Ološ-patriote, greške vlasti i Kosovo

Vlast nastoji da sve sadašnje probleme objasni greškama prethodnih vlastodržaca. Taj trik je u političkoj propagandni uobičajen, što ne znači da neretko nije banalan i nategnut. Ipak, preterivanja ne znače da u toj konstrukciji ne može da bude dosta istine. Kada se radi o Kosovu nesumnjivo je tako! Činjenica je da je bivša vlast predvođena Demokratskom strankom izvršila najveći udar na srpske interese u vezi sa tom našom pokrajinom 2008. Žuti režim je, kao isplatu kompenzacije za podršku koju je dobio da u potpunosti preuzme vlast, prihvatio da tamo bude instalirana i da od administracije UN (UMNIK) preuzme dominantnu ulogu, misiju EU (EULEKS). Tako je marginalizovana pozicija Rusije koja u Savetu bezbednosti OUN ima veto a, s druge strane, nije faktor odlučivanja u okviru EU. Uz to se Srbija, na način koji kao da je osmišljen da pomogne legalizaciji secesije Kosova, obratila Međunarodnom sudu pravde. Na nakaradno pitanje dobila je nakaradan odgovor: „Donošenjem deklaracije o nezavisnosti Kosova nije prekršeno međunarodno pravo“. Mnoge ološ-patriote koje se danas busaju u srpska prsa, tada ili ranije, pružale su podršku žutom kartelu – posle titoističke kuge najgoroj srpskoj pošasti – da uzme vlast, vodi malignu politiku i time dubinski potkopa srpske interese.

UPOTREBA I ZLOUPOTREBA

Tu se nalazi koren produbljivanja naše loše pozicije na Kosovu. Ne primarno u Briselskom sporazumu kao što se ovih dana čuje. Ne ulazim sada u pobude spremnosti da se on prihvati od strane SNS vlasti. Vrlo verovatno je to bio uslov da joj se od strane postmodernih okupatora dozvoli da pobedi na majskim izborima 2012. Ipak to ne menja javnu suštinu Sporazuma. Ona je u tome da se, polazeći od realnih okvira, faktičko stanje na Kosovu upakuje u skladu sa Rezolucijom 1244. I to tako da mi imamo prostor da smatramo da je u pitanju deo Srbije dok bi Albanci mogli da zadrže svoju neistinu. U pitanju je solomonsko rešenje u kome je akcenat na problemima od značaja za funkcionisanje dva naroda na Kosovu i te naše pokrajine i ostatka Srbije, bez rešavanja njenog statusa.

Briselski aranžman, načelno, omogućava Srbima na Kosovu da u prepakovanom vidu i dalje imaju sve što su i ranije imali (ostavimo na stranu ono što je postojalo samo na papiru). Štaviše, čak i da u nekim segmentima profitiraju. Pogotovo na jugu gde žive prepušteni milosti i nemilosti Albanaca. Srbija i Rusija malo tu mogu da im pomognu. Druga strana medalje je zloupotreba tog aranžmana od strane Brisela i Prištine. Pokazalo se da njima nije namera da sa Srbijom traže tehnički kompromis već da nas prevare i nametnu nam prihvatanje lažne kosovske državnosti.

BEOGRADSKA KRIVICA

Stigli smo tako i do našeg, svakako ne malog, oficijelnog dela krivice. Kontraproduktivno je što je radi EU integracija i lično-partijskog nezameranja zapadnim moćnicima, aktuelna vlast, gotovo mazohistički, dugo ispunjavala (ne)formalne zahteve Brisela i tako dodala otužan šlag na izvorni briselski kolač koji, da ponovim, da nije štetno dorađen ne bi predstavljao problem čak i da Albanci ne ispune svoj deo pogodbe. Stvari bi na severu funkcionisale kao i ranije pod našom kontrolom, a na jugu ne bismo unapredili položaj Srba ali ne bi ni postao gori.

