemlje (sa blistavom sportskom tradicijom) za račun jednog kriminalno-politikantskog eksperimenta. Odgovor na to pitanje je jasan i nedvosmislen, ali ga niko nije postavio, jer je Srbija unapred stavila na znanje da neće prstom da mrdne oko ovog međunarodnog poniženja. A da je Srbija država koja drži do svog nacionalnog dostojanstva i ustavno-pravnog poretka, niko ne bi govorio da „Srbi ne mogu na OI zbog Kosova“, već da „kosovski Albanci ne mogu na OI zbog Srbije“.

I svako ko vam kaže da Srbija „ne može“ da postavi takav ultimatum samo se nadovezuje na fatalističku i kolaboracionističku politiku koja deo po deo predaje elemente srpske državnosti na Kosmetu albanskim separatistima. Naravno da može. Kao što je mogla Grčka. Uostalom, Kosovo je moglo da nastupa pod „olimpijskom zastavom“, kao Tajvan. Ili da nastupa bar sa famoznom zvezdicom i fusnotom – taj „smokvin list“ Srbiji sigurno niko ne bi odbio, ali ga Srbija nije ni tražila. I to je surova istina na koju se svodi sva priča oko Kosova – Srbija ga „ne može“ sačuvati, ako Srbija neće da ga čuva.

Čak i da ovo prethodno rečeno ne važi – u čemu je problem da jedna država kaže da joj je njeno nacionalno dostojanstvo i njen ustavni i pravni poredak važniji od učešća u Olimpijskim igrama? Otkad je to „sport važniji od Ustava“? Na stranu manipulacije i mahinacije o kojima su opširno pisali Duci i Dunja Simonović, Olimpijske igre su od svog osnivanja u antici preko svog obnavljanja u XIX i XX veku bile zamišljene kao sportsko takmičenje za prestiž među državama. Sportisti na OI ne odlaze kao individualci i profesionalci, već kao zastupnici („zatočnici“) svoje države i svog naroda, koji nose nacionalne boje i koračaju, pobeđuju i gube pod državnom zastavom i uz zvuke nacionalne himne. Njihova individualna sujeta i sportski rezultat ne mogu i ne smeju biti ispred niti iznad nacionalnog dostojanstva države čije boje brane – za to postoji profesionalni, klupski sport.

Srpski sportisti, a pre svega Olimpijski komitet Srbije i Ministarstvo sporta Srbije, pristavši na to da se takmiče zajedno sa predstavnicima samoproglašene „kosovske države“, dok se nad stadionom vijori „kosovska zastava“, ponizili su Srbiju, njen državni i pravni poredak i njene građane (pogotovo lojalne građane ka Kosovu) na takav način, da nijedna zlatna medalja tu sramotu i ljagu ne može da opere.

Sport kao surogat za nacionalno dostojanstvo

Političari na Balkanu, pogotovo u dekadentnoj, posthladnoratovskoj fazi balkanskih država, veoma rado su pribegavali sportu kao „surogat patriotizmu“ i prostoru za bezazleno i neobavezno „busanje u nacionalne grudi“, koje im niko od stranih mentora neće zameriti, jer u pitanju je ipak „samo sport“. Istovremeno, blistavi uspesi pojedinačnih sportista (češće uprkos, nego zahvaljujući sistematskoj državnoj podršci sportu) služili su kao idealan povod da se poluraspadnute, polukolonizovane i degradirane države Balkana „okite tuđim perjem“, i pridobiju nešto malo časti, dostojanstva i svetlosti reflektora za nacionalne simbole koje inače unižavaju, obesmišljavaju i blate svojom antinarodnom i kompradorskom politikom. To je osnovni razlog što se u ovim zemljama, i Srbiji među njima, sport shvata ozbiljnije od ustava i zakona. To ne znači da je u njima političarima i društvenim elitama naročito stalo do sporta (štaviše, on se često ostrakizuje kao „rasadnik nacionalizma“, „leglo kriminala“ i „rupa bez dna“), već znači da oni o nacionalnim simbolima, interesima i prioritetima do te mere ne vode računa, da jedan sportski uspeh može da izbije u prvi plan kao nešto od fundamentalnog značaja po državu i narod. Ne zato što je sport uzdignut gde mu nije mesto, već zato što su država, građansko dostojanstvo i patriotizam uniženi na nivo sporta – tj. nekakve „privatne razonode“, „lične privrženosti“ i „sporednog hobija“.

