Opake jugoslovenske predrasude

Od Londona pa do Moskve, ali i u mnogim srpskim srcima, i dalјe živi antisrpski zloduh Jugoslavije koji nas na razne načine, spolјa i iznutra, sputava i opterećuje

Za naglašenije nacionalno nastrojen deo javnosti Srbije šokantno je delovalo recikliranje ideje o potrebi obnove Jugoslavije od strane ruskog medija RT. Navikli smo da tako nešto puštaju u opticaj, u interesu svojih evroatlantski gospodara, zapadni kreatori javnog mnenja, pa je tim pre izgledalo zapanjujuće da Moskva ili bar oni koji nastoje da govore u njeno ime, stanu na sličnu poziciju. O čemu se tu radi? Odmah da kažem: o nepromišlјenosti i višeslojnim predrasudama.

GLOBALNA MEDIJSKA ARENA

Pomenuta ruska višejezička televizijska mreža sa globalnim uticajem (ranije zvana Raša tudej a sada samo skraćeno RT), dala je značajan publicitet sagledavanju skorije prošlosti i potencijalne budućnosti Balkana iz ugla Nila Klarka. U pitanju je relativno poznati britanski novinar koji je već više godina stalni saradnik pomenutog ruskog medija. Britkog pera i oštrog jezika a, iskreno ili iz interesa, razočaran u politiku vodećih zapadnih država prema Rusiji ali i generalno, vrlo je koristan učesnik sa ruske strane linije fronta u globalnoj bici velikih za uticaj. Jedno je kada stavove nalik onima koje zagovara plasira neki ruski novinar nedovolјno poznat na zapadu, a drugo je kada to rade autori koji su tamo ponikli.

Zato je Klark, u društvu niza prepoznatlјivih medijskih delatnika zapadnog porekla, angažovan od strane ruskog RT. Rusi su u poslednjim decenijama dosta toga naučili o mekoj moći i ne žale sredstva za njeno adekvatno ispolјavanje tamo gde imaju veći interes. Opet, poznajući medijsku i političku kulturu svojih zemalјa, njihovi zapadni novinarski saradnici su veoma upotreblјivi. Tu se radi o tome da sada i Moskva na tuđem terenu primenjuje ono što Vašington, London ili Berlin već decenijama koriste u ruskom, našem i ostalim inostranim dvorištima.

Da se iz perspektive rečenog vratimo na slučaj Klarka. Na seriju nedavnih neosnovanih zapadnih napada na Rusiju da ona destabiliše Balkan, navedeni britanski saradnik RT je odgovorio protivoptužbom da je zapravo Zapad na Balkanu napravio haos vođenjem politike razbijanja Jugoslavije. Malo je preterao iznošenjem tvrdnje da je to jedini izvor ovdašnjih problema, ali svakako je tačno detektovao negativnu ulogu vodećih zapadnih sila u našem regionu krajem 20. i početkom 21. veka. Da se tu zaustavio, sve bi bilo OK. Međutim – nije! I tu je iz njega progovorio jezik zapadnih predrasuda koje inače načelno osuđuje.

ZAPADNOBALKANSKI PROTEKTORAT

Gotovo od razbijanja Jugoslavije, isti oni koji su bili klјučni faktor u tom procesu, počeli su da za sve nabeđuju nas koji smo bili njegove žrtve. Naravno, pre svega smo na tapetu bili i ostali mi Srbi ali uzgred tu su se u negativnom kontekstu našli i ostali, od Hrvata do Albanca. Radi se o poplavi starih floskula o agresivnim i primitivnim Balkancima koji sve unište što im dođe pod ruku. Na to se nadovezuje i lamentiranje nad raznim vidovima propalih Jugoslavije, gde su, pod kontrolom snažnih a autoritarnih i uz to prema vodećim zapadnim centrima moći kooperativnih lidera, kakvi su bili kralј Aleksandar Karađorđević i J. B. Tito, „divlјi“ balkanski narodi nekako živeli u miru.

