Uz uvažavanje rada prevremeno penzionisanog inspektora policije i njegove želje da istera na čistac “mućke“ unutar institucije za koju je radio, prethodnih dana ovaj poznati niški uzbunjivač javnosti naveo me je na razmišljanje gde su to nestale oratorske sposobnosti govornika na niškim protestima.
Njegova polučasovna ispovest na debelom minusu, koju je oko hiljadu najhrabrijih posetilaca, na kraju izviždalo jer se očekivani govor pretvorio u neutešnu uspavanku, svedočanstvo mi je da se Niš debelo uspavao, sav uljuljkan u izmaglici sopstvenog propadanja.
Taman kad se niška javnost uzdigla, nošena govorima dve univerzitetske profesorke iz Niša (gle čuda), protestom se prolomio bolni muk ambicioznih, ali nemuštih studenata i onih koji umesto besede drže bank.
Potom se posrnula niška oratorska scena, shvativši da od Demostena naovamo nije potrebno samo preneti poruku, već i voditi računa o načinu prenošenja poruke, odlučila da u očiglednoj retoričkoj nemaštini, scenu prepusti gostujućim oratorima.
Onda nam je, lekciju iz javnog govorenja, nastavivši nakon Kuršumlije svoju turneju, očitao Milojko Pantić koji je pokazao kako se na javnim skupovima treba da govori. Masa je sva u glas klicala, sećajući se još jednog univerzitetskog govornika iz Niša koji je, par sedmica ranije, sa nekoliko papira nevešto sricao reči.
Zanimljivo je da je među Nišlijama zanemeo govornik koji se vodi latinskim “docere“, želeći uvek da svojim rečenicama poentira, i pogodi u srž svakog slušaoca, gađajući ga emocijom, a ne činjenicom.
Stoga, ne treba da čudi što se beogradski trio, tezgareći po Srbiji, odlučio da u svim gradovima održi javni čas govorenja.
No, mene ovih dana ponajviše muči to što ćemo, u slučaju da i ovi protesti završe na vešalima i lomači vešto podloženoj od strane vlasti, svi zajedno iznova kriviti Beograd za sve.
Dok viđene Nišlije namerno ili ne, seku sami sebi jezike, šiju usne i kriju se po mišjim rupama, gradom nam odjekuju vešto sročena tezgaroška opšta mesta koja mom dedi u okolnom selu i komšijama zaslepelim od ušminkanog napretka ne znače ama baš ništa.
Niti će nas okova osloboditi pozajmljeni oratori, niti će nam mrenu sa očiju skinuti oni koji se ispovedaju sami sebi u bradu.
Dok glasno ne progovorimo o sopstvenim problemima, na ona će vešala sa naslovnih strana da vešaju pokorne i neme.
A nama će da ostane makar taj cenjeni “share“ kada u Beogradu na sav glas progovore Marčelo, Kojo ili brat Trifunović.
Nikola Marković
Izvor: juznevesti.com
