Kao učesnik u saobraćaju, proteklih dana imao sam priliku da vidim nekoliko nesvakidašnjih prizora – oklopna vozila na Ušću sa posadama spremnim za smotru, kolonu protivavionskih baterija kako se autoputem kreće prema gradu – sve to u sklopu pripreme za vojnu paradu, ali i oklopljene policajce kako se postavljaju ispred turske ambasade, tridesetak godina nakon poznatog atentata koji nas je obavezao da se tako nešto više ne ponovi.
I onda u utorak uveče, dron sa „zastavom“, zapravo krpom provokativnog dezena, nadleće Stadion JNA i zaokružuje svojevrsnu „hroniku najavljenog incidenta“ izazivajući prekid utakmice – kome je doduše stremila igra albanskog tima na terenu od prvog minuta.
Nekonvencionalni događaji zahtevaju i nekonvencionalni pristup analizi i to je briljantno uradio Branislav Dimitrijević u svom članku „Visok rizik“ na sajtu Peščanika. Međutim, rekao bih da su Srbi poslednjih godina ipak otišli predaleko u svom nekonvencionalnom rešavanju problema, od 2012. kada su doveli SNS na vlast misleći da će njihov radikalski DNK biti drugačiji od DOSovih uveoka, i da je vreme da se malo vratimo na „opšte mesto“, koliko god nam ono bilo zamorno.
Naime, zapazio sam brojne reakcije, naročito na socijalnim mrežama, u kojima se hvali domišljatost ljudi koji su realizovali incident sa dronom i krpom. I zbilja, ta ideja jeste na granici one Filipa Petija da hoda na žici između kula Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, ili sletanja Cesne na Crveni trg, ali to ne znači da je njena logistika i krajnji cilj u bilo kom smislu vredan divljenja ili radovanja.
Prekid utakmice u Beogradu ima vrlo sličan ritam kao i „naš“ prekid gostovanja u Italiji. Oba puta se prekid desio posle „oktroisane“ Parade ponosa, i oba puta je narod bio u stanju rezignacije u kome je na određeni način priželjkivao da se sportska priredba ne privede kraju. Iako je poznavaocima našeg reprezentativnog fudbala potpuno razumljivo da je verovatno bilo šta zanimljivije od igre našeg nacionalnog tima, to prihvatanje da se simpatiše prekid, kako god da je izazvan, pokazuje dubok očaj.
S druge strane, činjenica je da ovakav incident sa dronom u sred „najbezbednije sedmice“ u godini, predstavlja veliko poniženje za naše službe bezbednosti, samim tim i za vrh države. To ipak ne znači da ovakvi događaji mogu biti korišćeni kao opozicioni argument kako je vlast nesposobna niti da zbog njih treba likovati. Vlast je svoju nesposobnost pokazala već puno puta, ali ovaj konkretni incident pokazuje ne samo njenu nesposobnost već i nemoć svih nas, ne samo u pogledu samoodbrane već i opiranja manipulaciji. Autor ideje sa dronom dakle nije hteo samo da namagarči vlast već i da izazove ozbiljnije društvene i diplomatske procese koji nisu svedeni samo na zvaničnike već i na građane.
Konačno, domišljatost sa dronom je takođe krajnje diskutabilna. Naime, slične stvari su se dešavale u drugim zemljama a ranije smo ih mogli videti u igrama poput GTA gde po pravilu uvek postoji misija sa malim helikopterom ili automobilčićem na daljinsko upravljanje a izazivanje incidenta letelicom iznad stadiona je tema remek-dela „Crna nedelja“ Džona Frankenhajmera. Dakle, ideja je nova u primeni ali ne i u fikciji, kao što je uostalom i zakucavanje putničkih aviona u zgrade godinama pre 11. septembra bilo tema romana Toma Klensija.
Međutim, ono gde smo mi poraženi jeste to što su zapravo svi bezbednosni kapaciteti bili uloženi u pokušaj da se bezbedno odigra utakmica besmisleno visokog rizika, a incident je bio usmeren ka njenom prekidanju. To dosta podseća na našu politiku. Ona se neprestano trudi da postigne dogovor jer smo dovedeni za pregovarački sto, no to ne znači da i druga strana, zajedno sa pokroviteljima pregovora, želi to isto. Dakle, ovo je novi primer istorijske utakmice u kojoj ne razumemo šta je cilj igre.
Ako je za utehu, i organizatori incidenta su napravili krupnu grešku – na krpi je nacrtana silueta velike Albanije što može značiti samo jedno – ni Albanci ne priznaju nezavisnost Kosova.
Dimitrije Vojnov
