Obraćanje na obeležavanju 23. godišnjice zločina nad Srbima u Orahovcu

0
95
Olivera Radić (Foto: TV Hram)

„Sa svetima upokoj Hriste duše slugu tvojih“

Aleksandar, Aleksandar, Aleksandar, Vekoslav, Jagoš, Borivoje, Anđelko,Predrag, Velika, Srđan, Srećko, Duško, Duško, Duško, Saša, Tomislav, Đorđe, Đorđe, Čedomir, Svetozar,Krsta, Boban, Rajko, Cvetko, Živko, Vekoslav, Vitomir, Todor, Lazar, Svetislav, Srećko, Saško, Nebojša, Mladen, Miroljub, Miodrag, Jugoslav, Dimitrije, Novica, Mladen, Nemanja, Božidar, Spasa, Spasa, Miodrag, Predrag, Sreten, Dejan, Dobrivoje, Miroslav, Miroslav, Miroslav, Goran, Zlatimir, Dragoljub, Nebojša, Mlađan, Zoran, Marko, Marko, Sveta, Panta, Petko, Boban, Budimir, Gradimir, Siniša, Siniša, Nikola, Mihajlo, Trajko, Mara, Arsenije, Ljubiša,Milica, Negovan, Negovan, Staniša, Budimir, Goran, Zvezdan, Radivoje, Milorad, Trifun…

Foto: FB – Olivera Radić

Časni oci, braćo i sestre, uvaženi predstavnici Kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Republike Srbije, predstavnici porodica kidnapovanih i otetih,

Sabrali smo se i danas 23.godinu za redom, da se setimo velikog stradanja Srba u orahovačkoj opštini. Sabrali smo se pred spomen obeležjem koje kao kapija stoji na ulazu u Veliku Hoču, kapija kroz koju svi koji ulaze u ovo drevno metohijsko selo i koji iz njega izlaze moraju proći. Sabrali smo se da se podsetimo svih ovih imena koja sam po ko zna koji put iščitala, izgovorila glasno, a znam da su ih mnogi od vas izgovarali i šapatom, na mnogim mestima koja su tu oko nas, a koja nas podsećaju na ljude koji su ih nosili…

23 godine…Nekima su prošle kao tren, a drugima opet bile duge kao život ceo i mučne jer su prošle u bolu, strepnji, čekanjima, strahu, neizvesnosti, pitanjima bez odgovora, ili sa odgovorima koji se kao mač zabadaju u srce i ono opet i iznova krvari i boli…I da hoćemo da zaboravimo, ne možemo. Još uvek nam u ušima odzvanjaju zvuci oružja, krici uplašene dece i jauci majki koji su sa svih strana dopirali do ušiju uplašenih Srba na teritoriji grada Orahovca, Velike Hoče, Zočišta, Opteruše, Retimlja, Zrza, Bratotina, Ratkovca… 17. jula je taj strašni napad šiptarskih ekstremista počeo, a rezultati tog napada su se već sutradan pretvorili u prve žrtve. I nizala su se imena onih koji su odvedeni sa kućnog praga, sa ulice, iz prodavnice, iz autobusa, iz ambulante, iz manastira.Setimo se da su tih dana iz manastira Sveti Vrači u Zočištu kidnapovani monasi sa još 35-oro žena i starijih Srba iz Zočišta, Opteruše, Retimlja…U godini za nama otišao je Bogu na istinu i jedan od njih tadašnji iguman otac Jovan Jelenkov, svedok tih stradanja i veliki molitvenik za sve mučenike pred Bogom. Više od stotinu naših sunarodnika je bilo odvedeno, na očigled svojih ukućana, srodnika, komšija… I nije broj koji mi danas spominjemo konačan. Zar i one neumorne tražiteljke istine o svojima poput Slavke Baljošević, Jasne Stanojević, Veske Majmarević, Živke Kostić, Lazarke Kostić nisu bile žrtve? A koliko ih je još koje su obijale pragove u traganju za svojima i u traženju kazne za krivce…

Da Vas podsetimo:  Ličanke – simbol snage, prkosa i ljubavi

Da, ponovili smo imena po ko zna koji put, i trebamo ih ponavljati jer su to imena ljudi koji su dali živote braneći kućni prag, svoju porodicu, svoju otadžbinu… Nisu otimali tuđe… Zapamtite to! Zato su oni deo naše nacionalne istorije koju ne smemo da zaboravimo. Ako ne kažemo istinu o njima njihovi grobovi će nas uvek i iznova podsećati kako smo kao njihovi potomci sami sebi činili zlo.

