Za petak, 11. jun, zakazan je novi protest advokata protiv predloga izmena Zakona o parničnom postupku, koji su u tajnosti sačinili, a potom, kad je to bilo obelodanjeno, na brzinu i potpisali pretstavnici Ministarstva pravde i otuđeno rukovodstvo advokatskih komora Beograda i Srbije. Ovog puta pozvani su i građani – podržavam i priključujem se protestu i kao bivši advokat i kao građanin.
Mnoge kolege advokati će me se setiti, a za one koji su to postali posle četvoromesečnog štrajka advokata – najdužeg u istoriji svetske advokature, 2014. godine, koji je doveo i do totalne blokade pravosuđa, reći ću da sam tada bio jedan od najaktivnijih – na sajtu protestadvokata, koji je bio glasilo advokata, objavljeno mi je preko 30 tekstova u kojima sam objašnjavao naše zahteve i polemisao sa ministarstvom pravde protiv nakaradnog pristupa uvođenju notarijalnog sistema u srpsko pravosuđe. Notari ili javni beležnici postoje u svim razvijenim zemljama sveta i mi se protiv toga nismo bunili. Bunili smo se protiv toga da se od advokata preuzme 90% klasičnih advokatskih poslova i da se preda u isključivu nadležnost notara, što smo protumačili i kao udar na samostalnost advokature garantovane Ustavom, jer je advokatura već tada bila jedna od retkih samostalnih institucija u zemlji. Samostalnost znači i neposlušnost, a to se aktuelnoj vlasti nije dopadalo ni tada, kao ni sada – tu vidim paralelu sa sada predloženim izmenama Zakona o parničnom pstupku, pa je vlast tada, kao i sada, krenula u obračun sa advokatima u akciji podržavljenja pravosuđa.
Pre toga je to učinjeno sa izvršiteljima koji su do tada bili deo sudskog sistema – dobili smo privatne javne izvršitelje. Potom se desilo to sa notarima – dobili smo privatne javne beležnike, a koliko su i jedni i drugi privatni, dovoljno je pogledati na njihove javno istaknute firme – i jedni i drugi imaju grb Republike Srbije kao sastavni deo firme, što je i najbolji dokaz uspelog podržavljenja tih delatnosti. Koliko su građani Srbije seećni zbog tih državnih akcija, nije tema ovog teksta. Reći ću samo da sam tim povodom, u jednom od pomenutih tekstova, marta 17. 2015. godine, napisao i ovo:
“A radi se o tome, da grupa egzibiciuonista sa pravnog fakulteta u Beogradu, na čelu sa Ministrom pravde – asistentom sa tog fakulteta, kroz uvođenje notarijalnog sistema u Srbiji – čiju potrebu inače niko ne spori, pokušava – kroz nakaradni projekat tog sistema, da podržavi i advokaturu, te da tako zaokruži i podržavljenje pravosuđa u celini. Advokati se tome žestoko opiru, građani – oni učeniji počinju da shvataju, dok oni drugi koji čine i glavninu biračkog tela će toga postati svesni tek kada ih to lupi po džepu i kad budu shvatili da će ih te usluge koštati tri puta više nego do sada…“
Pomenuću ovde samo da im ni to nije bilo dovoljno – valjda svesni toga do čega će sve te izmene dovesti, počeli su da zagovaraju i projekat uvođenja službi pravne pomoći pri optinama – službe pravne pomoći postoje od vajkada i nikada se nisu afirmisale, a teško da bi to postale i kad bi država u taj projekat uložila ozbiljna sredstva u kadrovske i materijalne resurse, jer uvek bi postojala dilema – samostalni advokat ili metod: „tri hiljade za gospodina, pet hiljada za gospođu”. Uostalom, i opštine su deo državnog sistema – dakle već podržavljeno, pa bi tu bilo i onoga – država te tuži, država ti sudi.
