Ja sam odlučio da ne umrem, a vi kako hoćete!
Pa šta će mi to stanje i šta dobijam tim činom. Sahranu, malo cveća koje ipak na kraju uvene, možda i kraći pohvalni govor, a ako se ima love i kratku prigodnu muziku. Idi begaj. Zatrpaju te tamo pa ne može ni da se diše? A kad se prijatelji i rodbina raziđu i nestanu, nema žive duše u blizini, da nije dobrih Cigana koji počiste nepotrebne sitnice. Sem toga, dole je mračnije negó li u tunelu i ne vidi se prst pred okom! A komšiluk tek, ubi Bog kako je namćorast, sve sami ćutolozi, prave se mudraci, a u stvari ortodoksni mrtvaci.
To sam saopštio Svrzi kamiondžiji iz Čikaga, bivšem ortaku iz starog kraja, posle njegovog crne hronike po povratku iz Srbije. Kaže, te umro onaj, te bolestan je onaj, a o njih nekoliko što su se davno ohladili i da ne pričamo. I tako sve redom u sitna crevca. Samo što se nije upiš’o od smeha, a skoro mi reče da je vest o mojoj odluci preneo našem drugu Ćopi. Sad se glas širi i putuje Amerikom što točkovima, što etrom dalje po svetu i našoj čaršiji. Za uspešan početak već su me prozvali Besmrtni. Malo li je? Padaju podsmešljivi predlozi kako bi me drugari rado zadužili da im donosim karanfile na groblja po Beogradu kad dođe vreme, da im čitam priče, recitujem pesme, ili bar da im prepričam neku zgodu sa ulice kao poslednji Mohikanac jer mi smo stari pajtosi baš sa te iste ulice. Eto mi kad baš volim toliko da fantaziram. Ne znam šta će biti na kraju, jer kraja kao što rekoh nema ali…
Ako se desi neočekivani kiks, takoreći fijasko, pa se i ja preselim na onaj svet, sigurno je samo jedno. U svoj obaveznoj oproštajnoj tuzi, naći će se i malo osmeha za Besmrtnog.
Nenad Simić – Tajka