Razočaranja su neizbežan deo života svake osobe. Razočaranje u sebe, druge ljude ili svet generalno govori o činjenici da je osoba koja je doživela ovo neprijatno osećanje stremila nečemu, imala neki cilj ili očekivanja.
Upravo ta očekivanja imala su i ključnu ulogu u pojavi osećanja razočaranosti. Samo razočaranjanje nastaje kao posledica očekivanja po kojima osoba ima odredjenu sliku kako bi nešto trebalo da izgleda ili se dešava na odredjeni način, a onda kada se realna situacija ne uklopi u tu iskrivljenu i često idealističku sliku stvarnosti javlja se osećanje razočaranosti kao direktan odgovor na izneverena očekivanja.
Budući da je opisano stanje veoma neprijatno svi se trude da šansu za pojavu ovog osećanja svedu na minimum.
Medjutim, ono što većina ljudi zaboravlja je to da nisu sva neprijatna osećanja negativna i da veliki broj takvih osećanja u stvari je korisno za osobu koja ga oseća. Na prvom mestu ono uklanja idealnu sliku realnosti po kojoj osoba može očekivati da će baš uvek u svakoj situaciji imati korist ili da će drugi ljudi uvek blagonaklono odreagovati na njene želje i prohteve. Kada razočaranje posmatramo na ovaj način, možemo ga shvatiti i kao deo procesa sazrevanja ličnosti koji upravo „skidanjem magije“ sa pogleda na svet koji nas okružuje daje šansu za lični rast kroz oslanjanje na vlastite snage i sposobnosti.
Pored korisne funkcije ovog osećanja, ne može se poreći osećaj povredjenosti koji nakon što se razočara doživi svako ko je imao iskusto doživljaja razočaranja. Sam osećaj povredjenosti može i biti ono zbog čega ljudi negativno shvataju osećanje razočaranja.
Činjenica da je izneverena, prevarenaili ostavljena ne može biti uzrok povredjenosti i mnogo je realističnije da je taj osećaj direktna posledica iskrivljenih uverenja onoga ko se oseća povredjeno jer proizilazi iz verovanja da se to nipošto nije smelo dogoditi. Kako pojedinac nema moć upravljanja tudjim ponašanjem sasvim je očekivano da su ovakvi ishodi apsolutno mogući i da je samo lično očekivanje ono što je osobu povredilo.
Kako se razočaranja ne mogu izbeći važno je naučiti ne shvatati ih lično, tj kao čin odbacivanja osobe koja je razočarana ili negiranja njene lične vrednosti. Kada se neispunjena očekivanja ne vezuju direktno da odbacivanjem od strane drugih i ne posmatraju kao nešto užasno teško i neizdrživo, ostaje prostora za izbegavanje besa, povredjenosti i očajanja koji su u ovakvoj situaciji dodatni sabotirajući osećaji koji sprečavaju oporavak.
Kako bi se izbegla ovakva stanja važno je sagledati sve aspekte aktuelne situacije, prihvatiti ih na racionalan način kroz koji ne optužujemo druge i ne otpisujemo vlastitu vrednost, a nakon toga prihvatiti gubitak i kroz razočaranje i tugu preboleti nastalu situaciju.
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Izvor: Mitrovica