Problem je što je žrtva igre izvlačenja novih i novih ustupaka od Srbije te prekomernog popuštanja onih koji u njeno ime odlučuju, postala naša „civilna zaštita“ na severu Kosova. U pitanju je institucija koja je predstavljala mnogo više od opisanog nazivom. Ona je bila svestrani okvir za organizovanje i mobilizaciju srpskog naroda u severnokosovskim opštinama u cilju odbrane od albanske agresije. Taj sistem je uspostavljen još posle okupacije Kosova 1999. Pokazao se delotvornim kada je agresija otpočela prema njegovom severnom delu 2011. Tadašnja žuta vlast je oklevala da ga aktivira ali imajući ranije stvorenu odbrambenu infrastrukturu, to su uradili sami lokalni Srbi. Onovremena opozicija koja je sada na čelu države, to je energično i svestrano podržala. Radila je na nekoliko koloseka, od masovnog slanja aktivista na barikade do pritisaka na oficijelni Beograd da ne prepusti Srbe na severu nemiloj sudbini.

CIVILNA ODBRANA

U martu 2018, nažalost, nije bilo tako. Sporazumom sa Prištinom od 26. Marta 2015. (a ne Briselskim sporazumom) Srbija je lakomisleno prihvatila da deinstalira svoj autentični sistem civilne odbrane na severu Kosova. EU i NATO su garantovali da će sprečiti bilo kakav pohod albanskih falangi na taj deo naše južne pokrajine, a Beograd je u to olako poverovao. Nije prošlo mnogo vremena da establišment doživi hladan tuš i shvati da je NATO obećanje – isprazno i suludo radovanje!

Državni vrh Srbije je pre neki dan zajedno sa celom nacijom ozbiljno ponižen. Doživeo je bolno podsećanje na to kakav NATO ima odnos prema nama i da možemo da se oslonimo samo na Ruse. I suočio se sa posledicama svojih pogrešnih odluka. Ko zna, možda je dobro što je bilo tako. Sudeći po intenziviranim kontaktima Beograda i Moskve koji su usledili, nadam se da je događaj bio otrežnjujući. Uostalom, albanska provokacija na severu je izvedena posle posete američkih i nemačkih zvaničnika Beogradu koji su, koliko je procurilo u javnost, tražili da prihvatimo da Kosovo postane posmatrač u OUN. To je za Srbiju neprihvatljivo jer od toga do punog članstva samo je jedan korak, a kada bi se Kosovo našle u krovnoj međunarodnoj organizaciji i na prvi način, sve naše priče o tome da nije država, i sledstveno očekivanje da oko njega postignemo neki kompromis, pale bi u vodu. A oni koji bi to dopustili ušli bi u istoriju kao novi Brankovići. Pitanje je i da li bi uz svu svoju snagu i umešnost to, u srednjem roku, politički preživeli.

PRODUKTIVNI PATRIOTIZAM

Da bi sve baš tako bilo a Srbija potonula u mutne vode haosa gde bi je na kraju totalno demoralisanu i izmrcvarenu uhvatili NATO lovci, umesto da spreče upad albanskih hordi, naši lažni zapadni prijatelji su ga logistički podržali. I šta sada? Racionalna je odluka da Srbi sami formiraju Zajednicu srpskih opština. No, nije dovoljna. Na severu Kosova gde je to moguće, to mora da podrazumeva i brzu obnovu sveobuhvatne civilna zaštite. Sa njom lokalni Srbi, podržani od strane Srbije, i te kako mogu da spreče pokušaje okupacije severa Kosova. Bez nje će Srbija direktno morati da se suprotstavi novoj „Oluji“. To je veoma rizično. Rusija može politički da nas podrži ali s obzirom na to da smo kontinentalno izolovana zemlja okružena NATO državama (članicama i Makedonijom koja želi da se tom savezu pridruži te BiH u kojoj su stacionirane njegove trupe), problematično je kako bi nam vojno priskočila u pomoć.