Bilo kako bilo, advokatura je – nemojte mi zameriti, ako ne mogu da se setim još nekog, jedina samostalna institucija koja je u stanju – kad zatreba, da se usprotivi vlasti i njoj to smeta, pa je ponovo krenula u obračun sa njom, ovog puta, čini se organizovanije nego ranije. Najpre su izvršene potrebne kadrovske promene – onog asistenta iz vizantologije, Nikolu Selakovića, koji je stolovao Ministarstvom pravde u vreme pomenutog štrajka advokata i Nelu Kuburović, koja se i nije mnogo mešala u svoj posao, nasledila je čini se iskusnija – Maja Popović, koja dolazi iz BIA. Ona ne priča mnogo, ali dela i već je angažovana na dva glavna projekta iz oblasti pravosuđa – jedan je izmena Ustava u smislu da se sudije biraju u Skupštini, što navodno treba da dovede do smanjenja uticaja vlasti na pravosuđe, jer Skupština je, jelte (!), demokratskiji organ od Visokog saveta sudstva, a što je navodno zahtev Evropske unije u okviru poglavlja 23 o vladavini prava, koje duže od 10 godina ne moćemo da položimo. To je možda i tačno u zemljama razvijenne parlamentarne demokratije, ali svakako ne i u skupštini Srbije u kojoj će o izboru sudija odlučivati, Aleksandar Martinović, Vladimir Orlić, Marijan Rističević, Nebojša Bakarec, Marko Atlagić … sa skupštinskom većinom koju čini 70% poslanika SNS-a. Želeo bih da mi neko kaže da li je ijedna skupštinska odluka, za ovih devet godina SNS-a na vlasti, od takve Skupštine doneta na predlog opozicije. Poenta je u tome, što u Visokom savetu sudstva sede i ljudi od profesionalnog i ličnog integriteta, koji se ne libe da stvari nazovu pravim imenom, dok takvih u Skupštini danas nažalost nema. I tako ćemo mi pod geslom smanjenja uticaja vlasti na pravosuđe jednim udarcem ubiti dve muve – udovoljiti navodnom zahtevu Evrope, a istvremeno povećati uticaj vlasti na pravosuđe. Da li Evropa to sutinski želi – ne želi, da li je nas briga za to – nije.
Drugi projekat je ovo o čemu ovde govorimo – izmena Zakona o parničnom postupku. Za neupućene, taj zakon je temelj parničnog dela pravosuđa, koji – za razliku od krivičnog dela (osnovna podela u pravosuđu), čini ogromna većina imovinskih i svih drugih propisa, kojima je sankcija imovinske prirode, za razliku od neuporedivo manjeg broja krivično pravnih propisa kojima je sankcija kaznene prirode. Taj zakon je „zanat“ za sve advokate parničare i ogroman broj pravnika u svim sferama života o postupanju na sudu i obrnuto – postupanja suda prema svima njima. Ovaj autor je se bavio pravom preko 50 godina i ne seća se da je taj zakon ikada značajnije menjan. Pa kako se moglo desiti da o predlogu suštinskih izmena tog zakona odlučuju – u tajnosti, advokati krivičari koji se tim zakonom u praksi uopšte i ne bave. To je isto kao kad bi na izgradnji građevinskog objekta o zidanju zidova umesto zidara odlučivali moleri. To je paraekselans bezobrazluk ravan onome što se desilo posle gore pomenutog štrajka advokata u kome advokati krivičari nisu uopšte ni učestvovali, jer ih se priroda tih nesporazuma nije ni doticala, a onda, po završetku štrajka, zaskočili iscrpljene – i stručno i materijalno, advokate parničare i zaseli na sva rukovodeća mesta i u advokatskoj kommori Beograda (preko 5.000 advokata) i u komori Srbije – Tintor, kao predsednik beogradske komore, a Gostiljac, kao predesdnik srpske komore i sada zajedno – u saradnji sa Ministarstvom pravde, u tajnosti – bez znanja parničara koje nisu ni obaveštavali na čemu rade, odlučuju o stvarima kojima se i ne bave, pa ih se time i ne dotiču, a kad je njihov konspirativni rad razotkriven, opet u tajnosti, na brzinu, uz neznatne ustupke od strane Ministarstbva, i potpisuju takav predlog zakona.
Priroda ovog teksta mi ne dozvoljava da se ovde bavim konkretnim primedbama na takav predlog zakona. To ostavljam, svojim kolegama, aktuelnim advokatima. Iskreno se nadam da ovaj projekat vlasti neđe proći, jer bi on bio i konačni obračun sa advokatima i kraj advokature kao samostalne institucije, garantovane Ustavom – od prvih dana advokature u ovoj zemlji do danas, a sve u ime demokratije – ove napredne.
*U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke. !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata –
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!
Dragiša Čolić, 8.6.2021.