OPOZICIJA U SRBIJI 2021.

Tužna priča o srpskoj opoziciji traje od pripuštanja višepartijskog sistema 1990.g., a svi su izgledi da će se kao takva i nastaviti.

Opozicija svojim delovanjem ostavlja utisak kao da želi da se „proslavi“ i na narednim predsedničkim i parlamentarnim izborima 2022.g.

Mnogo je izjava čelnika opozicionih stranaka, tema koje pokreću, raznorodna je kritika režima po svim nivoima, brojna su uslovljavanja, predviđanja, a naravno, ni obećanja ne manjkaju. Ima tu dosta suvislih kritika, oravdanih primedbi i pitanja, upućenih vlastima. Ipak, većina onoga što se može čuti od opozicionih pripadnika odnosi se na pitanje da li uopšte izaći na izbore i pod kojim uslovima. A o minimumu uslova ne postoji saglasnost stranaka. Jedni su poverovali da se sa vlašću može pregovarati direktno i izdejstvovati minimum uslova za „poštene i fer izbore“, dočim se druga, proevropska grupa stranaka, uzdala u pregovore uz posredovanje predstavnika EU.

EU nije podržala većinu zahteva proevropske opozicije, a pregovori sa vlašću, bez EU, okončani su usvajanjem dela zahteva opozicije! Zaboga, u njima je učestvovao i Sporazum potpisao lično predsednik republike (koji se inače, opozicionim narodnim poslanicima u prethodnom sazivu, rugao neobuzdanim smejanjem u Narodnoj Skupštini), zašto mu se ne bi verovalo da će poštovati Sporazum?!

Jedino što je za sada, izvesno, jeste, kako većina opozicionih prvaka ističe, da svakako neće ići „u jednoj koloni“, tj. da opozicija neće nastupiti na jednoj listi.

Valjda, da se građani ne bi nadali nečem normalnom!

A zašto bi bilo normalno da opozicija nastupi na izborima na jednoj listi?

Možda zato što se pretežan deo opozicije slaže oko toga da nema elementarnih uslova za „fer i poštene izbore“, jer –

• vlast bez prestanka vodi tzv.funkcionersku kampanju, tako što državni funkcioneri, a čelnici vladajuće koalicije, proizvoljno predstavljaju svoje rezultate o kojima nema rasprave na javnoj sceni,

• vlast zloupotrebljava medije, TV sa nacionalnom frekvencijom za besomučnu propagandu i samopromociju od ranih jutarnjih do noćnih sati, blateći i satanizujući opoziciju, a uskraćujući opozicionim predstvnicima pristup,

• predstavnici vlasti se ponašaju arogantno i bahato i u nekakvim emisijama koje „na kašičicu“ pripuštaju opozicione predstavnike na RTS-u,

• vlast zloupotrebljava državne resurse za partijsku propagandu (izdaci bez polaganja računa, pritisci na zaposlene u javnom sektoru, politička podobnost kao uslov za dobijanje poslova, zapošljavanje ili napredovanje, tajni, nedostupni ugovori sa investitorima, itd.),

• nema mogućnosti kontrole izbornog procesa budući da je ceo izborni mehanizam u rukama vladajuće stranke,

• nema osnova za poverenje u državne institucije, pre svega u sudove, kada se odlučuje o pitanjima od značaja za držaoce vlasti.

Ni prethodni režimi nisu se mogli pohvaliti zadovoljavajućom zakonitošću uopšte, pa ni kada su izbori u pitanju ali aktuelna vlast je od izbora napravila ruglo.

Pa ako je to tako, ako se većina opozicionih stranaka slaže oko ovih konstatacija, trebalo bi da objasni zbog čega ih stranačka (programska) raznolikost sprečava da prvo reše pitanje „fer i poštenih izbora“, a potom, da se na fer i poštenim izborima svaka stranka bori za uspeh svog programa.

Ne mali broj građana smatra da ne mogu i ne treba zajednički da nastupe opozicione stranke čije su programske pozicije previše različite. Vladajuća stranka je, naravno, lansirala tu tezu, a nažalost, prihvatio je i pretežan deo opozicije. A stav očigledno suži razbijanju opozicije, tačnije, sprečavanju jedinstvenog nastupa na izborima koji, za početak, treba da obezbede zakonite izborne uslove.

Jer, čemu bi služilo predstavljanje različitih opozicionih programa pred izbore na kojima opozicija nema šanse da pređe cenzus usled proizvoljnih zloupotreba vlasti? Ako nam pre svega, trebaju zakoniti i pošteni izbori kojima prethodi slobodan pristup medijima, sređeni birački spiskovi i kontrola izbora, zar to nije izborni program zajednički za celu opoziciju oko koga se mogu okupiti na jednoj listi?

Posebna priča je najava kandidata za predsedničke izbore.

Tako saglasni da neće ići u jednoj koloni, opozicione stranke najavljuju ne samo učešće i na predsedničkim izborima, nego već i konretne kandidate!

Ne znam da li su i koliko ljudi uverili i kakvim argumentima, da imaju i teorijske šanse da, pod postojećim izbornim uslovima, ostvare išta osim poraznog, ponižavajućeg rezultata na tim izborima. Kome je u interesu da rezultat predsedničkih izbora zapečati izborni poraz opozicije 2022.g.?

A vlast, „radi svoj posao“, tj. vladajuća stranka koristi vlast za besomučnu propagandu i satiranje opozicije i svega opozicionog. Ne morate biti čelnik ili član neke opozicione stranke, možete biti građanin koji iznosi svoje mišljenje o, recimo, spomeniku ili o „Beogradu na vodi“ ili o deponiji smeća, ako mišljenje nije u skladu sa stavom vladajućih, bićete diskvalifikovani kao ličnost (nekad i uz pomoć podataka koje bi samo BIA mogla da ima o vama), pa svrstan u strane ili Đilasove plaćenike i mrzitelje Srbije. I tu dolazimo do fenomena „proizvodnje Đilas opozicije“. Zapravo, satanizovanje Dragana Đilasa, kao tajkuna i najvećeg lopova bivše vlasti, (koji nije ni za šta suđen ni osuđen) preko svake mere i ukusa, nesumnjivo da se pokušava propagandom nadomestiti ono što je pravno neodrživo. Ali se na taj način on proizvodi u glavnu alternativu postojećoj vlasti. Kao bivši gradonačelnik Beograda i predsednik DSa, Đilas nesumnjivo ne uživa značajniji politički ugled ni među građanima koji nisu naklonjeni SNS vlasti. Narodski rečeno, za razliku od vladajućeg Kurte, uživa ugled Murte. Zbog toga „najvećom paljbom“ po njemu, treba ga proizvesti u vodećeg opozicionara, u jedinu alternativu, da ne bi slučajno neko/ neki drugi opozicionari privukli pažnju.

Više puta je opozicija opravdano ukazivala na vređanje inteligencije građana od strane vlasti, a pripremama za predstojeće izbore, veći deo opozicije čini to isto, ali sa mnogo pogubnijim posledicama u vidu još veće rezignacije građana.

autor: Milan Topalović,advokat u Beogradu