U takvim uslovima, koliko god državni vrh tvrdio da ćemo oružjem sprečiti novu „Oluju“ te organizovao vojne vežbe, neizvesno je da li bi stvarno bilo hrabrosti da se takva odluka donese uz mogućnost da dovede do sukoba sa NATO. Zato se hitno vratimo oprobanoj a neracionalno zapostavljenoj indirektnoj metodologiji odbrane! EU i NATO to mogu da tumače kako god hoće, ali nemaju osnova da vojno protiv nas intervenišu. Radi toga treba direktno odbaciti delove briselskog paketa a izvorni sporazum tumačiti isključivo u našem interesu kao što to čine i Albanci u svoju korist. Aktivno patriotska javnost treba u tom smislu da vrši jak pritisak na vlast i nameće širim segmentima društva realno sagledavanje situacije u kojoj se nalazimo kao i mogućih rešenja. No, da ponovim, kažem patriotska a ne kvazipatriotska javnost!

OLOŠ „SRPSTVO“

Uz razne NATO lobiste koji forsirano rade protiv srpskih interesa, u Srbiji su vrlo aktivni i razni lažni nacionalisti. Nema ih mnogo ali njihovo lupetanje je glasno. Oni zagovaraju iracionalna rešenja, po principu pričaj gluposti koje naivnima zvuče primamljivo, a nije bitno da li je to što se nudi moguće, niti kakve su realne posledice toga. Delom je to rezultat lične plitkoumnosti i frustracija, a delom proizlazi iz profesionalnog aranžmana. A da toga i te kako ima svedoči činjenica da među falš borcima za Srpstvo ima čudnih persona koji su ranije bili udarne pesnice raznih žutih sredstava (dez)informisanja (od lista Demokratija koji je bio DS glasilo pa do potonjih Đilasovih medija) ili su pak bili gorljivi branioci izdaje Kosova od strane Tadića, Jeremića i bratije 2008. O starim soroševcima i cijašima da sada šire i ne govorim. Cinizam je što ti grobari srpskih interesa i njihovi promoteri sada kukaju nad Briselskim sporazumom koji je u izvornom vidu spram onoga sa čim sam započeo tekst skoro pa državnički akt!

Ološ patriote (koji zapravo često tajno rade za Mila Đukanovića, NATO ili nekog drugog od srpskog neprijatelja, a cilj im je da Srbiju što više uvale u probleme) i direktni NATO lobisti, sada deluju ruku pod ruku kako bi dokusurili našu stvar na Kosovu. Umesto da se javnost gura da podstiče vlast da deluje pametnije – što ne isključuje i ozbiljan pritisak na nju pa i proteste – oni imaju cilj da iznure i parališu Srbiju kako bi iracionalnim potezima raznih vrsta došla do potpunog poraza po pitanju odbrane Kosova ali i Republike Srpske. Ono šta sada ima smisla raditi to je usiljeno insistiranje na obnovi civilne zaštite na severnokosovskom području, jačanju veza sa Rusijom i predstavljanju svake ideje o pristanku na ulazak Kosova kao posmatrača u OUN kao punu kapitulaciju. Opet, ono što sa srpskog stanovišta nema smisla raditi to je umobolno kukati nad prošlošću, amnestirati žuti kartel i njegove sluge te prizivati neizvodljiva rešenja. Baš to, neretko, rade oni što umesto da se bore za praktična rešenja koja mogu da nam pomognu, recituju isprazne i iskrivljene pesmice o Briselskom sporazumu i „ratuju“ sa Atlantskim paktom dok ispijaju brojne krigle piva u nekoj beogradskoj kafani.

Tu se nalazi granica između patriotizma i lažnog, iz iracionalnosti ili zbog NATO-Đukanovićevih i drugih prljavih para, srpstva. Ono je mnogo gore, bez obzira na sve njene realne mane, od vlasti koju satanizuje. Njoj treba snažno oponirati gde god je to korisno za nacionalne interese ali ne i rušiti državu pod izgovorom mržnje protiv vlasti. Ako je potrebno i sadašnju vladajuću ekipu treba rušiti ali ne da bi na čelo države ponovo došli ogranci mnogo goreg žutog kartela. Iracionalne patriote to ne shvataju a ološ-patriote baš tome, petokolonaški profesionalno, nastoje da daju doprinos. I pri tome nam se bedno i patetično zaklinju u svoju „srpsku ideju“ „čast“ i „akciju“!

Dragomir Anđelković

vidovdan.org