Slični recept se i danas pominje kao poželјan. Pošto se stvari generalizuju te se predstavlјa da se radi o narodima koji navodno nisu dovolјno politički zreli (a zaboravlјa se da je srpska državnost starija od većine članica EU), rešenje se vidi u nekom novom modelu ograničavanja njihovog suvereniteta putem objedinjavanja u širi savez. Razume se, neokolonijalnog tipa, i pod vrhovnim nadzorom Brisela i Vašingtona. U tom duhu je pre otprilike godinu dana došlo do prave poplave predloga i to najpre u engleskim i nemačkim a posle i drugim evropskim medijima. Oni su se kretali od ekonomske unije sa snažnim elementima političke koordinacije (uz arbitražu EU) do razmatranja stvaranja nekakve nove Jugoslavije ili tačnije Zapadnobalkanske (kon)federacije koju bi činile Srbija, Makedonija, BiH, Crna Gora, Albanija i Kosovo (naravno tretirano ako ne kao država onda svakako kao paradržavni entitet).

Takva balkanska zajednica bi svakako bila neka vrsta NATO protektorata. Zamišlјena je kao ekonomski i vojno-politički, u interesu Zapada, čvrsto organizovana čekaonica za EU ili čak i zamena za, „inferiornim (Zapadno)Balkancima“ nedostižne, EU integracije. Uz sve to čitava kombinacija ima još jedan, posebno opasan aspekt, o kome sam već pisao u Pečatu („Jedan pogled na ,svetlu’ budućnost“, br. 477 od 30.6.2017). Radi se o demografskim, kako nacionalnim tako i verskim trendovima. Da ponovim ono što je klјučno: u Srbiji bez Kosova i Metohije sada ima nešto preko 3 posto muslimana, dok u državama, državnim zajednicama i entitetima sa kojima nas guraju u integracije udeo islamske populacije je znatno veći. Procentualno on je trenutno sledeći: Crna Gora – 17, Makedonija – 33, BiH – 50, Albanija – 70 (sa ateistima poreklom iz islamskog kulturnog kruga), Kosovo i Metohija – preko 90. Prostor zamišlјene tzv. Zapadnobalkanske unije sada ima oko 18 miliona stanovnika, od toga je približno 35 procenata muslimana. Do 2050. godine stvari će postati i mnogo gore. Ukupno stanovništvo pomenutih država smanjiće se za oko milion ali će broj i udeo muslimana znatno porasti te će premašiti 50 odsto!

PREDRASUDE I ZABLUDE

O svemu negativnom što je proizašlo iz neuspelog jugoslovenskog eksperimenta a i dalјe nas opterećuje – od nakaradnih granica preko sistematskog razbijanja srpskog naroda na nekoliko delova do identitetske šizofrenije – sada neću pisati. Nećemo se baviti prošlošću. Dovolјno je sagledati nesrećnu budućnost koja nam se nudi u kontekstu nekakvih novih jugoslovenskih integracija. Srbija bez Kosova i Metohije, koja bez obzira na sve demografske probleme ipak nema opasnost od unutrašnje islamizaicje s obzirom na mali udeo muslimanske populacije (druga strana medalјe je nekontrolisana migracija ako u tu zamku upadnemo do kraja a delom već jesmo), gura se u širi okvir gde bi oni dominirali te bi im u okviru „naše“ zone integracije bilo olakšano naselјavanje i u krajevima gde nisu značajnije prisutni.

Sada nam tako nešto nudi i neki britanski novinar koji radi za Ruse. Doduše, on ima u vidu celu nekadašnju Jugoslaviju plus Albaniju, ali jasno je da je to nemoguće. A i da je moguće nije baš neka sreća ponovo pasti u zagrlјaj onih koji su nas bacali u jame i na druge načine satirali. No, ostavimo to sada na stranu. Hrvatska i Slovenija su već deo EU a ako se ona bude raspala biće deo nekakve srednjevropske zajednice naslonjene na Nemačku. Iracionalnim pričama o „lepotama“ jugoslovenskih integracija iz 20. veka i njihovoj perspektivi u 21. stoleću, samo se ide na vodu geopolitičkim planovima nekih evroatlantskih stratega u vezi sa još u EU neintegrisanim delovima Balkana. Baš to čini Nik Klark lakomisleno zastupajući nekakav novi jugoslovenski projekat. I time ne radi – kao olakšavajuću okolnost da ponovim da verujem da to čini nenamerno – samo nama Srbima na štetu, već i Rusima. Jer, ne bi Moskva tu imala preovlađujjuću ulogu, već njeni geopolitički oponenti. Srbi, i ovako umnogome na postmoderni način okupirani, bili bi u potpunosti progutani od strane NATO nemani. Našli bi se u savezu sa zemlјama koje su pod njenom punom kontrolom a čije stanovništvo velikim delom nije sklono ni Srbima ni Rusima.

