Mi smo kao celokupno društvo u veoma nezdravoj vezi sa jednim čovekom i njegovom strankom. Za svaki destruktivni odnos je presudno zadržati svest o tome šta sve u njemu nije normalno, uprkos tome što je učestalo i normalizovano. To je osnovni preduslov da bi se reklo dosta i našao put ka duševnom miru i slobodi
Osvrnimo se za početak na proteste koji su u toku i na izveštavanje o njima. Laganje nije normalno. Nije normalno čak ni u tabloidnom smeću. Niko, nikada ne treba da dobije blanko dopuštenje da neograničeno i nesmetano laže i obmanjuje ljude. Međutim, Informer, tabloid koji ima hiljade povreda novinarskog kodeksa, čije su stranice mešavina laži kombinovanih sa prostačkim uvredama upućenim svima koji nisu po volji vladajućoj kasti, uskoro će dobiti i pravo da emituje TV program.
Još je strašnije kad Politika krene (pardon, nastavi) da širi dezinformacije, spinuje i imitira fabrike za proizvodnju mržnje poput Pinka, Hepija ili provladinih tabloida. Ponovimo još jednom, nedopustivo je i da nas tabloidi obmanjuju, ali je poražavajuće kada to radi „novina” koja se reklamira kao „najstariji list na Balkanu”, jer to znači da su svi standardi otišli dođavola, te da smo u strahovitom problemu.
Ne postoji nijedan razlog zašto bismo dopustili predsedniku Vučiću da nas laže. Na stranu što smo se navikli na njegove izmišljotine od knižara u Njujorku koje obilazi u 2 ujutru, do bizarnih bajki o tome na kojim je sve podovima spavao, da li pije kafu ili jede šniclu. Nije normalno da vas predsednik laže kako je na protestu bilo 9.000 ljudi, kada smo svi mi koji jesmo bili tamo videli kolonu koja bukvalno satima prolazi bulevarom sa šest traka.
Nije normalan ni izbor ljudi koje je Vučić odabrao da ga služe. Od onih na vrhu, do onih na dnu. Nije, naprimer, normalno da Vulin ima bilo koju državnu funkciju, ponajmanje da čovek koji je okopavao paradajz na farmi sa koje će biti zaplenjene tone marihuane, dođe na čelo Udbe, a sve to sa mesta ministra policije!?! Ali nisu normalni ni kriminogeni batinaši koje ovaj režim godinama unazad koristi. Zaustavimo se na trenutak i razmislimo koliko je nenormalno, ali i opasno živeti u zemlji u kojoj postoje i nesmetano deluju takve skupine, naočigled policije. Od likova koji su davili novinare na Vučićevoj inauguraciji, kriminalaca koji su rušili LEGALNE objekte u Savamali, batinaša koji su tukli demonstrante u Šapcu, zastrašivača koji se vozaju u džipovima bez tablica za vreme izbora, pa do nesrećnika koji su sprečavali Vučićeve pristalice da napuste nedavno održani miting u Pančevu. Ništa od ovoga nije normalno i svaka od ovih pojava je crvena zastavica koja vrišti da nam ne treba bilo kakav odnos sa osobom koja na ovaj način vlada.
Ma šta mislili o Vučićevim pristalicama, njegov odnos prema njima je takođe bolestan. Šta toliki nivo podaništva i ulizištva govori o njemu samom? Šta govori o stotinama hiljada ljudi koji u tome ne vide ništa pogrešno? Za sve to možemo da kažemo da je njihova stvar, međutim, horde ucenjenih nisu i ne mogu to biti. Ako među nama postoji toliki broj ljudi koji nemaju izbora da li će i koliko će raditi za vladajuću partiju, imaju obavezu da posećuju partijske skupove, kliču velikom vođi, onda možemo reći da se i dalje nismo odmakli od vremena dahija i janičara. Niko ko o sebi razmišlja kao o iole pristojnoj osobi, nema pravo da kaže: mene ovo ne zanima. Pri čemu ovo nije samo pitanje morala, već i opstanka. Nedavno smo čitali vest o pedofilu iz obdaništa koji je dobio posao preko SNS-a. Ne želim da živim u zemlji u kojoj bi čak i radnik katastra dobio posao jer je lepio plakate za stranku, a ideja da bi to mogao biti sudija, učitelj ili doktor me iskreno užasava.
Kratka horor priča: Neko iz vlasti se namerio na vas i/ili vašu imovinu. Odredi nabildovanih momaka u crnom ruše vašu imovinu koja im stoji na putu, a vas šalju u bolnicu. Neki Vulin ili Gašić sprečava policiju da prikupi dokaze, Dolovac zaustavlja tužilaštvo da pokrene proces, a dr Smrt osigurava da nikad ne napustite bolnicu. Vučić ponovo izgovara svoje famozno: „Ne dam XYZ osobu!“, a vašima poručuju da ako im se ne sviđa život u ovoj zemlji, mogu slobodno da je napuste. Ima li ijedan deo ove priče koji nam se do sada nije već dogodio i imamo li ijednu garanciju da se neće desiti ponovo?
I na kraju, treba se osvrnuti na to koliko je Vučićevo ponašanje nenormalno i kada govori o svojim neistomišljenicima, ali i kada se obraća svojim saradnicima. Izbezumljen ton i izraz lica, patološko laganje, opsesivno navođenje vulgarnih nadimaka koje mu nepoznate osobe navodno nadevaju na internetu, vređanje novinara, konstantno prozivanje političkih protivnika, ali nikad u lice, već samo kukavički, dok niko od njih nije prisutan… i još mnogo toga drugog slika portret jedne osobe sa kojom očigledno nešto ozbiljno nije u redu. Vučić takođe neprestano ponižava i kinji svoje sopstvene saradnike na način koji je prostački i pre svega nedostojan funkcije predsednika. To bi prosto bilo neprijatno gledati, čak i da se tako ophodi među sebi jednakima, a pogotovu je mučno znajući da su u pitanju ljudi koji su mu na ovaj ili onaj način podređeni, dakle primorani da ćutke i sa osmehom trpe poniženja, uvrede, podsmeh, javne prozivke…
Neko bi rekao, ali to je samo gluma za široke narodne mase! No postoji jedna zanimljiva anegdota i na tu temu. Odluči jedan sitan kriminalac da izbegne sud tako što će se prijaviti u ludnicu. Sud ga oslobodi krivice usled neuračunljivosti. Ubrzo nakon presude, kriminalac se obrati odgovornima u ludnici sa željom da izađe napolje, jer je on naravno „normalan”. I silno ga iznenadi odluka da će ipak provesti još dosta vremena u ludnici na posmatranju. Obrazloženje je glasilo: sama činjenica da si na ovaj način pokušao da pobegneš od zakona govori da sa tobom nešto ozbiljno nije u redu. Prevedeno na Šizojev slučaj glasilo bi: sama činjenica da si ti spreman da glumiš deset godina takvo i toliko ludilo, znači da nisi baš u potpunosti normalan.
I nama je svega toga dosta. Dosta nam je laži i obmana, medija koji ne informišu već pujdaju ljude jedne na druge, dosta nam je institucija koje ne rade, Skupštine u kojoj je prostaku lakše da uđe nego u rijaliti, dosta nam je rijalitija punih nasilja, vulgarnosti i kojekakvog nesveta koji se promoviše umesto zakonski obaveznog prikazivanja dečijeg i obrazovnog programa.
Odsustvo normalnog odavno ubija u ovoj zemlji. Počelo je sa bebom i šestoro medicinskih radnika i vojnih pilota koji su poginuli u helikopterskoj nesreći, nastavilo se sa saobraćajnom nesrećom na auto-putu kod Doljevca, a sada je ludilo počelo da metastazira do užasavajućih nivoa. Za manje od mesec dana jedno dete je postalo masovni ubica, odmah nakon toga je i jedan mladić od dvadeset i jedne godine krenuo njegovim stopama, a nedavno je u Rumi dvadesetopetogodišnjak uhapšen jer je raketnim bacačem gađao napuštenu kuću!?!
Raskid sa čovekom koji je u centru ovog ludila, odavno više nije samo pitanje posedovanja moralnog kompasa, već pitanje gole borbe za život. Bilo da je reč o Vučićevim stranačkim kolegama ili o nama koji u ovoj zemlji spadamo u građane drugog reda, moramo naći način da izađemo iz toksične veze sa njim. Pa vidite da i njemu samom nije dobro. Gde su ljudi koji su oslobodili Britni, ima li šansi da pomognu i nama u Srbiji?
autor:KONSTANTIN ILIJEVIĆ
