Ona zna šta je za tužilaštvo najbolje

O Zagorki Dolovac, Republičkom javnom tužiocu države Srbije, je reč i ja već na samom početku imam dilemu kako da tu ženu u daljem testu oslovljavam. S obzirom na karakter ovog teksta, najprirodnije bi bilo da joj se obratim sa – koleginice, jer iste smo škole učili, ali to izbegavam još iz vremena kad sam jednoj sudiji ispred čije sam sudnice, u strahu da ne zakasnim na drugo suđenje, čekao da me prozove na raspravu – a debelo je kasnila, video da ona serbez dolazi sa druge strane hodnika, držeći u ruci cigatrete i pribor za pušenje, primetio – Koleginice hoćemo li da sudimo?, a ona mi nonšalantno odbrusila – Nismo mi kolege, ja sam sudija! Posle nekog vremena, ponovo smo se sreli, bilo je to posle one Tadićeve reforme pravosuđa kad mnoge sudije nisu bile reizabrane, ovog puta i ona u ulozi advokata, kad mi se nekim povodom obratila sa – kolega. Odgovorio sam joj – nismo mi kolege, na šta je ona, ovog puta ljubazno, primetila – pa i ja sam sada advokat. Ne, vi niste advokat, vi ste sudija – bivši, odgovorio sam joj mirno. Ovo ne pominjem zbog te sudije, već zbog Zagorke Dolovac – da ima to na umu, zbog vremena kad budete bivša.

Ne bih da je oslovljavam ni sa – gospođa, jer taj pojam podrazumeba u sebi i nešti gospodstveno, što Zagorka Dolovac svojim ponašanjem u obavljanju tako visoke državne funkcije ničim ne pokazuje, a ne bi ni da je oslovljavam sa – paorka, što sve češće srećem, pa neka ipak ostane ono – gospođa Dolovac.

Gospođo Dolovac, za početak pitanje. Šta znači vaš odgovor upućen zameniku javnog tužioca Predragu Milovanoviću, koji je izabran u Državno veća tužilaca (DVT) – logična je pretpostavka da je on u to najviše telo tužilaštva izabran zbog svoje stručnosti, integriteta i svih drugih kvaliteta koje se podrazumevaju za izbor na tako visoku državnu funkciju, a da na toj istoj sednici, na vaš predlog, nenadano, pod tačkom razno, bude razrešen svih svojih tekućih predmeta, među kojima je i slučaj paljenja kuće novinara Milana Jovanovića, što do sada nije bila praksa, jer treba da se posveti radu u DVT-u. Kom radu – administrativno tehničkim poslovima?

Po opštem mišljenju, Predrag Milovanović je u pomenutom predmetu, izložen neprimerenom pritisku ne samo advokata odbrane, već i nečuvenoj direktnoj ptretnji optuženog, inače člana Glavnog odbora vladajuće SNS stranke, izrečenoj u sudnici – da on možda i neće više biti tužilac, odlično zastupao optužbu, te da je u prvom stepenu izrečena i osuđujuća presuda, što je valjda kriterijum po kome se i ceni uspeh tužilaštva.

Na samoj sednici, zatečen vašim predlogom, Predrag Milovanović je rekao da on može da nastavi i sa radom na svojim tekućim predmetima do njihovog pravosnažnog okončanja, gde spada i odgovor na žalbe advokata odbrane u pomenutom predmetu paljenja kuće Milana Jovanovića, međutim vaš odgovor je bio jasan – valjda ja bolje znam šta je za užilaštvo najbolje!, pa otud za Vas i pitanje:

Da li je tužilaštvo, kao institucija, tu samo zbog sebe samog i vas koji u njemu radite, ili je ta institucija formirana radi zaštite pravnog poretka i prava građana, a ne tužilaštva kao institucije. Od koga vi to branite tužilaštvo – od građana svakako ne.

Izleteli ste se, pa objasnite. Da li to možda znači da se očekuje da žalbe advokata odbrane budu prihvaćene i predmet bude vraćen na ponovno suđenje u kome Predrag Milovanović ne bi bio podoban da zastupa optužbu. Nije li to onda ostvarenje one pretnje optuženog da Predrag Milovanović možda i neće više biti tužilac. Ako do tog sleda okolnosti dođe, kako vi u tome vidite ono što rekoste – da vi najbolje znate šta je u interesu tužilaštva?

A šta reći o moralnom integritetu ostalih tužilaca tog skupa, koji su bez reči, čak i bez bilo kog pitanja, prihvatil to što im je Šefica na tako ponižavajući način saopštila i presudila, pa za njih poruka iz pesme – Prvo su došli …: “Kada su nacisti došli po komuniste, ja sam ćutao; jer nisam bio komunista. Kada su zatvorili social demokrate, ja sam ćutao; jer nisam bio socijaldemokrata.

Kada su došli po sindikalce,  ja se nisam pobunio; jer nisam bio sindikalac. Kada su došli po mene,

nije preostao niko da se pobuni.” (Martin  Nemoller).

Čitam biografiju Zagorke Dolovac – na mesto zamenice opštinskog javnog tužioca u Novom Sadu izabrana je 1996. godine – dakle u vreme Miloševića. Posle 5-oktobarskih dešavanja i smene Miloševića, na prvom reizboru tužilaca, 2004. godine, nije reizabrana, što samo po sebi govori o njenom prethodnom radu. Međutim, već posle nekoliko meseci biva ponovo reizabrana, što opet na svoj način govori o njenim veštinama. Potom je i kod nove vlasti brzo napredovala – 2007. postaje v.d. okružnog javnog tužioca u Beogradu, a već 2010. godine je imenovana za Republičkog javnog tužioca, da bi 2015. godine ponovo bila reizabrana na tu funkciju, iz čega se može  izvesti samo jedan zaključak – ona je očito pobornik onog pravnog shvatanja po kome je pravo oruđe u rukama klase koja je na vlasti – bila je dobra i za Miloševića i za Koštunicu i za Tadića i za Vučića, a te veštine svaka vlast ceni.

Da li će tako biti i ubuduće, ostaje da se vidi.

Dragiša Čolić