Osmehni se i zapevaj „S one strane duge“! SEĆANJE NA NEKO BOLJE VREME!

1
102

Pre nekoliko dana našla sam stare bockalice sa kojima sam se kao dete igrala. Stajale su u koferčetu za devojčice, sa likom Sare Kej. Svašta je tu još bilo, ukosnice, sličice, grožđana mast, stari mamini karmini, polomljena melodika, klik-klak, i još mnogo toga. Pravo malo bogatstvo.

U stvari, ogromno bogatstvo.

Možda to shvatiš tek kad zagaziš u neke starije godine, ali važno je da shvatiš. I da budeš srećan što si bar na kratko bio svedok veličine jedne države, ideologije i zajedništva satkane od svih tih dečjih lepota i smislenosti odraslih, velikih ljudi. Iako se možda sećanja prepliću sa pričama onih koji su bivstvovali, gradili i živeli kao Jugosloveni, i um sam kreira situacije, ambijente i likove, važno je da ih čuvaš kao svoje. Nije potrebno tumačenje i analiziranje. Lepota je u osećaju.

Osećaju kada veruješ u sveto trojstvo. Veruješ da odžačari donose sreću, veruješ da će čim otopli, sladoledžija doći u tvoju ulicu, i veruješ da su tvoje bele nanule sa likovima iz Štrumpfova baš najlepše!

Veruješ u mnogo toga. I da si balerina dok plešeš u sivim baletankama po travi, pa čak i po barama, i da si Crvenkapa jer imaš crvenu maramu i plavi đubretarac, i poznaješ sve likove iz knjiga za decu, i isto toliko su ti prijatelji koliko i oni iz kraja. I imaginarno i stvarno, sve je bilo stvarno. A dok juriš na svom triciklu, iako znaš da ćeš biti pretposlednji u trci, raduješ se kao da si prvi.

Pa, šta je to bitno kad ćeš opet jesti one bele dudove što su popadali sa komšijskog drveta i dobiti priču za laku noć, da će ti čitati ako još ne znaš sva slova, pevati sa tobom i crtati.

Da Vas podsetimo:  Srbija kao informaciona autokratija: uloga REM-a

Slušaćeš one ploče rok muzičara dok pucketaju na gramofonu i hvaliti se da sem dečjih znaš još poneku pesmu. Iako tada nisi ni svestan da će to odrediti tvoj ukus i stvaralački izraz. Da će u tebi buditi osećanja spokojstva, smisleno motivisana, i duboko ukorenjena. Spoznaćeš koliko je umetnost plemenita i s najviše razumevanja otkrivati postojeće i tragati za novim izrazima.

Shvatićeš i da je vrlo važno putovati vozom, i da ne postoje lepša putovanja na svetu od putovanja vozom. Da su zelezničke stanice i šine najveći svedoci svih rastanaka i sastanaka, preteških kofera, suza, osmeha i iščekivanja. Da truckanje i zvuk lokomotive mogu biti poput uspavanke pred prvi školski dan.

Umirujuće, a puno očekivanja i ushićenog nestrpljenja. A, kasnije ćeš baš zbog toga pronaći mir sedeći satima na pohabanim klupama železničke stanice gledajući vozove. Setiš se tada svih predela, ozbiljne, nepregledne ravnice, maglovitih melanholičnih planina, oštrog vazduha u zoru, topline kada Jadran pukne pred uspavanim očima i mirisa četinara.

Nosili smo najčešće ‘šangajke’, neko imućniji ‘pumu’ ili ‘adidas’. Nismo se izdvajali po skupim mobilnima, po odeći, po tome ko su nam i šta su nam roditelji. Bili smo slobodni, družili smo se, voleli svoju otadžbinu, možda pomalo i naivni. Da, obično su naivni oni prostodušni, bez zlobe u sebi. Nismo ni slutili kakve nam godine predstoje. Rastureni svuda po svetu, kao što neko reče, u svojim torovima, setimo se, još ponekad, detinjstva.

Bio je to savršeno maštovit početak života moje generacije. Taman kad smo počeli intelektualno da sazrevamo, sklapamo prijateljstva i uživamo u provincijama modernog i slobodnog duha, zaustavili su nas.

Morali smo prvo naučiti da urlamo da bismo opstali i nastavili gde smo stali, drugim stazama i u drugom smeru. Presekli su nam duhovno i zavičajno korenje. Ostavili su nam ogromnu balkansku rupu neizvesnosti. Ne možemo je ni preskočiti, ni preplivati, ni preleteti, niti je svim težnjama, ambicijama i silama zakrpiti. Još uvek tražimo načine da dođemo do mesta koje oduvek zovemo „s one strane duge“.

Da Vas podsetimo:  Intelektualac kao meteorolog

autor:Danijela Zukić

https://mitrovica.info/

1 KOMENTAR

  1. Лепа сентиментална сећаљња на неко време док смо одрастали. Али све би то могло да буде и данас у овој нашој прелепој Србији кад би на власти били родољуби и кад не би били уцењени. Кад Србија не би била колонија. Да је среће да су нам родољуби на власти и они који воле Србију и који немају по два пасоша, много би се лепше живело. Прво, треба забранити странцима да купују нашу земљу, воде, руде. Напоље са свим странцима израбљивачима! Руду пуну злата, сребра, бакра у Чукари Пеку да копају наши рудари, за нас. Да се на пољима производе наши производи, а не да купујемо парадајз из Албаније, пасуљ из Чилеа, месо да увозимо (и још смрзнуто ко зна колико година!) из Аргентине. Кад би се у важнијм делатностима ослонили на своје снаге, развијали нашу индустрију, васпитавали децу на прави начин, увели осмочасовно радно време…. Ех, кад би!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime