U prošloj kolumni analizirao sam taktiku vlasti na izborima 2016. U ovoj kolumni pak pišem o opoziciji na izborima 2016.
Ali, i ovde će najviše reči biti o vlasti, tačnije, o njenim taktikama zbunjivanja opozicionih birača, kako bi se oterali u izbornu apstinenciju (ili kako bi se u njoj zadržali).
Odmah treba reći sledeće: kada se govori o opoziciji, ne bi trebalo misliti na natoidnu i briseloljubnu „opoziciju“. Nju, uglavnom, čine krhotine nekadašnje Demokratske stranke (DS, SDS, LS), drugosrbijanski fundamentalisti (LDP), kao i vojvođanski secesionisti (LSV). Oni hoće isto što i Vučić, samo mnogo brže i poslušnije.
Vučić još nije uveo sankcije Rusiji – oni bi to odmah. Vučić još nije formalno priznao Kosovo – oni bi to sutra. Vučić još javno ne traži ukidanje Republike Srpske – oni bi to očas posla. Vučić se ne izjašnjava o pristupanju Srbije NATO-u – oni hoće odmah Srbiju u alijansi. Vučić još ne traži federalizaciju Srbije (Vojvodina „corpus separatum“) – oni neprestano grakću kako bi to bilo sjajno.
Naprednjaci su na vlast došli pod parolom „Tadićeva politika nije loša, samo se ne sprovodi“[1]. Sadašnje pak pronatovske stranke „opozicije“ na vlast bi pod parolom: „Vučićeva politika nije loša, samo se ne sprovodi dovoljno brzo“. Zato one teško da mogu biti opozicija. One su gora alternativa istog, a neke od njih su i prava peta kolona.
U Srbiji pravu opoziciju čine samo one stranke koje su, ne protiv ličnosti, već protiv konkretne politike. To su stranke koje odbacuju: NATO, EU, MMF, Svetsku banku i secesiju Kosova.
Kriterijum diferenciranja lažne i prave opozicije u Srbiji je jednostavan. Podržava li ona „integrisanje“ Srbije u NATO i u EU strukture? Podržava li diktate MMF-a i Svetske banke (smanjenje plata i penzija, otpuštanja u javnom sektoru)? Podržava li „reforme“ – rasprodaju srpske privrede i celog javnog sektora? Podržava li Briselske sporazume (1 i 2)?
Ukoliko je odgovor „da“, to nije opozicija. To je tek kulisa koja oponaša opoziciju. Funkcija joj je da pritiska Vučića kako bi njegova poslušnost prema Vašingtonu i Briselu bila bezuslovnija i usrdnija.
No, ako je odgovor „ne“, onda je to već nešto drugo i sasvim dovoljno za birača koji bi na izborima 2016. godine, da glasa protiv Vučića i njegove politike.
A na izborima 2016. može se glasati protiv. Već sada, i pre nego što su istaknute kompletne liste, opozicioni birač zna da postoje anti-EU/NATO stranke i koalicije koje će se naći na biračkom listiću. Ne mislim da su postojeće opcije idealne. I ne mislim da će glasanje rešiti sve naše probleme. Ali, kao što u obližnjoj samoposluzi kupujemo najbolje od ponuđenog, tako i na izborima biramo ono najbolje što nam se nudi. I ko god hoće – suštinski – da glasa protiv sadašnje politike, imaće na glasačkom listiću bar jednu opciju.
Aleksandar-Vucic-Bojan-Pajtic-21-620×350
Ali, tu nastupaju režimska propaganda i njeno spinovanje. Ta propaganda će, preko pseudopatriotskih medija, uveravati opozicione glasače da svaku alternativu Vučiću plaćaju Vašington i Brisel. Pošto alternativu NATO-a finansira Imperija, i patriotsku alternativu jamačno podražava satanističko Carstvo.
Non sequitur (Ne sledi). Vašington i Brisel svakako žele da im Vučić brže isporuči Kosovo u UN, da uvede sankcije Rusiji, a Srbiju da uvuče u NATO. Ali, zašto bi oni, onda, pomagali političke snage u Srbiji koje su protiv EU i NATO-a, protiv Republike „Kosova“ i protiv udaljavanja od Rusije?
Propagandni odgovor na ovo pitanje je: „Zato što je Vučić suviše jak“. Kako bi oslabili Vučića, zaluđuju publiku pseudopatriotski mediji koje finansira režim, Vašington i Brisel, navodno, aktivno pomažu čak i suverenističku opoziciju. Stoga istinski patrioti za nju ne smeju da glasaju.
Svako ko razmišlja, lako će uočiti apsurdnost te teorije. Da bi ubrzali Vučića, Vašington i Brisel pomažu upravo one koji ga usporavaju? Ma nije valjda?!
Osim tog „argumenta“ režimska propaganda može se prepoznati i po širenju, putem pseudopatriotskih medija, još dve tipične „mudrosti“ (ne mislim da njihovi autori nužno rade za režim, ali ih režimska propaganda koristi, prenoseći njihove tekstove po svojim medijima):
1. izbori ništa ne rešavaju, već samo motka; zato patriote na izborima treba da ostanu kod kuće i da čekaju da, promenom geopolitičkih prilika, na red dođe nacionalna revolucija (a dotle neka kolaboracionisti do mile volje uništavaju Srbiju, tako da, kada „geopolitičke prilike“ konačno dozvole „revoluciju“, Srbije više neće ni biti?!);
2. „zašto uopšte mislimo da je (patriotska) opozicija bolja od Vučića?; „zašto mislimo da nam je bolji izbor (od Vučića) XY, koja je petooktobarski dobitnik, učenica ZW i bivša članica stranke QS“? (zato što niko nije anđeoski savršen, osim ako oni koji iznose ovakve primedbe ne misle to za sebe; i svi naši aktivni političari imaju neku stranačku prošlost – članstvo u SK, SPS, SRS, SPO, DOS…; konačno, nema ni birača koji bar jednom nije glasao za pogrešnu stranku; hoćemo li onda odbijati izbore sve dok baš sve na izborima ne bude savršeno?).
Treba znati da su među trenutnim izbornim apstinentima najviše zastupljeni birači koji su protiv EU-NATO opcije[2]. Otuda „ne glasaj“ propaganda, najviše koristi upravo Vučiću – ona istinske opozicione glasače navodi da ne učestvuju na izborima.
Naravno, izbori 2016. ne mogu tek tako, odjednom i u potpunosti, da oslobode Srbiju od „meke“ okupacije. Oni ne mogu ni da nam daju suverenističku (ne-EU/NATO) vladu. Ali, oni mogu da u parlamentu učine vidljivijom i da medijski i društveno normalizuju istinsku patriotsku opciju.
A to je, onda, i najbolji put da se već na sledećim izborima preokrene politički tok u Srbiji. Zar je to malo?
Slobodan Antonić
Fond strateške kulture
_____________________________________
[1] http://www.politika.rs/scc/clanak/114916/Tadiceva-politika-nije-losa-samo-se-ne-sprovodi
[2] http://www.danas.rs/danasrs/politika/__medju_apstinentima_preovladjuju_quotdesnicariquot_.56.html?news_id=315257
