Opančar** priča – O vašaru, pravosuđu i još koječemu ponešto

0
500
Foto: printscreen

Vašar je bio … reče pok. Đura Jakšić, a kako smo u njemu prošli, tek će da se vidi kad nas o tome obavesti Krizni štab.

U međuvremenu idemo na vašar u koji se bolje razumem, jer sam u njemu i učestvovao preko pedeset godina, donedavno i zvanično. O pravosuđu je reč, iliti kako ovi iz Evrope to zovu – vladavini prava. Ja ne volim vladavine bilo koje vrste – u ovoj zemlji vazda neko mora nečim (i nekim) da vlada, pa se opredeljujem za ono prvo – pravosuđe.

Moja prva impresija je da je kod nas pravosuđa najviše bilo u „ono vreme“ – vreme koje ove generacije generalno najviše pljuju, jer je to valjda i najlakše, pa ću to pokušati, na najjednostavniji način, i da objasnim – ti si tada, kao pravnik, mogao svom poslodavcu, klijentu … bilo kom, da objasniš da li je u pravu ili ne, te kakvi su njegovi izgledi u sporu, ako se za to odluči, koliko će to da traje i u krajnjem, koliko će to da ga košta. To bi valjda bila i najjednostavnija definicija vladavine prava.

Danas, ne! Logično je, ako vam, kao advokatu, na primer, dođe klijent i postavi – opravdano, gore navedena pitanja, da mu vi na to i odgovorite, a vi niste u stanju da mu na to date odgovore u koje – ni on, pa ni vi, verujete.

Na prvo pitanje – kakvi su klijentovi izgledi u sporu (pomenuću samo ono najjednostavnije) ne možete da mu odgovorite jer nemate pojma koliko će taj spor da traje – imao sam spor koji je trajao punih 18 godina! Sve sam ovdašnje sudske instance pogubio – pre Strazbura, na sreću – posle Sttrazbura, dobio. Ali, šta bi bilo da sam i to na kraju izgubio – ko bi snosio sudske i parnične troškove koji su na kraju izneli ptreko 20.000 eura, a troškove snosi onaj ko izgubi spor. Kako klijentu to da objasnite i da očekujete da on takav odgovor prihvati.

Da Vas podsetimo:  I put do Marsa trajao kraće od rekonstrukcije mosta kod Tvrđave

Potrebno je ekstremno poverenje između vas i klijenta, a to priznaćete nije pravni argument – vi i on treba da verujete u pravosuđe, to je jedini pravni argument. A kako da u to verujete, ako ishod vaašeg spora zavisi i od toga kod kog sudije će vaš predmet da dođe. Isto je i u tužilaštvu – jedan tužilac kaže da ima mesta krivičnom gonjenju, drugi (vrata do vrata, u istom tužilaštvu), da nema.

Nekada su u sudu postojala sudska odeljenja koja su se bavila i ujednačavanjem sudske prakse. Kad se to izgubilo, ne znam. Za vreme Miloševića, nisam živeo ovde. Koštunica o tome nije bio obavešten, a Tadića o tome ne bih ni pitao – on je, po meni, i glavni krivac što nas je sve ovo snašlo. Treba pitati premijera* Brnabića. On vazda zna kako je ovde bilo pre nego što je tu došao – i to „mnogo, mnogo bolje“ od nas.

Mnogi od klijenata su u takvoj situaciji spremni da to kockanje prihvate, ali da vam plate po završetku spora, ako dobijemo, a šta ako izgubimo? Nekada su to advokati i prihvatali – dok su verovali u pravosuđe, danas teško, jer u međuvremenu treba od nečega da žive i da plaćaju porez, dakako. I to je jedna od najvećih posledica, pravosuđa, ovakvog kakvo nam je – suđenja postaju privilegija bogatih.

* * *

Ovi iz Evrope, to naravno vide i zato poglavlje o vladavini prava, nikako da prođemo, a sumnjam da ćemo ga – ukoliko se nešto drastično ne promeni, i proći. Ako su do sada i bili spremni na neke kompromise, to je bilo iz kurvinskih razloga – da završimo ovo sa Kosovom, a posle videćemo. Sada više ne – umešali su se i oni „ludi“ Amerikanci koji te stvari drugačije rešavaju, a Evropa ne bi bila rada da drugi rešavaju stvari iz njenog dvorišta, pa se i ona aktivirala. Šta će na kraju da ispadne, pojma nemam, plašim se novog Rambujea.

Da Vas podsetimo:  Koliko vredi koža državljanina Srbije?

A plaši me da oni i ovi naši pod vladavinom prava i ne podrazumevaju isto – oni bi hteli da pravo zavlada, a ovi naši – da zavladaju pravom. To se bar zaključuje po prvim raspravama na tu temu – Ministarstvo pravde, koje za sada po tim pitanjima zastupa onaj veselko Radomir Ilić, u funkciji državnog sekretara, smatra da sudije treba da bira Predsednik – a Ministarstvo pravde je deo Vlade koju vodi Premijer Brnabić, dok oni viđeni poslanici – a pravnici, Vladimir Đukanović (advokat pripravnik) sa pozicije predsednika skupštinskog odbora za pravosuđe i Toma Fila, član tog odbora, zapenušaše pre neki dan u Skupštini (a u prisustvu premijera Brnabića) da sudije treba da bira Skupština – oni i ostali „atlagići“ uključujući i one mlađane „atlagiće“ što sriču „svoje“ diskusije koje se obavezno završavaju hvalospevima velikom vođi i pokudama velikom lopovu Đilasu.

*Od kako se onomad ministar Jadranka Joksimović izvika na onog jedinog opozicionog poslanika u Skupštini da je on nju izvređao na mizogenoj osnovi – oslovio je sa ministarka, a ona je ministar a ne gospođa ministarka iz Nušićevih komada, koristim tu terminologiju – Premijer Brnabić, ministar Joksimović, ministar Čomić (kako će sad oni njeni bivši iz DS, da joj tepaju – ona Goca ili onaj Goca, što je u njenom slučaju i onako teško, sećate se onog performansa kad je on(a) igrao Žikicu Jovanovića Španca.

**U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke!
Obuješ ih, popenješ se na soliter”
i skočiš sa desetog sprata –
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime