Ako išta u ova zla vremena spasi svet, spasiće ga ljudska dobrota. Ona dečija, ponekad i detinjasta, iskonska, što samo ponekom ostane u srcu, zakopana duboko negde u duši, ne iščezne kroz teške dane života. Dobrota zaostala kod onih koji svoju muku, teški teret, zaprte pa ih ceo život nose sami, bez ropca, bez potrebe za tuđim sažaljenjem. Bez da se ikad ikom požale, bez da ikad ikog optuže za svoju tugu, svoju muku, svoju nevolju, sav jad i čemer koji im ama baš svakog dana sedi zavratom. Dobrota ostala kod onih koji plaču sami, zaklone se za kakav kotar ili stog sena ili spomenik predaka, za tarabu, odu u štalu gde ih niko nikad neće videti, ili prosto u šumu, u kakvu dubodolinu, koji od svoje tuge ne prave spekatkl… I kod onih koji će iz kuće izneti i poslednju koru hleba i dati prosjaku, koji, eto tako, žive i uvek se bogu mole za druge, retko kad za sebe…
Zato me svaki put zaboli duša, sam sebe izgrdim na pasja preskakala, i osetim se kao poslednji bednik, kad mi se gore sa Golije javi stari šumar Rajko Sović, boem i gorski vuk, ljudeskara u čiju je dušu stalo toliko dobrote da nema tog aršina niti kantara kojim bi se mogla izmeriti. Nazove, čisto da pita kako sam, treba li mi šta, može li šta da pomogne, kako zdravlje, kako čeljad, je li bilo kiše, grada, daleko bilo, jesi li moji u selu posejali krompire… On mene uvek, ja njega da se setim – retko kad… Nemam vremena, gomila obaveza, bio na terenu, posao, izgovora uvek koliko hoćeš… Ne može ih čovek pobrojati, i uvek ih lako naći.
Kad mu se isprazni baterija na telefonu, Rajko pošalje pismo. Otkud mu koverat, hartija, kad strigne da ga odnese na poštu gore valjda na Vionicu ili Odvraćenicu na Goliji ili ga po nekome pošalje u Ivanjicu, bog sveti zna, tek, javi se i tako, da je dobro, zdravo. I na kraju obično napiše – „Zoko, pozdravlja te tvoj drug Rajko sa Golije“.
Jednom, ima tome desetak godina stiže plavi koverat, sa Golije, pismo od Rajka, javlja mi, a koverat pun radosti, da su na Odvraćenici, meštani završili crkvu, da će skorih dana biti liturgija, ko je sve pomogao gradnju, pismo sa planine putovalo čitavih pet dana.
Ne krijem, otplakao sam kao dete kad sam pročitao pismo, pred očima mi se stvorila Rajkova slika, kako u kolibi, pod svećom ili lampom, ili zorom, kad se Sunce podigne nad golijskim vrhovima, polako, sav svečan, piše, javlja tako važnu vest, trudi se da rukopis bude lep, da se svako slovo može pročitati. Koliko divote, one božije, koliko radosti i ljubavi, koliko dečije prostote one koja stanuje samo u dušama odabranih i posebnih, na jednom listu hartije. I snebivanja Rajkovog, što mi, eto, dosađuje, oduzima mi vreme koga i onako imam i više nego što mi treba, što mi smeta, i to ponavlja do beskraja svaki put kad se javi. Kaže, zvao bi i češće, nego, da ne dosađuje, da me ne prekida u poslu, ko zna gde sam ja…
O ovoj dobroti pričam. Ona će spasiti svet, ona će ostati i kad dobrih ljudi nestane, kad ih pokrije zemlja, kad sve drugo odnese zaborav.
Drugi put, opet, jednom kad sam sa Ratom Filipovićem iz Novog Pazara vazdan lutao po Goliji, i kad smo sreli Rajka, pa nas on odveo do pustog sela, Koliješnice ako se ne varam, posekla me kao nožem, kao žiletom, Rajkova suza. Zaplakao je tada, verujem, prvi i poslednji put pred nekim, onda brzo obrisao suze, okrenuo se ustranu, zaklonio da ga ne vidimo. A zabolela ga slika koju smo zajedno gledali, zgrabila ga za prsa pritegla, slika praznog, pustog sela među čijim brvnarama i pod drvenim krovovima nismo zatekli nikog.
