Osnovana sumnja…

0
421

Osnovana sumnja je pravni pojam koji se najčešće sreće u krivičnom pravu i označava situaciju koja nastaje kad se na osnovu određenih saznanja ili sprovedenih istražnih radnji dođe do saznanja da je nedozvoljena radnja učinjena te da se ima pokrenuti sudski postupak u kome će se ta osnovana sumnja utvrditi ili odbaciti. 

Povod za ovaj tekst su neke u javnosti teško shvatljive presude koje su ovih dana donete, što je već samo po sebi neka vrsta apsurda, jer sudovi sude u javnom interesu „u ime naroda“, pa bi bilo logično da ih narod u čijem se intersu donose lakše i razume. A teško je razumeti da se kod svakodnevnog pooštravanja kazni – usled sve većeg broja smrtnih slučajeva u javnom saobraćaju, za postojanje osnovane sumnje o prolasku neprilagođenom (nedozvoljenom) brzinom na semaforom obeleženom pešačkom prelazu – sa dosta indicija da je u pitanju bilo i crveno svetlo, usled čega je i ugašen život jednog sedamnaestogodišnjeg deteta, pri čemu se počinilac i ne zaustavlja da pruži pomoć žrtvi kako bi eventualno preživela, izrekne presuda – godinu dana kućnog zatvora sa nanogicom za elektronsko praćenje, s tim da se u vreme izrečene kazne ima uračunati i vreme provedeno u pritvoru. 

Pravnik sam i znam da se nepravosnažne presude ne komentarišu, ali ako je već takva nepravosnažna presuda izašla u javnost, moralo se znati da će ona – između ostalog i zbog toga jer se zna ko su i počinilac i njegov otac, izazvati uznemirenje javnosti, što je takođe pravni pojam i posledica koju treba sprečiti, a ne da se olako dozvoli javno obznanjivanje dispozitiva presude, bez ikakvog obrazloženja na kojim izvedenim dokazima je ona zasnovana i primenom kojih olakšavajućih okolnosti je izrečena.

Nedovoljno je, pa i neodgovorno, šturo saopštenje portparola Suda da je počinilac osuđen zbog krivičnog dela „teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i krivično delo nepružanje pomoći povređenom u saobraćajnoj nezgodi“, te da I tužilaštvo i odbrana imaju pravo da ulože žalbu na ovu presudu Apelacionom sudu u roku od osam dana.“

Javnost iz tako šturog saopštenja ne zna ni koja je bila kvalifikacija dela za koje je počiniocu suđeno. Nije dovoljno reći „teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja”, jer to krivično delo ima tri stepena težine sa različitom visinom zaprećenih kazni. Ovde se sudi za delo iz 2013. godine. U primeni je i pojam apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Ukoliko do toga dođe, učinilac se oslobađa svake dalje odgovornosti, pri čemu nastupanje apsolutne zastarelosti zavisi od kvalifikacije dela i visine zaprećene kazne, a opšte je poznato da to ne bi bio prvi slučaj da se to u praksi i desi.

 Naravno, ovo je samo primer jedne od presuda koja je izazvala uznemirenje javnosti, a ima ih još – kako objasniti narodu, u čije se ime presude donose, da prvostepeni sud za dokazano ubistvo izrekne presudu od 40 godina zatvora – kazna koja zamenjuje smrtnu kaznu, što znači da se radi o najtežoj kvalifikaciji dela, a drugostepeni sud preinači tu kaznu na 15 godina zatvora. A u oba slučaja sude iskusne sudije, ne samo oni u drugostepenom sudu, već i oni koji su za delo te težine sudili u prvostepenom postupku.

Donošenjem ovakvih presuda stiče se utisak da postoji osnovana sumnja da sa našom pravosudnom praksom nešto nije u redu. 

Javna je tajna da uticaja na sud ima – i to počev od vlasti, do onih najvulgarnijih koji se podvode pod opšti pojam mita i korupcije. 

Kad je reč o uticaju na sud od strane vlasti, odmah treba reći da to nije osobenost samo ove vlasti. Još za vreme Tadića, koga ja lično smatram najobičnijom političkom zamlatom i glavnim krivcem za dolazak ove vlasti i svega što nas je sa njom snašlo, nekome je palo na pamet da za Ministra pravde postavi Snežanu Malović, objekttivno rečeno pripravnika u pravosuđu, za koju se pričalo da u životu nije ušla u sud. A ministarstvo pravde je taj Vladin resor koji treba da organizuje pravosuđe. Ima li logičnijeg objašnjenja do da je to svesno urađeno kako bi se preko raznih kanala uticalo i na konkretno sudovanje.

Dopao se taj izum SNS-u koji je po dolasku na vlast takođe postavio za ministra pravde Nikolu Selakovića, asistenta sa Pravnog fakulteta u Beogradu i to za predmet neke pravne istorije koji je sa konkretnim problemima pravosuđa znao manje i od pomenute Snežane Malović. I, da skratim priču, pošto se Selaakovič dokazao Vođi, ne pravnim znanjem – jer on ga nema, Vođa ga postavlja za svog generalnog sekretara, a na mesto ministra pravde postavlja Nelu Kuburović, koja je ne samo po stručnim kvalifikaverna već i po onome što pokazuje u radu verna kopija gore  pomenute Snežane Malović. 

I kako  čovek da ne poveruje da uticaj na pravosuđe, preko ministra pravde i mreže raznoraznih kanala koje su pod resorom tog ministarstva, nije razlog ovakve kadrovske politike, ako je jasno da pomenuti kadrovi ne bi prošli na konkursu ni u jednoj ozbiljnoj firmi za radno mesto rukovodioca pravnog sektora. A sve se to dešava u vremenu razmatranja konkretnih poglavlja za pristupanje Evropskoj uniji, u situaciji kada nam sa poglavljem o vladavini prava nikako ne ide.

A što se tiče onih klasičnih uticaja, mita i korupcije, javna je tajna da i toga ima, što kod ovako organizovanog  pravosuđa biva i razumljivo.

Od svega ovoga mi se branimo pretpostavljenom sudijskom samostalnošću koji sude na osnovu zakona a po svom slobodnom sudijskom, rekao bih i ljudskom, uverenju u tumačenju i primeni zakona, rukovođenju postupkom i svega onog što uz to ide.

Ja nisam pristalica tvrdnje da je ta pretpostavljena sudijska neutralnost – sama za sebe, i dovoljna garancija za odolevanje uticajima i pritiscima na sudije kojih u praksi evidentno ima. U svakoj ljudskoj grupaciji, pa tako i u sudijskoj, postoje jedinke koje će tim pritiscima svesno ili nesvesno podleći, bilo iz straha za očuvanje svog sudijskog položaja ili napredovanja u službi, bilo  iz sasvim drugih pa i krimogenih razloga. Potrebno je u pravosudni sistem ugraditi brane za sprečavanje takvih pojava, a pomenute ličnosti na čelu ministarstva pravde ne daju uverenja da bi do toga moglo i doći.

U takvoj situaciji nisu se proslavile ni same sudije. Udruženje sudija redovno reaguje – opravdano, na povrede akata sudijske samostalnosti i rekao bih njihove nedodirljivosti, a nije mi poznato da reaguju i na pojave o kojima je u ovom tekstu bilo reči.

Dragiša Čolić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime