U Srbiji još jedan strah i ružna slika.Na mestu gde je Milica Živković okončala nema poruka žaljenja. Da li je bol Milice Živković bio nametnut joj greh zato što nije bila sa studentima blekaderima?! Istina o njenom bolu može da bude svuda oko njenih kolega ,pa i u tome zašto ćute i ne iskazuju žaljenje. Gde nestadoše suze?! Odsustvo žaljenja za koleginicom u velikoj meri ukazuje da je to nagoveštaj dolaska generacijskog zla!
Piše: Milorad Antonić
Koliko god je većina nas, prošle godine, zamerala studentima, kasnije krštenim u blokadere, na njihovom načinu žaljenja zbog nastradalih u nesreći u Novom Sadu, a žalili su tako tako što su rušili objekte i kontejnere i pekli prasiće po putevima…,jednostavno emitovali su i propagirali mržnju kao vrednost …toliko sada, posle stradanja Milice Živković na Filozofskom fakultetu u Veogradu ima razloga za zamerku i još veće čuđenje u obliku pitanja:
Zašto i kako to da nema studenstkih suza za gubitkom njihove koleginice Milice Živković?! Nema ni delić delića žalosti u odnosu na njihovo prošlogodišnje žaljenje.
Sve dok se o tome nije počelo glasno šaputati, bio sam ubeđen da su u šoku zbog gubitka osobe sa kojom su, kao što to i biva u tim godinama, delili i dobro i zlo! Znam da mladi ljudi reaguju sa povećanom dozom emocija i svaka pomisao na trenutak kada se Milica suočila sa bolom i krajem je teška. Prisutno beznađe tek ne pomaže.
Ali, njene koleginice i kolege kao da nisu iz iste studnetske klupe, pa i da nisu, makar su u istoj studentkoj „zajedinici“. Kao da njena smrt nije gubitak! A možda je tako umenjana količina empatije prema odlasku i načinu odlaska, Milice Živković rezultat obračuna studenata samih sa sobom?!
Tako, eto, danas, zahvaljujući njihovom takvom vrednovanju života,mesto na platou ispod prozora sa koga je došla smrt je njihova ružna slika. Da su tu znakovi njihove pažnje i iskazane žalosti sve bi bilo drugačije. Pa i ovaj tekst! I javnost bi drugačije gledala na njih.
Gde im nestadoše suze?!
Ne beše čak ni minute ćutanja na tom mestu gde je Milici bol prestao, a drugima nastao, da ne govorim da bi na tom mestu trebali održati čas ćutanja. Oni to, bar, dobro znaju. Za nastradale u novosadskoj nesreći odavali su poštu najčešće kad uopše nije vreme za to. A ovde je i mesto i vreme!
Ako su se studenti javnosti predstavi i definisali svoje postojanje da bi zaštitili ljudske živote, i kaznili zločince umesno je upitati se zašto nema protesta da se traži istina u slučaju Milice Živković?!
A kad se malo zaviri ispod površine takvog odnosa nedge na površinu ispliva težak utisak da studenti tako organizovani , ipak, nisu svoji,čitaj da možda čekaju znak da puste dirigovane suze. Na takvu mogućnost ukazuje poređenje prošlogodišnje količine empatije za nastradalima u Novom Sadu sa odladkom Milice, pa sve navodi na zaključak da je ono prošlogodišnje žaljenje za nastradalima bila samo uloga. Ili obračun sa izmišljenim neprijateljima.
Sve ukazuje i na to da je krajnje vreme da i studneti razmisle o sebi. Da li su oni u strahu(i od koga) ili im uopše nije žao što Milica Živković nije više sa njima?!
Moj im je savet da ako se ipak nekad sete Milice Živković da ne rezmišljaju o njoj pogotovo ako je bila sa njima u osvajanju kontejnera jer ako su bili zajedno u toj akciji, ko zna možda zaključe da se ona pokajala. Potom može da ih grize savest. A savest je čudna .Proradi kad tad! I u tom trenutku pitanje značaja njihove uloge za njih biće veoma teško. Pogotovo sada kad vide lepo složene kontejnere,prohodne i čiste ulice. Ali i kad primete da sa njima nema Milice. Verujem, kad se sete šta su sve radili a vide da je sve uzaludnio, da će se osćati bezvredno i prazno. Zato preporujujem im: sećajte se Milice Živković kada ste bili zajedno u studentskim klupama.
Siguran sam da će na taj način da izbegnu noćne more o tome kako su se, npr. obračunavali sa kontejnerima.Rušili su ih sa takvim zadovoljstvom kao da su osvojili Mont Everest ili kao da su kontejneri vrh njihovog intelektualnog dometa a ne jedna sasvim obična ali prikladna tvorevina sveta civilizacije. Simbol savremenog gradskog života. Isto kao što su to i studenti simbol akademskih građana, intelektualaca,pa im ne dolikuje da se obračunavaju sa civilizacijskim tvorevinama. Neko ko ih je prošle godine posmatrao kako ruše kontejnere i kako iza sebe ostavljaju smeće i nered, mogao je da pomsili da zagovaraju povratak onog vremena kada je smeće bilo u najlon kesama ili da se zalažu za praksu da smeće treba ostaviti na pragu ispred izlaznih vrata iz stana ili studentske sobe, ili ga baciti kroz prozor, pa ko se plaši da će mu pasti na glavu ili mu smrdi neka ne prolazi tuda.
Na mestu gde je Milica Živković okončala nema tragova njihovog žaljenja za njenim životom. Za mene to je još jedan strah od nadolaska zla među mladima i veoma,veoma ružna slika u Srbiji.
Gde im nestadoše suze?
Da li uopše mogu da zamisle da je gore na petom spratu njihove druge kuće-fakulteta bila Milica. Sama protiv zla, bola i kraja! Zašto ćute o njoj?! I o tome?!
Zato kad prođem pored mesta na kome se njihova nesećna koleginica Milica Živković (25) iz Šapca, obračunala sa zlom, osećam potrebu da ih to pitam:I da im poručim.Nedostatak ljudskih osećanja, izraza žaljenja i saučestvovanja u bolu proizvodi još veće zlo. Nema vas tamo! Zašto? Da li time dokazašte da ste zaista proizvođači naručenih suza?!
I zato pitam se još i ovo.Da li možda, pošto su pokazali da su veoma brzo znali krivce za nesreću koja se desila 1. novembra 2024. U Novom Sadu, znaju sa kojim i kavim zlom se Milica Živković borila?
Ili je možda previše opasno da nam kažu da nije bila iz njihovog pokreta ,tj.njihov istomišeljnik ?!
Da li je bol Milice Živković bio nametnut joj greh zato što nije bila sa studentima blekaderima?!
Istina o njenom bolu može da bude svuda oko njenih kolega ,pa i u tome zašto ćute?
Možda je sada već sasvim jasno da studneti zato što nemaju neke posebne benefite ne otkrivaju bilo šta. Ali sa moralnig aspekta vreme je da razmisle da li je bitnije prisustvo ćutanja o odlasku Milice Živković a time i manja količina empatije prema njoj, proizvod proračuna da im više poena pa imaterijalne koristi donosi žaljenje za masivnijim nesrećama nego gubitak jedne studentkinje Milice Živković .Pa makar i da ste sa njom sedeli zajedno u amifteatru.
Ali ako malo bolje razmisle i ako mogu da razmisle, njihovo ćutanje i nenagoveštavanje mogućeg imena zla sa kojim se Milica Živković obračunavala može da znači da je za njih i njihove prošlogdišnje aktivnosti,utom slučaju,ćutanje zlato.
I još nešto. Primetno je da se u nekim medijima pišući o odlasku MiliceŽivković upotrebljava reč studentkinja. Bez njenog imena i preizimena. Onima koji to praktikuju to je oprobana metoda i namera da se negde u neko doba priča o jednoj studentkinji koja je pala sa prozora i pogunula. Dakle. Da li je moguće da je žrtva nekogzla toliko nebitna.
Ali neće moći! Jer Milica Živković ,koja je otišla na put za dalje,(to bi trebalo da znači da je optišla u večnost ,pa nemojte da se čudite ako vam se javi u sećanjima kao da je živa ) zato što je znala da voli i kao takva ostala je u sećanju onih koji su je voleli i kojima nedostaje, a poznato je da se takvih sećamo po lepim stvarima.
