Prošla je dvadeset i jedna godina od propasti Republike Srpske Krajine i progona njenog naroda. Bio je to najveći i najtrajniji organizovani progon jednog naroda u jugoslovenskim građanskim ratovima. Zločinački poduhvat kojim se danas ponosi svako hrvatsko dete, sproveden je je uz pomoć Vojske Sjedinjenih Država, muslimanskih i hrvatskih vojski iz Bosne i Hercegovine. Srpska vojska Krajine bila je bombardovana i blikirana od strane najmoćnijeg vazduhoplovstva u istoriji ljudskog roda. Vašington je prethodno podelio srpski narod i potkupio Režim Slobodana Miloševića. Odnos snaga na frontu bio je 6:1 za najmodernije opremljenu Hrvatsku vojsku, na sa tri strane opkoljenom Kninu odnos je bio 16:1… Za svega nekoliko dana ubijeno je 1.850 Srba, prognano 250.000. Do danas niko nije osuđen za zločine u „Oluji“.
Odnos srpske države prema ovoj najvećoj modernoj nesreći našeg naroda najbolje pokazuje jedan odgađaj koji se ponavlja svake godine. Reč je o parastosu koji svake godine 4. avgusta drže u beogradskoj crkvi Sv. Marka. Sećam se davne 1995. godine… Brzina hrvatske ofanzive i bezočna pomoć koju su joj SAD i EU pružili u napadu na teritoriju pod zaštitom UN, prilikom koje je poginulo nekoliko plavih šlemova, konsternirali su narod. Bedni režim u Beogradu skrivao je vesti od naroda… Svega nekoliko hiljada grđana okupilo se u centru Beograda. Policija ih je sačekala pred ustanovama, nije bilo ni najmanjeg znaka da će se ti socijalistički batinaši pobuniti protiv vlasti koja je očigledno izdala Krajišnike i prekršila svoje međunarodne obaveze. Kada su se demonstranti okupili pred predstavništvom Republike Hrvatske, specijalna policija ih je pretukla. Osim crkvenih velikodostojnika, koji su se držali molebana i parastosa, niko od poznatih javnih ličnosti nije se pojavio pred narodom. U opštoj zabuni neki pijani režiser govorio je preko megafona o biblijskim vrednostima ali je pomešao Kajina i Davida i Avelja i Golijata. Kada se pred crvom sv. Marka pojavio princ Tomislav – srednji sin kralja Aleksandra Prvog Ujedinitelja i čukununuk vožda Karađorđa Petrovića – hiljadu okupljenih koji su listom podržavali Miloševića i Broza spontano su počeli da kliču monarhiji i srpskom kralju. Kada je konačno sve završeno, na Trgu Republike okupilo se jedne večeri nešto malo više ljudi. Pozvala ih je SPC. Bio je jasno da je Krajina zauvek izgubljena i da su Srbi iz Hrvatske postali jedini balkanski Kurdi. Među govornicima bio je i mitropolit Amfilohije. Njegove reči bile su utešne i ohrabrujuće, ali nebo nad njim, nad Narodnim muzejem ispred koga je stajala bina, zaparale su iznenadne munje i potresli gromovi… Nije to bila nada, već simbol božanskog gneva biblijskih razmera.
Sledećih godina parastosu je prisustvovalo između 200 i 300 uglavnom starijih ljudi. Kada sam posle 1997. postao poznat javnosti kao jedan od vođa velikog studentskog protesta , okupljeni su me često sa čuđenjem gledali, pošto sam bio opozicionar, a desilo se par puta da me i nepoznati ljudi pitaju da li sam poreklom iz Krajine. Malo više sveta se okupilo 1999. kada su sudbinu Krajišnika podelili Kosovci i Metohijci. Tada je parastos držao patrijarh Pavle. Kasnije su takve prilike bile češće. Do promene je došlo tek 2005. godine. Koštuničina vlada uspela je da u to vreme uspostavi verovatno najbolje odnose Srbije i Hrvatske od 12. veka do danas. Koštunica i Tadić došli su na desetu godišnjicu propasti Krajine. Broj okupljenih se, međutim, jedva udvostručio. Sledeće godine neko od dvojice prvih ljudi Srbije nije mogao da dođe, pa se i drugi izvinio… Kada je 2008. Srbija rekla da „EU nema alternativu“, vladajući DS je počeo da u crkvu šalje ljude iz trećeg ešalona… Posebno pošto su sve divljiji Šešeljevi radikali iskoristili priliku pa na mest odsutnih predsednika i ministara počeli da šalju svoje opštinske službenike, u slobodno vremen ministre u vladi Republike Srpske Krajine u izgnanstvu. I dok je tadašnji direktor groblja u Novom Sadu i izbegli premijer stajao na mestu šefa države, meni se prvi put dogodilo da me na ulazu neka sumanuta žena (koja meša Sv. Savu i dr Šešelja) izgrdi kao da sam ustaški general Rafael Boban lično. Rekao sam joj da crkva Sv. Marka nije radikalski nužnik… Srećom pa je posle trijumfa dezinfikovanih i naprednih radikala 2012. prošla i ta pustolovina sa zemunskim pijačarima i ledinskim patriotama… Nestalo je polako i par spodoba koje pred crkvom u avgustu nose šubare sa kokardama i poziraju pred prisutnom kamerom HRT-a. Ali tada su ponovo nestali i predstavnici države. Vratiće se 2015., tada se tu, možda po drugi ili treći put nacrtao i Vučić.
Po prvi put država je preuzela organizaciju. Dodik i Vučić našli su se na mostu na Rači. Okupilo se tamo više hiljada građana. Slično je bilo i ove godine u prognaničkim Busijama nadomak Zemuna. Ipak, da sve ne bude mnogo bolje nego ranije pobrinuli su se naprednjački stručnjaci za maketing. Sada je ispalo da je suština odgovoriti Hrvatima. I upravo u času kada elita te podeljene nacije luduje u srpskom Kninu, mi traba da ovde javno tugujemo. Naša tuga je počela 4. avgusta, kada je započeo napad, a ne 5. kada su hrvatske trupe ušle u Knin… Ali ništa zato… Vučićeva vlada ionako govori o stalnom napretku: bolje nam je, nikada nismo imali više novca… kažu verovatno misleći na sebe… I zato smo ove godine imali dva parastosa u crkvi Sv. Marka – 4. i 5. avgusta. Nazdravlje.
Čedomir Antić
Dan / Napredni klub