Da Vas podsetimo:  MEDICINI SE NE VERUJE, A VERUJE ANTIVAKSERIMA! ŠTA JE SLEDEĆE?

U takvom jednom izopačenom sistemu vrednosti sport se vidi kao važniji od države, prenosi utakmica prate pomnije nego skupštinske rasprave o zakonima koji neposredno uređuju život građana, „nacionalna čast i dostojanstvo“ izjednačavaju sa učešćem (i poželjno pobedom) na nekom od sve korumpiranijih i sve kompromitovanijih međunarodnih turnira. A trebalo bi sve da bude obrnuto – vrhunski sport i sjajni rezultati trebalo bi da budu odraz brige za društvo i državu. Sportista-olimpijac trebalo bi, u izvornom olimpijskom duhu, da bude „najbolji među građanima“, jer pored svih ostalih građanskih i nacionalnih vrlina raspolaže i sa izvanrednom fizičkom i sportskom spremom, takmičarskim žarom i spremnošću da se bori i pobedi „za slavu države i zastave“. A ta „nacionalna slava“ ne bi smela da bude nešto što se sportom stiče, već što se sportom brani. Ovako, sportisti Srbije otišli su u Rio sa dostojanstvom države i zastave unapred ukaljanim, što znači da će se, umesto da „brane čast domovine“, tamo baviti krpljenjem, pranjem i glancanjem nacionalnih znamenja koje su političari ispred njih već temeljno provukli kroz blato. Kao što su radili i prethodnih godina. Nije potrebno mnogo mudrosti i dalekovidosti da se vidi da takav sport u takvoj državi neće daleko dogurati, pre svega zato što nema za šta da se bori. A svaka priča o „nacionalnim pobedama“, „slavi“ i „dostojanstvu“ na Olimpijskim igrama biće unapred prokazana kao falsifikat, manipulacija i iluzija.

Ma šta vam govorili političari i lažne patriote, Srbija ne može da postoji i funkcioniše kao država „ne računajući Kosovo“. Ako Ustav i zakoni države ne važe na jednom delu teritorije, ili za neke građane, ili za neka sportska takmičenja, onda oni ne važe nikako. Celi Ustav. I svi zakoni. A tamo gde se vijori i srpska i kosovska zastava, jedna zastava mora biti lažna. Mi možemo da se tešimo da je lažna ona druga, i da zatvaramo oči pred njom praveći se da ne postoji, i praveći se da naši sopstveni državni i nacionalni simboli iz godine u godinu ne izgledaju sve bleđi i odrpaniji. Ali treba da nam bude jasno – teško ćemo braniti srpsku suverenost na Kosmetu pred OEBS, UNESKO, Interpolom ili Ujedinjenim nacijama, ako nismo u stanju da je odbranimo pred jednim MOK. I ne možemo očekivati da će naše interese na međunarodnom planu braniti (uvek i jedino) Rusi – pogotovo kada vidimo da, bar kada je su u pitanju Olimpijske igre, nisu uvek u stanju ni da obrane svoje. Istovremeno, od prijateljske grčke države i naroda možemo naučiti da je za dostojanstvo i čast pre svega neophodna hrabrost, nacionalni ponos i kategoričnost političkih stavova. Oni ne moraju uvek dati željene rezultate (i često ih neće dati), ali su ti rezultati bez njih nemogući. A kada se jednom izborite za državu i građansko dostojanstvo, ni sportski uspesi neće izostati. Ali tada oni više neće ni biti fokus sa nacionalne frustracije i pitanje života i smrti, već biti, kao što su uvek i bili – nešto sporedno.

Tanasic

Nikola Tanasić

NSPM

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime