Srbija je zemlja u kojoj teško da nešto može da nas iznenadi. Odavno smo se pomirli sa sudbinom da je ovde baš sve moguće – kao što neko reče u gradskom prevozu, u kom, naravno, nije moglo da se diše od gužve – Srbija je zemlja gde novca imaju samo političari, kriminalci i starlete, dok svi ostali, bez obzira na obrazovanje, moraju da se odriču nečega (letovanja, garderobe, pozorišta, a mnogi i najosnovnijih potreba). Srbija je zemlja u kojoj se najozbiljnijim državnim pitanjima bave pobednici rijaliti programa; u kojoj se za lečenje teško obolele dece novac sakuplja SMS porukama, a penzioneri 5.000 dinara pomoći priželjkuju kao da je reč o deset puta većoj svoti novca; u kojoj nas, dok skupljamo novac za osnovne životne potrebe, ubeđuju da se nikad bolje nije živelo. Zemlja u kojoj nas više ne šokiraju ni nasilje ni ubistva ni psovke ni uvrede. Sve smo to nekako progutali, dok se ćuteći u sebi jedemo što nam je vreme prošlo i prolazi, i sve se manje nadamo nekim boljim danima.
Ipak, možda nismo sasvim otupeli i mrtvi. To nam je pokazala lavina reakcija povodom odlikovanja ministra finansija Siniše Malog. Njemu je dodeljen Orden Velikomučenika kragujevačkih prvog stepena Srpske pravoslavne crkve, koji mu je u Hramu silaska Svetog duha na apostole, u selu Barzilovica kod Lazarevca, uz blagoslov patrijarha srpskog Irineja, uručio vladika šumadijski Jovan.
„Da nisam pročitao u ‘Politici’, koju smatram ozbiljnim novinama, ne bih verovao da je ovako nešto moguće“, samo je jedan od komentara na ovu vest.
Mnogi su se ponadali da je ovo „fake news“ iliti lažno-šaljiva vest, da je fotografija sa odlikovanja foto-montaža i da je sve to jedan dobar štos, nastao nakon objave da sporni doktorat Siniše Malog nije plagijat. Fora, dobio je Orden Velikomučenika jer se toliko trudio da dokaže da njegov doktorat nije plagijat. Ipak, nade su brzo raspršene kao mehur od sapunice – vest je i te kako istinita.
Ministar je prošle godine, kao gradonačelnik Beograda, izdvojio sredstva koja su bila neophodna kako bi se posle deset godina završila izgradnja pomenutog hrama. Malo je reći da nije baš logično da je orden zaslužio zato što je, kao gradonačelnik, izdvojio novac iz gradskog budžeta da se završi hram? Čiji novac? Da li su sredstva gradskog budžeta njegov lični novac ili novac poreskih obveznika, tj, svih nas?
U poslednje vreme deluje kao da se SPC pretvorila u kiosk sa crkvenim suvenirima. Ordeni se dele – ili je možda tačnije reći, plaćaju – šakom i kapom. Pre nepunih mesec dana, patrijarh srpski Irinej je na Svečanoj akademiji povodom osam vekova samostalnosti SPC uručio najviše crkveno priznanje, Orden Svetog Save prvog reda, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću.
Iako ima onih koji su pozdravili ove gestove naše crkve i srećni su što je neko iz državnog vrha na korak do toga da postane svetac, većina je ipak ogorčena:
„Bruka i sramota za SPC i narod. Samo još fali da se Ceci dodeli orden prvog stepena, Arkana da kanonizuju, patrijarh da blagosilja ’Farmu’ i ’Parove’, a njihovim pobednicima da dodeli neko ordenje… tuga!“;
“Prizori koji stavljaju veliki znak pitanja o tome šta je uopšte sveto u ovoj zemlji, kad vidimo da znanje, odgovornost i moral nisu”;
“Što se mene tiče, popa u kuću od sad primam samo ako mi donese orden“, samo su neki od komentara koji predstavljaju logičnu reakciju na pitanje čime je to Siniša Mali zaslužio da ponese orden SPC.
Nažalost, bez obzira na svu logiku, zdrav razum, negodovanje, začuđenost, opravdanost pitanja i negodovanja, na ova, ali i mnoga druga pitanja, još dugo, a možda i nikada, nećemo dobiti odgovore. Ono, nije da nam je prvi put, a svakako ne i poslednji… Ipak je ovo zemlja Srbija.
Goca Savković