Umnogome oblikovan u duhu zapadnih predrasuda, makar svoje pero iz najiskrenijeg uverenja usmerio protiv tog istog Zapada, autor kojim smo se bavili to je prevideo. Rutinski je ponovio zapadne mantre, samo ih površinski obrćući protiv onih koji ih obično koriste sebi u prilog. Ali dubinski i tako ispada da im odgovaraju. Toliko o tome, ali bi o jugoslovenskim predrasudama rekao još nešto. Ovaj put vezano za Rusiju ali i Srbe. Kao i na Zapadu i tu se Jugoslavija pa i njen diktator J. B. Tito, nažalost, prečesto i danas pozitivno percepiraju.

SSSR I JUGOSLAVIJA

Sovjetski Savez je rođen kao negacije ruske državne ideje. Ipak, postepeno je ona ponovo oživela. Od početne borbe, nalik onoj koju su vodili „naši“ komunisti, protiv navodnog ruskog hegemonizma te naglašene pozitivne diskriminacije drugih naroda na način koji je neretko podrazumevao i nipodaštavanje ruskih interesa, postepeno se stiglo do revitalizacije ruske državne tradicije. SSSR, makar od kraja Drugog svetskog rata, temelјio se, uz marksistički element osnove, na ruskom jeziku, kulturi, državnom nasleđu, uvažavanju istorijske uloge ruskog naroda. Otuda, ne bez osnova, mnogi Rusi i sada Sovjetski Savez doživlјavaju kao rusku državu.

Sa Jugoslavijom je bilo drugačije. Ona je od dolaska komunista na vlast, u skladu sa propagandnim kominternovskim pričama o suzbijanju izmišlјenog velikosrpskog ekspanzionizma, dobila antisrpski lik. S vremenom on je postajao sve zlokobniji. Od startne pozicije koja je podrazumevala žrtvovanje srpskih interesa radi toga da bi se drugi narodi u Jugoslaviji osećali komotno, stiglo se do toga da se i ona postepeno ruši kako bi se trasirao put za rađanje država naše navodne braće. I to velikim delom na našim istorijskim i etničkim prostorima. Ispalo je da se žrtvujemo ne zbog Jugoslovenstva (što je takođe neprihvatlјivo ) već da bi Hrvati, Slovenci i drugi dobili šta žele (što je politički perverzno).

Rusi to do danas često ne shvataju. Nјima deluje da ako je Sovjetski Savez bio umnogome ruska država to je bila i Jugoslavija u srpskom smislu. Daleko je od toga! Stoga, ako ruski sentimenti prema SSSR-u imaju neko utemelјenje, projektovanje istog na naš slučaj je potpuno neprimereno. Titova Jugoslavija je bila mašina za mlevenje srpskog mesa čak i više od Otomanske imperije. Da stvari budu gore taj mehanizam je delovao perfidno, pa je i namalo Srba pokretalo njegove poluge i do danas, temelјno ispranih mozgova, o njemu imaju pozitivno mišlјenje. I tu je klјučni problem tj. paklena kopča zbog koje pitanje je koliko imamo pravo da se lјutimo na druge što imaju jugoslovenske iluzije. Dok se sami ne otrgnemo od jugoslovenske droge i protiv opakog jugoslovenskog nasleđa ne povedemo nacionalno-oslobodilačku bitku, zar je racionalno da očekujemo da će se drugi, čak i ako nam nisu neskloni, osloboditi pogrešnih predstava o nama i našoj prošlosti, odnosno suludih ideja kako da nas u budućnosti „usreće“?

Dragomir Anđelković

vidovdan.org / Pečat