Oprosti mi Bože

7
2395
Foto D. Milovanović / Novosti

Oprosti mi Bože, na ljutnji koju osećam u sebi, jer u Božiju volju se ne sumnja. Ne mogu da je otresem, koliko god da pokušavam, jer se pomešala sa silnom tugom i nemoći…

Svaki dan odlaze jedan po jedan, moji Srbi, a da im nije data šansa da se bore! U tome i jeste najveća tragedija-kada ste u ratu, koji još uvek traje, a nema zvuka granata, bombi, nema fronta, odbrambene linije. Ne vidiš neprijatelja, a napada sa svih strana. I to one u najvećoj snazi, u najlepšoj životnoj dobi…

Oni su svoje odradili još 1999.godine, zatrovali sve što su mogli i pustili nas da se koprcamo u prividnoj slobodi i živimo kako znamo i umemo. Ovo više i nije život, već preživljavanje, sa nadom da ćeš dočekati sledeći rođendan, a ako baš imaš sreće i unučad. Odlaze moji dobri i plemeniti Srbi, pokošeni mecima uranijuma, a da se i ne osveste da su pogođeni. Zalud volja, želja, optimizam, kada je metak smrtonosan. Zalud osmeh i nada, kada je otrov već učinio svoje i pitanje je trenutka da dotakne srce i zauvek ga zaustavi…

Odlaze masovno majke, očevi, sinovi, kćeri, moji mili Srbi, preko reke tišine i ostavljaju nas da pravimo nova i veća groblja, da nekada plodne oranice prekrivamo nadgrobnim spomenicima, da umesto voćnjaka dižemo krstove i pitamo se da li će biti dovoljno mesta za sve…

Dočekasmo zlo vreme i još zlobnije neljude, mržnjom zatrovane, da majke decu sahranjuju i dok dišu nose težinu i zvuk zemlje na kovčeg bačene…Tugo moja…

Oprosti mi, Bože, ljutnju na bezbožnike i zločince koji su uzeli sebi za pravo da rod moj srpski zatiru, jer ja im oprostiti ne mogu! Lepu moju Srbiju iskoristili su za deponiju svoje truleži, otrova, istresli sve što su mogli, oprali svoju poganštinu u našim bistrim vodama, da bi mogli da posmatraju plodove svojih nedela, tretirajući nas kao eksperimentalnu laboratoriju. E, pa uspelo vam je NATO bednici! Zaista i jesmo kao miševi, polusvesni urađenog, bauljamo po hodnicima života, izgubljeni u lavirintima laži, obmana, nepravde i prevelike smrti, očajnički vapeći za izlazom, a ne vidimo ga, zaslepljeni, iscrpljeni, nagluvi i poluslepi. Uspelo vam je, jer mi i ne živimo, već životarimo, od danas do sutra, puni strepnje i straha za najelementarnije potrebe i puni molitve: “Daj Bože zdravlja…“ Ne smemo ni da maštamo, planiramo, stvaramo svoje lične vizije budućnosti, strahujući da li će nas pogoditi neki od nevidljivih uranijumskih metaka i razliti se po nama u neizlečivu bolest, koja munjevito galopira i uzima onaj poslednji udisaj, dok u smrtnim zenicama zauvek ostaje slika neverice i neispunjenih malih želja…

Da Vas podsetimo:  Godina prođe, izdaja nikad!

Neka mi Bog oprosti na ljutnji, ali previše je smrtovnica, crnila, suza, tuge, isuviše očaja, jecaja, dece koja ostaju siročići, bez oca ili majke, i puste nemoći, koja najjače lomi, jer ništa promeniti ne mogu, dok mi srpski rod moj nestaje…

Molim Ti se samo da nam ne zamre dečiji žagor, da se ne utišaju igrališta, da ne zanemi njihov smeh, naša snaga i nada u budućnost…

Gordana Pavlović

iskra.co

7 KOMENTARA

  1. @Kosovka

    Кажете: „Uvek je neko treci kriv a covek nista ne cini da menja sebe, svoju svet da bi svojim cinjenjem doprineo u menjanju nacionalne svesti pa i sveta.“
    Па управо то они и хоће. Промена свести, да постанемо вебери, и веберске параде дугиних боја подржимо. Између осталог. А има много тога. И кад прихватимо да смо лењи, ружни, глупи, прљави и зли – мислите ли да ће они стати? Неће.
    Па онда велите: „Neverovatno kako smo pametni u osudi i trazenju krivice izvan svog bica.“
    Кад појединац тражи кривицу у себи, обично је и нађе,онда се то зове депресија. Мислим да је и са народом слично. Неки народи олако пређу преко своје кривице, они не губе самопоуздање ни када знају шта су у прошлости чинили. Ми не спадамо у такве. Да ли је то добро?

  2. Srbo ko srbo: nije ni shvatio; a sto ne shvati- nebitno, no i ne osjeti: da o s j e t i nebi p r o t i v Boga, a za ideologiju- protiv, kao, crvene, a za CRNU; legitimet u b i j a nj u srbo daje- otkinut, ako je ikad i bio!, od Boga… Sa ovim narodom „srbo“ nema nista.

  3. U hercegovini i crnoj gori su lepo napisali o komunističkim zločinimsa kako je počćelo uništenje Srpskog naroda.Ne bih da ti ja o tome pričam već pogledaj film SOVJETSKA PRIČA I FILM KOMUNISTIČKI ZLOČINI,PA ONDA KOMENTARIŠI. To nisam ja napisao,ali znam da je tako,pa onda komentariši.ČEkam tvoj komentar posle toga.Ili pogledaj pšosle toga sajt SLOBODNA HERCEGOVINA O KOMUNISTIČKIM ZLOČINIMA.

  4. Kakav mazohizam,na koga vi kukate,pogrešili ste metu.Bombardovani smo zbog istih ovih koji su danas na vlasti.A ti koji odlaze odlaze baš kod istih koji su bombardovali.Nešta vam se ne uklapa.Ne znam koji je tvoj rod ali nas zatire ova i ona vlast komunistička,koja nas je i do sada zatirala.Kad budeš malo pročitala,a ima knjiga ,videćeš odakle to zatiranje potiče.Eto u srbiji su neki počeli,u hercegovini i crnoj gori isto tako,počeli su oni koji su počeli da vade iz jama davno pobacane u jame svoje pretke ubijene od strane komunističkih zlikovaca.

    • Srbo, dali se ikad pogledas u ogledalo?
      Uvek je neko treci kriv a covek nista ne cini da menja sebe, svoju svet da bi svojim cinjenjem doprineo u menjanju nacionalne svesti pa i sveta.
      Neverovatno kako smo pametni u osudi i trazenju krivice izvan svog bica.
      Kad budes shvatio da smo mi ljudi manji od atoma prasine i da nismo u stanju jednu sivu vlas promeniti u crnu bez volje Svevisnjeg, shvatices ocaj nemocnih, zatiranih i pokorenih.
      ,,Kad neznas ko je od Bozijih stradalnika u masi naroda, gledaj koga to vecina zatire goni i kamenuje,,.

      Doslo je vreme kad je ceo svet ogrezao u ludilu i kad se nadje neko pametan odmah drvlje i kamnje osipate po njemu vicuci, on je lud, on je lud, samo zato sto nije poput vecine!
      Nedao ti Bog da zivot provedes kao niciji i u tudjini.

      • Poštovani Srbo, i Vi i gospođica/a Kosovka ste u pravu, a vaši argumenti stoje u zajedničkom odnosu iako to na prvi pogled nije sasvim očigledno. Mi moramo da se menjamo, a pogotovu da naučimo opet, da slušamo i poštujemo jedni druge i da ukazujemo jedni druge na greške i savete da prihvatamo bez burnih emocija. Postali smo neracionalni, reagujemo previše emotivno, polarizovano interpretišemo dešavanja oko nas umesto neutralno da sagledamo stvari, što nam muti inače bistar duh, svih državljana. Psujemo i pokušavamo da jedni druge naglasimo i na kraju ipak ne postignemo ništa. Pogledao sam dokumentarac, koji ste mi predložili i dajem vam pravo. Ali takodje ima smisla i argumenat naše zemljakinje, jer ima puno pojedinaca, koji imaju poteškoće ili čak ne žele da se menjaju, a preko je potrebno da se narod evoluira, kako ne bi nestao sa tla. Sa poštovanjem

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime