Na „društvenim mrežama“ više stotina hiljada pregleda uz hiljade „lajkova“ i komentara ima kratki video sa srpskog slavlja. Oko pevača se skupilo nekoliko Srba i Srpkinja i u glas pevaju pesmu i usput se ljube i grle, sasvim uobičajeno kod našeg naroda. Pesma koja ide je popularni hit Sedma zapovjest isto tako popularnog izvođača srpskih narodnih i nacionalnih pjesama Goci benda sa Romanije planine. Stihovi su sledeći:
Imao sam avantura, ljubio sam mnoge žene,
Pa te molim kao Boga ispovjedi pope mene
Oprosti mi mili pope, rećiću ti grešne vijesti
Sve sam živo poštovao osim sedme zapovjesti
Molitvu mi pope čitaj, neka meni Bog oprosti
Ljubio sam tuđe žene i kada su bili posti
Ipak najzanimljivije u videu je orginalna koreografija jer se u pesmi vokalni izvođač direktno i obraća svešteniku pravoslavne crkve, sve u mantiji i sa krstom (znači sa najvišim činom protojereja stavrofora), a koga pesnik naziva u stihovima popom. Protojerej stavrofor je evidentno u odličnom raspoloženju i na ove stihove širi ruke i raduje se sa bogoljubivim parohijanima.
Ne tako davno smo imali prilike da gledamo po meni i bolji video gde dve monahinje na slavlju pijane na stolu sa harmonikašem pevaju pesmu Koktel ljubavi, a ko nije upućen to je pesma o momku koji voli da vodi ljubav sa dve devojke, eto potrefilo se…
Naravno da na ove estradne nastupe monahinja i sveštenika SPC ni malo ne reaguje, nego i odobrava preko svojih „crkvenih analitičara“ na Vučićevim televizijama. I na kraju, Patrijarh hvali rok grupu koja poštuje satanu, episkop organizuje pank koncert u centru svoje eparhije, monahinje i popovi luduje, pitamo se šta je sledeće?
Da pomognem svetoj crkvi imam dva predloga, a verujem da i oni imaju savetnike koji mogu i mnogo više i pametnije da predlože. Popularni voditelj Žika ima lepu emisiju „Nikad nije kasno“ gde malo ostareli likovi pevaju i po nekad posle tog nastupa uspeju da obezbede i tezge i kafanama i slavljima. Tu bih predložio da kao specijalni gost, ne bi trebalo da učestvuje u takmičenju, bude Prvoslav Perić, Patrijarh Srpski. On bi mogao da otpeva neki lepu narodnu pesmu, na primer od Novice Negovanovića: „Za đavola crnog proglasiše mene“. Opet za popularnog oca Predraga bi mogao da se u Sava centru organizuje humorističko veče ili poselo, a gde bi on kao što sada zovu „stendap“komičar zasmejavao publiku, a za to ima dara. Mislim da bi ovakvi događaji imali veliki uticaj na popularnost crkve (ili rejting kako ga nazivaju) naročito među narodom koji voli da se vozi autobusima uz sendviče i smoki.
Autor: Predrag Vučinić
