U međuvremenu je iz operacione sale rektorata Univerziteta u Beogradu po belom svetu razaslat telegram najkraće sadržine: Operacija uspela, doktor umro
Ruski špijun dao pare srpskom špijunu. Srpski špijun sve pare spljiskao za kupovinu S-400.
Epilog: NATO izrazio veliku dozu zabrinutosti za Bugarsku, Hrvatsku, svoju „državu Kosovo“ i nadasve Crnu Goru.
Zbog sumnjive trgovine oružjem u koju je umešan srpski državni vrh pa čak fabrike oružja, u nekim našim medijima glas savesti preuzima bugarski Armsvoč u liku i delu novinarke po imenu Dilijana Gajtandžijeva. Bugarska specijalistkinja za oružje u rukama Mandušića Vuka, a nije mama, održala je lekciju državi Srbiji iz oblasti humanitarnog prava i navela sva nepočinstva Srbije koja ih je počinila u belom nevinom svetu, najčešće obojenom, mučki i bez najave, izvečeri i u tajnosti iza firange, a sve sa preumišljajem. Dokazi su toliko ubedljivi da su njena zemlja i njena firma opravdano zabrinute što nikako ne uspevaju da dostignu nivo prodaje koji imaju srpske mine pa makar i sa smanjenim dometom.
U cilju sopstvene odbrane, Bugarska tajno razmišlja da izvrši raketni napad na Hrvatsku koja bi joj odgovorila istom merom. Rakete obe strane bi, zbog smanjenog punjenja, pa prema tome i manjeg dometa, padale na pola puta. Negde kod Bariča.
NATO bi zadovoljno trljao ruke i tapšao po ramenima ruskog i srpskog špijuna, dok bi Bugarka ushićeno ponavljala: „Rekoh li ti ja bratko, a ti ni pet, ni šest, nego odmah 10% provizije za sumnjivog izvoznika“.
Ova situacija je veoma pogodovala Sulejmanu Ugljaninu da u sadejstvu sa Kurtijem zatraži poseban status Raške oblasti koja se na bošnjačkom izgovara kao Sandžak.
I Sulja i Kurti su se saglasili da bi Raška oblast morala imati svoju sandžačku policiju, sandžačko sudstvo i sandžački – 400. Skraćeno S-400.
Sasvim je logično da jedna država ne može biti država bez svoje Akademije Nauka i Umetnosti, pa bi takva ustanova u Raškoj nosila opravdani naziv Akademija Nauka i Umetnosti Sandžaka, odnosno ANUS.
Najspretniji uvlakači bi dobijali titulu akademika bez ikakve prethodne provere njihovih drugih znanja i umeća. Mesečni akademski dodatak bi iznosio najmanje 300.000 RSD (Republike Sandžak dolara).
U međuvremenu je iz operacione sale rektorata UuB po belom svetu razaslat telegram najkraće sadržine:
Operacija uspela, doktor umro.
Tako bi, zbog povećanog broja citata i znaka nerazumevanja, u svetskoj naučnoj zajednici i na Šangajskoj listi položaj UuB znatno poskočio.
Ako bi se, primenom pozitivnih zakonskih propisa i pravila akademskog ponašanja i zaštite dostojanstva univerzitetske zajednice, mentor, članovi komisije i dekan FON, na kome je „pokojni“ doktor branio i odbranio doktorsku disertaciju, pohapsili, otpustili sa radnih mesta sa pozamašnim primanjima i lišili titule doktora nauka, ukoliko takav papir uopšte i poseduju, rejting UuB bi još više porastao. O profesorima i da ne pričamo. Izuzimajući pokojnog Miloša N. Đurića. On, kada su Nemci profesorima ondašnjeg UuB tražili potpise za lojalnost na šta su ovi masovno pristajali, reče svom kolegi, dipl. muzikantu: „Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja studentima etiku predajem“!
„S učim ćete izać pred Miloša“?
Blam je ovo za vladu i njene ministre, za FON i njegove profesore, za Univerzitet i za Srbiju. Da je živ Miša Blam, virtuoz na kontrabasu, o ovome bi se čulo mnogo dalje i mnogo tužnije. Brujalo bi na sve četiri strane Zapadnog sveta.
Zemlja koja ima više profesora nego studenata i više doktora nauka nego svršenih studenata mora da je zemlja genijalaca, što nije, ili sve nabrojane titule vrede taman onoliko koliko UuB zavređuje počasnih mesta na Šangajskoj listi, što je najverovatnije bliže istini.
Posle svega, običnom čoveku ostaje samo da se zapita da li bi nam bilo bolje da izvozimo odabrane doktore nauka, makar i sa smanjenim naučnim dometom, ili ubilačke mine koje, kao i pojedini sveznalci, nikada ne dosegnu nanišanjenu metu.
Humanije je ovo drugo.
Ipak bi najbolje bilo da, u cilju ostvarenja pozitivnog trgovinskog bilansa u izvozno-uvoznim poslovima, neke doktore nauka izvozimo po ceni po kojoj oni misle da vrede, a onda da ih uvezemo po realnoj ceni.
