Raduj se, Srbijo! Raduj! Bolji život je tu! Iza ugla! Samo ga možda još ne vidiš, nezahvalna Srbijo!
Na dan kad je u Beogradu velikim i ničim izazvanim, na brzinu pripremljenim igrokazom, obeležena njegova 72. godišnjica oslobođenja od fašista, Veliki Vođa je dao Veliki Intervju Agenciji koja tek treba da vaskrsne, možda i pod novim imenom. Dok su u mimohodu ponosno centrom glavnog grada prolazili malobrojni živi partizani uz pratnju onih čiji su preci krvarili za našu slobodu, Tanjug je emitovao već pomenuti Veliki Intervju.
Isti su, kako i doliči „slobodnim“ i „nezavisnim“ medijima u Srbiji, mnogi preneli od prvog do poslednjeg slova. To je, da se ne lažemo, u zemljama u kojima se (još uvek) odvija najgora forma liberalnog kapitalizma – normalno. Jer, mediji su u Srbiji uglavnom – privatni. A svakom privatniku je cilj da može da radi neometano. Zato postoji jednostavan recept: Ne diraj vlast. Ne diraj, nego prenosi sve što oni koji su na vlasti – kažu. Ako tako ne budeš radio, niko te neće zatvoriti; Niko te neće ni zabraniti; Niko ti neće ni pretiti; Samo će ti reklame ukinuti. A u medijima se (pogotovo elektronskim) ne živi (malo je ovo tržište) od čitanosti, već – od reklama.
Elem, tako je Gospodar Vučić, smirenim glasom, kao da su, ne-daj-bože-pitanja-unapred-spremljena, govorio kako je u Srbiji sjajno. Kako fabrike rade i sve cveta. Kako će nam iz dana u dan biti mnogo bolje nego onog prethodnog dana. Kako se u to uverio baš na jugu Srbije, najviše u Nišu. Doduše, to što je grdio onog nesrećnog pijuna iz svoje stranke koji je pravio minus od 50 miliona evra u gradskom budžetu nešto i nije pominjao. Ali je govorio kako se na jugu otvaraju fabrike.
I tada sam zapravo, konačno shvatio šta je želja Gospodara Vučića: Da uđe u istorijske udžbenike. I to je legitimno. Svaki političar bi hteo da ostane zabeležen u istoriji svoje zemlje. Ili bi barem tako trebalo da bude.
„Kako ćete da napišete u istorijskim udžebnicima, na primer, da neko nije brinuo o jugu Srbije kad sam ja ovde proveo više vremena nego svi premijeri od 1945. na ovamo. Kako ćete moći da napišete da nema nigde ni jedne fabrike, kad ih ima, da sam nisam u stanju da ih pobrojim. Kako ćete da napište da tajkuni upravljaju Srbijom, kad tajkuni, po prvi put, njom ne upravljaju„, rekao je u svom Velikom Intervjuu agenciji koja pravno i formalno ne postoji, predsednik vlade Srbije.
Eh… Nije da nema fabrika. Ima. Samo je pitanje da li rade? I kako? I u kojim uslovima rade radnici u njima? Koliko se ja sećam, kada sam pre pola godine bio u istom tom Nišu, jedan dobro obavešten čovek mi je doslovce rekao:
„U poslednjih 20 godina Niš je u sunovratu i kad to kažem – vrlo sam realan. Grad je u privredi nekad zapošljavao 70.000 ljudi. A danas? Gotovo da nema radnika. Mašinska industrija je zapošljavala 20.000 – ona je u stečaju. Elektronska industrija je zapošljavala više od 28.000. I ona je u stečaju. A za to nije kriva lokalna vlast, već sve vlade od devedesetih na ovamo, jer za domaće privrednike nema subvencija, a stranci dobijaju sve.“
Drugi čovek, moj kolega koji je dopisnik jednog beogradskog lista rekao mi je da je u Nišu zapravo depresivno, a da je zbog toga Toponica (tamošnja bolnica za „s-uma-sišavše“ – kako se nekad govorilo) prepuna. Rekao mi je i da broj samoubistava (baš kao i u celoj Srbiji) – raste.
Ne znam. Možda je za šest meseci Super Alek uspeo svojim Super Moćima da Niš pretvori u Super Niš, a Jug Srbije u Super Jug. Možda ćemo umesto onog „što južnije – to tužnije“ ubuduće pevati „radnicima je nužnije da idu što južnije“. Voleo bih da bude tako. Ali ne verujem. Jer, Super Alek postoji samo u bajkama. Onaj drugi Alek, kog zovem Velikim Vođom, je, na dan kada smo se pre 72 godine oslobodili od fašista, u Velikom Intervjuu rekao da ćemo ući u istoriju kao zemlja koja je najbrže izašla iz ogromne krize.
Izgleda da je Veliki Vođa zaboravio kako je 1993. jedan, sada već blaženopočivši super-deka preko noći presekao megainflaciju i skratio sve glave ekonomskoj krizi kakvu nismo imali nikad.
Veliki Vođa je u Velikom Intervjuu rekao da ćemo morati da štedimo još četiri godine, a posle štednje, sledi politika rasta.
Produži se dolazak boljeg života za još četiri godine. Neko ovde nekog zajebava.
Aleksandar Bećić
Kolumnista
