Znate li priču o Aleksandru Kisinu, dobrovoljcu sa Košara?
Aleksandar Kisin se sa svojih dvadeset sedam godina dobro držao i trčao je ravnopravno sa mladićima mlađim od njega sedam, osam godina. On je bio jedan od boraca s Košara koji su na teži način naučili šta znači rat. Rođen je i odrastao u Bugojnu, gradiću u centralnoj Bosni, u kom su do rata živeli pripadnici sva tri naroda, a raspad Jugoslavije zatekao ga je u Banja Luci gde je upisao studije. Međutim, nije mu se dalo i da ih završi. Pravo iz amfiteatra otišao je na front da brani tek stvorenu Republiku Srpsku, i na linijama je ostao do potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Istog onog koji je psovao i godinama kasnije jer mu je van granica njegove voljene Srpske ostavio rodno Bugojno. Sa porodicom je odlučio da zauvek ode i pobegne od prošlosti, te započne novi život u Vojvodini.
Četiri godine kasnije, kada se zapucalo na Kosmetu, prošlost mu je zakucala na vrata. Majki je samo na rastanku rekao „Ne plači, matera. Opet nam na srpstvo kidišu, a moja je dužnost da svetosavlje i Srpstvo uvek branim“. Nisu pomagale ni suze majke, ni ubeđenja da je on svoje borbe završio onog dana kada je Bugojno predato drugima. Bio je srećan i kada je video da će kao dobrovoljac biti raspoređen u 549. Motorizovanu Brigadu, te poslat na Košare. Tamo se upoznao sa momcima iz 72. Specijalne koji su kao dobrovoljci ratova u Bosni i Krajini pa su kao iskusni borci imali mnogo zajedničkih tema i dogodovština sa ratišta.
Kada ih je video kako se nešto ranije tog dana provlače između njih i odlaze prema Albaniji, poželeo je da ustane i krene za njima. Sprečili su ga samo urođena disciplina i svest o poštovanju naređenja. Međutim, kada je čuo da su ti momci u nevolji, ništa ga nije moglo zaustaviti da ne poleti prema njima i da svojim grudima, ako treba, raskrči put do njih.
Trčao je uzbrdo, pucao, ohrabrivao druge. Shvatio je da su već napravili rupu u liniji terorista i ustremio se na pukotinu. Kada se oslonio nogom na jedan kamen i krenuo da prekorači na drugu stranu, nešto ga je zaustavilo. Kao da ga nevidljiva ruka ne samo drži, već i tera da klekne. To je i učinio. Video je kako pored njega prolaze drugi vojnici i odlaze prema mestu gde su izviđači upali u zasedu.
Čekajte mene -, hteo je da vikne, ali glasa nije bilo. Levo i desno, ali malo dalje, još uvek su se vodile borbe. Snažno telo se i dalje trudilo da ustane, da krene napred, da ne prihvati neminovno, ali zalud. Mišići više nisu slušali. Pogledao je prema nebu i kao da je video rodno Bugojno i svoju kuću, a pred njom staru majku koja ga je čekala.
E, Bugojno, Bugojno…- Zatim je ispružio ruku prema licu majke – Ne plači, matera, i ne čekaj me više jer ovaj put ti neću doći. – Sručio se na zemlju. Poživeo je dovoljno dugo da začuje povik nekog od saboraca: Aleksandru Kisinu
Ljudi, poginu nam Aca!
Odlomak iz knjige „Zov karaule“ autora Nenada Milkića Aleksandru Kisinu
