Apostol u vidu zanimanja

Ima jedan dobar vic koji bi se mogao odnositi na Vuka Draškovića – Optužili Muju da je ubio Hasu – izbō ga čakijom. Na pretresu se Mujo brani: „Nisam ga ja ubio, poštovani sudija. Ovako je to bilo: sedim ja ispred prodavnice, izvadio ćakiju i ljuštim bananu. Naiđe Haso, oklizne se na koru od banane, padne na ćakiju – i tako desetak puta!“

Ima li kraja Vukovim preletačinama? Sudeći po dosadašnjoj političkoj biografiji, nema, jer on je još politički aktivan, sada u ulozi čoveka za specijalne zadatke – Englezi bi to nazvali biographi washing man (čovek za pranje biografija), i svojih i tuđih.

Malo sam doduše zbunjen izvorom ove informacije – Portal Klix o tome piše u tekstu od 8.juna 2021. kao “Najnovije vesti” i poziva se na “Vreme”, dok se na internetu nalazi tekst Vremena pod istim nazivom od 13.09.2013. godine.

Bilo kako bilo, interesantnija je ova novija vest, jer za onu iz 2013. znamo ishod – Drašković je taj kolokvijum uspešno prošao i postao je koalicioni partner SNS-a, a znamo i to da Vučić u potonjem periodu nije postao Pavle, već ostao Savle. Ne bih ovde ni o tome kao eventualnom nagoveštaju promene – isuviše je rano za to, ostao bih kod Vukove napomene u pomenutom tekstu:

“Ja ču vam reći da sam sredinom devedesetih godina doživeo transformaciju. Pre formiranja višestranačja i samom u početku devedesetih, izgovarao sam neke neodmerene i prejake reči.”

Nije to lak posao, ali da pokušamo da se setimo tih Vukovih transformacija, što bi pravnici rekli – u vidu zanimanja:

– Početkom devedesetih, Drašković je, kso lider SPO-a, bio snažno protiv režima Slobodana Miloćevića. Iz tog vremena su i njegovi čuveni govori sa gradskih balkona, zbog kojih je i dobio naziv – kralj balkona.

Vrhunac se desio 9. marta 1991. godine, velikim demonstracijama u Beogradu, organizovanim od strane opozicionog SPO-a. Sudeći po snažniom otporu režima – izvedeni su tenkovi na ulice, i posledicama – izgubljena dva ljudska života, čini se da formulacija “izgovarao sam neke neodmerene i prejake reči”, nije baš adekvatna, ma koliko se Drašković trudio da sa pozicije njegovih današnjih političkih stanovišta te stavove ublaži.

– U drugoj polovini devedesetih godina, Drašković sa svojim SPO-om je već snažno u saradnji sa režimom Slobodana Miloševića:

“Krajem 1997. godine SPO Vuka Draškovića, u saradnji sa koalicijom SPS- JUL-SRS, ruši Zorana Đinđića, prvog demokratski izabranog gradonačelnika Beograda, koji se na toj funkciji nalazio jedva nekih desetak meseci. Preuzimaju rukovođenje Beogradom – sve do 2000. godine. Za vreme njihove vladaviine Beograd je poharan – ni Turci ga svojevremeno nisu tako opljačkali.” (iz teksta “Opančar agencija javlja – Čovek za sva vremena” www.opancar.com )

U tim turbulentnim vremenima koja su prethodila bombardovanju, Drašković sa svojim SPO-om učetvuje u Vladi SRJ – u rekonstrukciji Vlade od januara 1999. godine, SPO je dobio tri ministarska mesta, a Vuk Drašković je imenovan na mesto potpredsednika Vlade. Na tim pozicijama zateklo ih je i bombardovanje – U maju 1999. godine, novoimenovani predsednik Vlade Momir Bulatović smenio je Vuka Draškovića sa te pozicije, a sa njim Vladu su napustili i ministri iz SPO-a.

– Potom Drašković odlučuje da pređe u opoziciju i naravno odmah želi da postane njen lider. Iz tog vremena poznata je njegova borba za lidersku poziciju sa Zoranom Đinđićem sa devizom – ne uliva se reka u potok, već potok u reku, sve jedno što je ta njegova reka opoziciono bila potpuno presahla. Iz te borbe jedina korist zadesila je Vojislava Koštunicu – ni kriv ni dužan imenovan je za predsedničkog kandidata opozicije i tako je on posle događanja od 5 oktobra 2000. postao predsednik SRJ.

On naravno za taj period ima drugačije objašnjenje: “Ali, onoga trenutka kada sam shvatio da je Jugoslavija u opasnosti, da bi ovde mogla da usledi kasapnica i da kormilari Srbije vode narod u najveću nacionalnu tragediju sa svojom antievropskom i antizapadnom politikom … Naravno da sam stao na čelo pokreta otpora tom nacionalnom kanceru koji je pobedio”.

Prvo, nije on sa svojim SPO-om napustio Vladu, već su ga oni smenili. Drugo, bombardovanje je počelo 24. marta 1999. godine, a njih su smenili tek u maju te godine, što znači da bi i dalje tu ostali da nisu bili smenjeni. Zatim, nije se on stavio na čelo opozicije, već se gurao da u nju uđe i to kao njen lider, pa kako u tome nije uspeo, valjda zato, a verovatno i zato što nije verovao da će Milošević da padne, nije ni učestvovao u potonjim oktobarskim događajima.

Ono što dalje Drašković priča u pomenutom intervju Vremenu koje prenosi portal Klix, krajnje je i netačno i nerazumljivo: “Ovi koji su sada promenili političku ploču nisu bili na vlasti od 5. oktobra 2000. pa do prošle godine. A ko je na vlasti tih 13 godina? Tih 13 godina su bili ubijanje i rasprodaja snova i žrtava onih stotina hiljada ljudi koji su se borili protiv režima Slobodana Miloševića od 1990. do 2000. godine.” !!!

Fakta govore da je posle tih događaja Vladu formirao Zoran Đinđić i da je on ubijen 2003. godine, a da je SNS preuzeo vlast 2012. godine. Sve da se uzme da su ti koje Drašković pominje u tom periodu neprekidno vladali, to je 9, a ne 13 godina. No, ko god da je u tom periodu bio na vlasti, kako objasniti činjenicu da je Drašković čak i u tako opisanoj vlasti pristao da 2006. godine bude ministar inostranih poslova u prvoj Vladi Vojislabva Koštunice.

A što se tiče njegovih kvalifikacija o učesnicima tih događaja pogledajte i tekst – Drašković ne oprašta ni mrtvom Đinđiću (Danas.rs – povodom intervjua Blicu od 5.10.2020, a u tekstu: “Sram te bilo Vuče, sram te bilo za nedostojan i neistinit iskaz o 5. oktobru”

Drašković je najveći politički konvertit koji se pojavio u ovoj zemlji krajem 20. i početkom 21. veka, a to što on sebe – onako uzgred uz Vučića, poredi sa apostolom Pavlom, to samo na njega liči.

*U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke. !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata –
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić, 18.6.2021.