-Ej, moj Šaponja, kako je ovo bio dobar narod – zavapio je Rajko.
Istina, nije u selu bilo nikog, bio je blag letnji dan, pomalo i pripeka, a dobrota, pusta dobrota i neka božija blagodet, izvirala je iza svakih od onih zamandaljenih vrata, iz svakog prolomljenog krova, iz svakog odžaka iz koga se godinama nije videlo dima. Nestalo sela, ostala dobrota. I miris meda koji je dolazio odnekud, sa neba, iz zemlje, iz nekog od onih mljekara, iz crnih brvana, bog će znati. I miris poljskog cveća. Jak, opijajući, onaj koji se ne zaboravlja.
I šta ostane kad svega nestane, pitali smo Rajko, Rato i ja tog dana jedan drugog, ostane dobrota, tek dobrota, sećanje na dobre ljude, na šajkače, žute marame, na slave i slavsku sveću, pogaču, čanak meda i ništa drugo. Sve drugo potpadne pod naslage zaborava.
A zlo? Šta od njega ostane? Ništavilo. Ništa. Prazna oljuština. Tu reč Rajko čak nikad i ne pomene.
-Ni u gori o zlu ne govori – rekao mi je jednom.
Jutros mi javlja sa Golije:
-Evo me kod moje kolibe. Jeo malo sira i ljeba. Prekjuče pala kiša. Grada, hvala bogu, nije bilo. Sneg okopnio sedam dana po Đurđevdanu. Hladno jutro bilo ali je sad već toplije. Imam svega, išao u prodavnicu na Odvraćenicu.
Kad god se sa Rajkom čujem, ispriča mi ponešto o dobrim ljudima i dobrim delima. O onim o kojima se ništa ne zna, o kojima se ništa nikad nije čulo, o onima koji se svojim dobrim delima nikad nisu pohvalili, nikad ih prepričavali. Onima koji nikad nisu zvali novinare da ih slikaju i u novinama pišu kako čine dobro delo.
Jednom kad sam ga pitao, po čemu pamti detinjstvo, život, a dosta je godina nakupio, Rajko mi je ispričao – po jednoj kotarici napravljenoj od brezove kore punoj jagoda, koju mu je nabrala baba… I, ni po čemu drugom. Stala u tu neveliku kotaricu u koju stane tek pregršt crvenih šumskih jagoda, i manje, sva ljubav i sva dobrota i posle, čitav život može čovek da vraća i deli tu dobrotu i ljubav, a ne može da stigne da podeli koliko je u tu kotaricu stalo.
Poučne su Rajkove priče. Na prvi pogled, govore o davnim, davno zaboravljenim vremenima, o ljudima i selima kojih više nema, pomislio bi čovek, ne važe za ovo naše vreme. A važe i te kako. Može se iz njih mnogo naučiti, samo, kad ima čovek vremena, onog kog stalno nema, pa zastane na tren, zamisli se, stavi prst na čelo. Razmisli, šta radi, kud je krenuo, gde će stići, kud toliko žuri, kad zaboravi na onaj kolač dobrote koji mu je na početku, na rođenju dat, a on ga negde zametne, izgubi ga, zaboravi da ga podeli.
To Rajko hoće kazati kad me nazove, kad mi ispriča poneku svoju priču.
I o milosti ljudskoj jednom mi je dugo pričao dok smo lutali po Goliji. Od proplanka do proplanka, od potoka do potoka. O ljudima koji su nekim božijim čudom i promislom uvek davali više nego što su imali, i uvek imali više za druge nego za sebe. I dobrote i ljubavi.
I, kako to može, pitao sam Rajka?
-U boga sve može i kod boga sve može – rekao mi je.
Svaki razgovor sa Rajkom je poseban.
U retke dane kad se ja njega setim, čujem sa druge strane njegov glas.
-Dobro jutro Rajko…
-Dobro ti bog dao…
Drugi put:
– Dobro jutro Rajko…
– Srećna ti duša kod boga…
I sve tako.
I da, dobri ljudi će spasiti svet. Njihova dobrota.
-Kad teška vremena zakucaju na vrata, čime ćeš pred njih nego s bogom i dobrotom – kaže Rajko.
Samo će ona ostati kad svega drugog ne bude.
Eno mi Rajka sa Golije za svedoka.
autor:Zoran Šaponjić
