„Opasni kriminalci“ haraju prosvetom

Oslobođen je Kertes.
Oslobođen je Dinkić.
Oslobođen je Karić.

Huliganima na stadionima država ne može ništa, po priznanju predsednika Vlade.
Zukorlićevoj divljoj gradnji država ne može ništa, po priznanju predsednika Vlade.

Ali zato, ima gde može!
Ima gde je država hrabro stala u odbranu prava, bezbednosti i mirnog sna svih nas i naše dece.

Dolijali su okoreli kriminalci, zlostavljači i nasilnici – Živadin Disić, Petar Blagojević i Smilja Janković. Ovi strašni ljudi učinili su strašne stvari: prvi se potukao s kolegom, tako što ga je kolega udario pred svedocima, i to je to; drugi je udaljio problematičnog učenika sa časa, i to uz pomoć pedagoga; treća je učeniku kome je „ispeglana“ ocena iz njenog predmeta poručila da ako je petica problem, može odmah da mu je zaključi i ne mora ni da dolazi na njene časove. Ovo troje nasilnika i zlostavljača je zaista počinilo neviđene zločine, te su i zaslužili najoštrije kazne – oduzeta im je licenca za rad pre nego što su okončani sporovi u kojima se njihova krivica dokazuje. Požurilo se malo, ali tako i treba kada su ovako stravični zločini u pitanju!
Državo, svaka ti čast!

Ovi ljudi su samo na osnovu disciplinskog postupka u školi dobili otkaz i oduzeta im je licenca za rad, što znači da više ne mogu da se zaposle ni u jednoj školskoj ustanovi.
Državi je nebitno to što u sudskim sporovima njihova krivica nije dokazana, pa samim tim nema ni osnova za oduzimanje licence ili otkaz.

Disić pokušava da se za pravdu izbori već tri godine, kao i Blagojević. Koleginica Janković se za pravdu bori od 2015. godine.
Moguće je izračunati koliko ih je ova nepravda koštala u novcu.
Nemoguće je izračunati koliko ih je koštala živaca i zdravlja.

Nakon što su iscrpeli sve ostale mogućnosti, od srede, 8. februara, štrajkuju glađu ispred zgrade Vlade Republike Srbije, u Nemanjinoj. Piju vodu, sa malo šećera i soli. Dane i noći provode na trotoaru, na beogradskoj košavi. Na nekoliko metara od vrata koja vode u zgradu Vlade, stoje ili leže ogrnuti ćebićima. Stiropor na koji su mogli da sednu neko im je ukrao. Druge noći su im dostavljene vreće za spavanje, iz kojih na nizbrdici iskliznu pa ih pred zoru probudi hladnoća betona. Promrzli su i ozebli, imaju grčeve od gladi i ne odustaju.

Disić kaže da mu povratka u Niš nema. Ili će se vratiti sa potpisanim rešenjem o vraćanju licence, ili se neće vratiti živ. Kada ga kolege obiđu, ponudi im svoje ćebe da se ogrnu jer vidi da drhte od zime.

Blagojević je štrajk započeo veoma narušenog zdravlja, sa najozbiljnijom dijagnozom. Zbog toga se u noći skloni na sat-dva, ali se brzo vrati na trotoar u Nemanjinoj.

Smilju su Disić i Blagojević ubedili da kao žena ne treba stalno da bude sa njima i izlaže se takvim naporima. I ona se ponekad malo odmori, ali je ipak najčešće sa njima i pruža im podršku.

U trenutku objavljivanja ovog teksta njih troje su na betonu već više od 77 sati.
Petar Blagojević izgleda veoma loše, Disić je već pomodreo od hladnoće.

Za to vreme, ministar Šarčević je uspeo da sastavi nekoliko rečenica, pa je tražio imejl adrese kolega da im dostavi taj tekstić. U tekstiću se kaže:

Poštovani,
Povodom Vašeg obraćanja Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja radi vraćanja licenci, mišljenja smo da se licence mogu vratiti do okončanja sudskih postupaka, pod uslovom da za to dobijemo potvrde drugih relevantnih institucija, sa kojima ćemo narednih dana obaviti potrebne konsultacije. Po pribavljenim mišljenjima biće doneta odluka o svim zahtevima, o čemu ćete biti obavešteni.
Ministar
Mladen Šarčević

Ne može čovek da ne oda priznanje ministru zbog ovolikog truda, čovečnosti i kolegijalnosti. Čak je i kolegama tražio imejl adrese. Svaka čast! Nije mu bilo mrsko, iako se radi o okorelim prosvetnim kriminalcima.

A sad malo o onima koji čuvaju ugled prosvete.
Kažu da je na Disićevo mesto došao zet jedne prosvetne inspektorke.
Kažu da postoji izvesna gospođa koja ima veze sa licencama, a kojoj se pare ne gade i sa kojom se lako možete dogovoriti. Kažu da postoje direktori koji pažljivo biraju članove disciplinske komisije i koji vas za tili čas mogu suspendovati ili vam uručiti otkaz. Kažu i da postoje direktori koji na sličan način obrlate i članove školskog odbora, pa nemate ni kome da se žalite.

I onda vam ne preostaje ništa drugo nego da se pomirite sa etiketom „zlostavljač“ i „nasilnik“, osim ukoliko niste Diske, Pera ili Smilja. Oni se ne mire i odlučni su da istraju do kraja. U ovom trenutku ne brane samo svoje pravo na rad, već i moje i tvoje. U ovom trenutku brane pravo na zdrav razum po kome ne možeš biti kriv dok sud ne kaže da to jesi. U ovom trenutku se bore protiv svih bahatih direktora i okoštalog sistema u kome se pravi kriminalci vozikaju u besnim, toplim automobilima, i verovatno brže nego što je dozvoljeno baš u ovom trenutku lete Nemanjinom, pitajući se kakvi ono klošari umotani u ćebad leže na trotoaru.

Verovatno nam nije jasno koliko ovi hrabri ljudi već danima vode bitku svih nas.
Od nas ne očekuju ništa, a ako im ponudimo toplu ljudsku reč, dali smo im sve što im je danas potrebno.

Diske, Pero i Smiljo, veći ste ljudi od svih nas zajedno!

Ljubinka Neda Bobić

http://ljubinkabobanedic.blogspot.rs
(Fotografije korišćene u tekstu napravile su moje kolege, a preuzete su sa društvenih mreža)