Interesatno je kako ljudi srčano brane svoje stavove kad je lični interes u pitanju. Hajka na banke traje već desetak godina, kao da su banke napravile sve zlo ovog sveta. Možda su učestvovale, možda neke od banaka i jesu činile kriminalne radnje kao što je na primer, neumerena proizvodnja finansijskih derivata koje su inicirale krah finansijskog tržišta. U poslednje dve godine se vodi žučna polemika da li je zakonito i etično primorati banke da klijentima odobre dinarski kredit ali pod uslovima koji su važili pre 7-8 godina.
Građani koji su pozajmili novac od banaka u švajcarskim francima su u trenutku uzimanja kredita lepo izračunali da im se to više isplati nego kredit sa evro klauzulom. Dugoročne dinarske kredite u to vreme banke uopšte nisu odobravale. Dakle, građani su bili potpuno slobodni da se odluče da li će kredit uzeti ili ne, kod koje će banke i da li će ga uzeti u „švajcarcima“ ili evrima. Banke ih nisu terale da uzmu kredit već ih je na to nagovorilo potrošačko društvo i želja za boljim životom. S druge strane, banke su se zadužile za istu sumu kod nekog drugog ili prikupile depozite u istoj valuti (hedžing) i tako sebe obezbedile od valutnog rizika. Klijent je bio zadovoljan (veselnik?) jer se sa kakvim-takvim primanjima uselio u novi stan ali se, na žalost, nije obezbedio (plata je ostala u dinarima!). „Veselniku“ se ne može ništa prigovoriti jer svako bi želeo da dostojno, lepše i bolje živi. Uz to je išla računica: plaćao bi svakako kiriju za zakup stana pa bolje onda da plaća malo više i odmah ima svoj stan.
Ali, ne lezi vraže došla je kriza i lomovi na svetskom tržištu. Kad je rata u „švajcarcima“ počela da raste, svako je bio slobodan da otplati kredit tj. da ga refinansira, pretvori u eure. Zašto su klijenti ćutali dok je odnos evra i „švajcaraca“ bio u njihovu korist? Gde je tu krivica banke – što je sebe štitila valutnom klauzulom i varijabilnim delom kamate? Pa banka zato i postoji da bi zaradila na prodaji novca. Da banke poklanjanju novac i odobravaju ih klijentima pod njihovim željenim uslovima, ugasile bi se odavno. Cinik (ne mora nužno biti bankar) bi rekao: klijent je lepo mogao da štedi 10 godina pa da onda kupi garsonjeru a za 20 godina bi imao stan koji je želeo. Uzevši kredit klijent je dobio stan koji je želeo odmah, a ne kroz 20 godina…to košta nešto, zar ne?
U čitavoj toj svetskoj zavrzlami oko vrednosti valuta, neko se setio da je bolje da ocrni banke, da kaže kako su klijenti zavedeni i nemoćni (što je delimično tačno) i ako može da još lepo i zaradi. Ipak, neko će morati da plati dug koji su ti klijenti napravili (a sutra i svi „evro dužnici“). Ako dugove plate banke, sutra će povećati kamate i naknade svima ili će napustiti tržište pa će se smanjiti konkurencija i cene bankarskih usluga će opet biti veće. Ako ih plati država (kao u slučaju Jezde i Dafine) to će biti na račun svih građana preko poreza. A šta je sa onima koji nisu bili toliko hrabri da se kockaju i uzmu kredit koji ne mogu da plaćaju? Opet isti da plaćaju tuđe dugove? Dužnik u „švajcarcima“ i evrima jeste rizikovao kad je uzimao kredit jer je imao (nesiguran) posao za koji je dobijao platu u dinarima a zadužio se u valuti o kojoj ništa ne zna.
Branitelji bankarskih dužnika kažu da je Mađarska to lako rešila: naterala je banke da konvertuju kredite u domaću valutu (forintu) u trenutku podizanja kredita. A ta ista država je kontrolisala kurs forinte u odnosu na švajcarske franke i evre. Čista demonstracija sile i populizam. Hrvatska je učinila nešto slično ali se sad suočava sa tužbom jedne velike banke.
Država treba da donese zakone koji svi moraju da poštuju. I da svako ko te zakone ne poštuje snosi posledice. Ako su banke mimo zakona i ugovora podizale kamate i imale skrivene troškove (fama o sitnim slovima u ugovorima) onda sudovi treba da kazne te banke. S druge strane, efikasnije sudstvo treba da podrži banke u slučajevima kad klijenti ne plaćaju svoje obaveze.
Ali, kao i često u nošoj državi, lojalni i savesni građana (magarci?) koji redovno izmiruju svoje obaveze kao što su porezi na imovinu i zaradu, računi za struju i komunalije, obaveze prema bankama, kolegama na poslu, komšijama i prijateljima, treba da plate zaostale račune onima koji smatraju da je normalno da troše struju a da je ne plaćaju, da se voze u skupim kolima i stanuju u skupim stanovima a da državi ne plaćaju nikakve poreze.
To nije u redu, nek plati svako svoje: banke za nezakonito podizanje kamata a dužnici nek plaćaju bankama svoje kredite. Svako neka plati porez i komunalije a nasilinike, kockare i bahate država neka prvo podseti na dug a onda, ako se prave nevešti, neka ih pošalje na radnu akciju, da te dugove i otplate.
Miroslav NIĆIN
član Izvršnog odbora Kredi Agrikol banke
NSPM