Foto: FB – Olivera Radić

Osetili smo kroz vekove, a posebno poslednjih decenija koliko su se svetske sile ustremile na naš narod, i da nije njihove zlobe, lokalni zlobnici ne bi bili tako silni. Ali želim da vas podsetim na reči koje je veliki naš vladika Nikolaj Velimirović, kroz tamnički prozor logora u Dahau kazao rodu: „Velike sile, i Azijatske i Evropske pod kojim je robovao srpski narod izmerile su ga na svom kantaru i odbrojale mu dane ovoga veka. Ali, srpski narod meren je na božijem merilu i mera mu se pokazala visokom a život dug. Da nas Bog nije merio, braćo moja, mi Srbi davno bi bili izbačeni sa trga ovoga sveta, i da nam godine Bog nije brojao velike sile i Evropske i Azijatske davno bi nas zatrpale i otvorile put preko naših grobova”.

Naši neprijatelji dobro znaju da grobovi i spomenici ujedinjuju ljude i predstavljaju sveta mesta koja se po svaku cenu brane da ne budu preoteta i oskrnavljena. Ti grobovi i u njima kosti naših predaka predstavljaju naš najveći simbol i zavet koji nas zbližava.

Zato i ovaj spomenik koji kao kapija stoji na ulazu u Veliku Hoču treba da bude simbol našeg zajedništva. Neka krasi ovo svetilište kao simbol našeg trajanja, okupljanja, sloge i napretka i neka potomstvu korake osnaži kroz vremena koja su pred njima. Neka bude hodočašće za sve one čiji preci svoje kosti odmaraju ispod ove zemlje kosovsko-metohijske, a posebno za one potomke koji nose njihova imena.

Da Vas podsetimo:  Genocid – konstanta hrvatskog odnosa prema Srbima

Svedoci smo i da su kosti mnogih naših mučenika pronađene po jamama i grobnicama u Volijku, Glođanima, Klečki, Mališevu, Radonjićkom jezeru i drugim stratištima i da su sahranjene po raznim delovima naše napaćene srbijanske zemlje. Neki naši mučenici su sahranjeni na groblju u Velikoj Hoči, neki u crkvenoj porti u Orahovcu. Njihove kosti, iako smo ih pronalazili razbacane, i razdvojene, su slepljene krvlju i nama su busija u odbrani od neprijatelja koji i danas jurišaju na nas… I duše su njihove tu sa nama i oko nas, žive u svetu koji je našem oku nevidljiv, ali znamo da postoji… Otuda snaga da se ide dalje, da se borba u traganju nastavi. Marš mira započet oktobra 1998.godine i dalje traje, koraci ka istini se i dalje čine… Ne brojimo ih al verujemo da cilj postoji, da je pravda spora ali dostižna. Samo se trebamo odupreti najvećem srpskom grehu, a to je po velikom vladici Nikolaju nestrpljenje. Nestrpljenjem se odričemo i kostiju i krvi i grobova… A to ne smemo! Ne smemo jer će nas se postideti naša deca, naši potomci … Pitaće nas šta smo učinili u traženju istine, šta smo učinili u pamćenju zločina… To što smo sahranili jednu kost preuzetu na Merdaru il na nekom drugom mestu nije naš greh, to je greh i sramota belosvetskih moćnika koji su sebe nazvali mirotvorcima… I njih će pitati njihova deca šta su oni učinili… A pitaće i zločince njihova deca, sigurna sam, jer ako čovek na zemlji ne može da istera pravdu, Onaj koji je iznad nas će je isterati na videlo, a zločince kazniti… Kao što su kažnjeni i oni koji su činili zločin u vekovima iza nas. Razgovarajte sa starijima, tražite istinu o stradanju u Drugom svetskom ratu, o pojedinačnim umorstvima, silovanjima, mučenjima… Itekako se pamte i kazne na ovome svetu… Mi smo hrišćani i ne svetimo se… Al će im se osvetiti odrubljene glave, izvađene oči, presađena srca i bubrezi… Govoriće Žute kuće, ječaće brda, tresaće se grane na drveću izniklom na krvi mučenika… I da Srba više ne bude, kosti i krv neće dati da neko mirno živi na zemlji koja ih pokriva.

Da Vas podsetimo:  Tito i ustaše

Zato braćo i sestre, ja verujem u Božju pravdu, a ona će delovati ako je mi iskamo od Boga, ako pamtimo, ako se molimo, ako palimo sveće za naše mučenike, ako im časno obeležavamo mesta počinka… Ne stidimo se da na grobu napišemo da su ubijeni, kada i gde… To mora da stoji kao putokaz za istoriju i za molitvu… Tako se pamti! A dok je pamćenja biće i nas. Ako zaboravimo, i mislimo samo na lagodan život koji nam se nudi za zaborav, neće nas biti. Oduvaće nas vetar kao lišće bagrema u jesen, nosiće nas tamo vamo, biće nam samo za kratko lepo dok lebdimo nad zemljom… Al kad padnemo na nju, gaziće nas i postaćemo zemlja…

Autor: Olivera Radić

IZVOR: Pokret za odbranu Kosova i Metohije

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime