Opstanak

Evo šta znamo: uglavnom se testiraju samo osobe za koje se sumnja da imaju Kovid 19. Ni među tim osobama, ne testiraju se sve. Na rezultate testova čeka se više dana, najčešće nedelju do desetak dana. To znači da u podacima koji se svakodnevno objavljuju o broju osoba koje su zaražene, smeštene u bolnicu, na respiratoru i umrle – poslednja tri broja su aktuelna i odgovaraju stanju na taj dan. Ali, broj osoba smeštenih u bolnicu opet nije reprezentativan, jer se jedan broj bolesnih ljudi vraća na lečenje kod kuće (i ne testira). Tako ostaju samo potonja dva broja kao relevantna za situaciju u danu kada se objavljuju. Dalje, i broj ljudi na respiratorima nije reprezentativan jer ima pacijenata kojima je respirator potreban, ali im nije dostupan. Konačno, i broj umrlih od Kovida 19 je varljiv podatak, jer ne znamo tačno po kojim kriterijima se izdvajaju te smrti.

Sve ovo čitalac zna iz svog okruženja. Ali, isto govore i članovi takozvanog kriznog štaba. Notorni Predrag Kon naposletku je priznao da sa podacima u bazi o Kovidu 19 nešto nije u redu. Svako malo čitamo vesti o kašnjenju rezultata testova. Pa ipak, tim zvaničnim podacima objašnjavaju se nove mere i upozorava se na zaoštravanje krize oko bolesti. Kada se danas uvode nove mere, one se podupiru podacima koji su bili relevantni za stanje od pre otprilike dve nedelje. Ili, kada Brnabić kaže da su apsolutno jedini razlog za rast broja obolelih nedavni protesti, ona to ilustruje podacima koji su bili relevantni za dane pre protesta. Naravno, Brnabić je nebitna. Važno je nešto drugo: ovaj režim bezočno koristi krizu u političke svrhe, zarad golog održavanja na vlasti. I još: kakve god da su mere, opravdane ili neopravdane, one u Srbiji kaskaju za bolešću barem dve nedelje.

Politička i socijalna kriza (jeste, mislim na proteste; inače, zemlja je kontinuirano u krizi već tri decenije) u koju je Srbija ušla posle izbora, probila je paravan iza kog se krila istina o krizi oko Kovida 19. Iako smo to znali i ranije, sada imamo potvrdu lekara iz kriznog štaba da su sve ranije mere propisivane – kolokvijalno bi se reklo – od oka. To, međutim, nije sasvim precizan opis. On je tačan ako se gleda iz ugla zaštite od bolesti. Ali, ako se gleda iz ugla održavanja kriminalnog režima – te mere nisu bile proizvoljne, nego sračunate da cementiraju podanički odnos između žitelja Srbije i tekuće vlasti. Ilustrujmo to jednim relativno svežim primerom. Brnabić je 9. jula oglasila odluku kriznog štaba o zabrani „organizovanog javnog okupljanja“ više od 10 osoba u zatvorenom i na otvorenom prostoru. Iz ugla bolesti, savršeno je nebitno da li je okupljanje javno i organizovano ili spontano i nejavno (šta god bilo nejavno).

Ali, u jeku protesta, u fokusu nije bila zaštita od bolesti, nego zaštita režima od svrgavanja. Stoga je okupljanje moralo biti označeno kao javno i organizovano. Sama po sebi, odluka o zabrani okupljanja više od 10 osoba nije sprovodiva ako se želi obezbediti minimalno funkcionisanje društva. Javni prevoz ne može raditi pod tom zabranom. Mnoga vladina tela takođe, uključujući i sam krizni štab. Ni škole ne mogu raditi pod tom zabranom. Na primer, vi najavljujete ovu zabranu, ali ništa ne kažete kako će se realizovati ispiti na fakultetima i zapravo sugerišete da se nastavi kao i do sad. Čitalac naravno zna, umesto nesprovodive zabrane, bilo bi pametnije da je ministarstvo prosvete zajedno sa univerzitetima osmislilo prelazak na on line ispite. Ali, ponovimo, cilj nije zaštita žitelja Srbije od bolesti, nego odbrana režima od organizovanih javnih okupljanja.

I dok vrh režima sa kriznim štabom upravlja Srbijom pod zarazom, ustanove poput univerziteta su paralisane. Domaći propisi ne poznaju polaganje ispita on line. Kada bi Univerzitet sada pribegao toj meri, to bi praktično bilo kršenje propisa. Ali, nalazimo se u situaciji u kojoj propise više nije moguće ni promeniti. Nemamo legitimnu vladu, to jest ministarstva koja bi mogla da predlože nove propise. Niti imamo parlament koji bi o tim propisima raspravljao i eventualno ih usvojio. Bez toga, Univerzitetu su vezane ruke i on naprosto ne može da se prilagodi uslovima pod kojima trenutno radi. Isto važi i za sve, inače razborite, najave ministra prosvete o tome kako će izgledati polazak u školu u septembru (mešavina nastave on line i sporadičnih odlazaka u školu). Ako se neko pitao kako izgleda bezvlašće, samo neka pogleda Srbiju danas.

Slika je sledeća: parlament – ne postoji. Vlada – ne postoji. Umesto vlade – imamo krizni štab. U Srbiji ne važe Ustav i zakoni – nego sugestije, odluke i uredbe inače nelegalnog kriznog štaba. Sugestije, odluke i uredbe donose se na osnovu irelevantnih podataka. Pod krinkom zaštite od zaraze, krizni štab bezočno štiti nelegalni režim. Od bolesti se ne spasavaju žitelji Srbije, nego se od pada spasava kriminalna vlast. I da ne bude zabune, ne marim za sudbinu ovog režima, ali sam siguran da je neprocenjiva i neprihvatljiva šteta žrtvovati zdravlje i živote žitelja Srbije za njegov opstanak.

Dejan Ilić
Izvor: Peščanik.net