Osovina Beograd-Berlin-Moskva

0
1133

berlinski-kongres-1Nedavna poseta Aleksandra Vučića Moskvi donela je važne političke poene premijeru Srbije. Iako je njegov srdačan prijem kod Medvedeva i Putina za mnoge predstavljao neprijatnu scenu, rezultatima ovog susreta bismo svi morali da budemo zadovoljni, jer je još jednom potvrđeno da saradnja dve države ne zavisi od aktuelnih vlasti, već da, i pored svega, ima mnogo dublje korene. Srbija i Rusija u mnogim oblastima dele iste vrednosti, ali, kako to možemo videti kada malo dublje analiziramo trenutnu politiku Beograda i Moskve, verovatno i iste zablude.

I Beograd i Moskva sada gledaju ka Berlinu. Beograd očekuje da ojača „osovina Berlin–Moskva“, čime bi postepeno u našem regionu oslabio pritisak anglosaksonskih faktora, te bi navodno Srbija lakše rešavala svoje probleme. I u Moskvi takođe veruju da je takav savez moguć, i da je moguće da EU prestane da bude američki privezak, zbog čega i vodi sadašnju politku prema Ukrajini, koja mnogima izgleda pasivno i gubitnički. O tome je nedavno govorio i bivši ruski premijer i šef diplomatije i obaveštajne službe Jevgenij Primakov, koji je objasnio da Rusija nije spremna na prekid odnosa sa Zapadom, i da nema nameru da uputi armiju u Ukrajinu (osim za slučaj napada na ruski Krim), jer bi intervencijom dovela u ćorsokak ne samo situaciju u zoni konflikta već i odnose sa Zapadom i započeti proces izlaska Nemačke ispod protektorata SAD. Primakov nedvosmisleno stavlja do znanja i da Rusiji trenutno nisu potrebni konflikti i da su u igri globalni ciljevi za koje još nije došlo vreme da se realizuju, i da bi slanje armije bi pokopalo i poslednju nadu da će Stari Svet odustati od SAD i zbližiti se sa Rusijom.

U Moskvi su izgleda uvereni da je multipolarni svet postao realnost, a da je hegemonija SAD – stvar prošlosti, a da Rusija može da ojača svoje pozicije na međunarodnoj areni upravo svojim pomirljivim stavom oko ukrajinske krize .U Kremlju su izgleda uvereni i da na Zapadu sa svakim danom jača glas onih koji pozivaju na saradnju sa Rusijom, i da sa tim snagama treba jačati veze. Moskvi je trenutno najvažnija pobeda na glavnom političkom poprištu – u Evropi koju Sjedinjene Države sada aktivno teže da odvoje od Rusije, a ta strategija se realizuje i kroz projekat Južni tok. Ako taj gasovod bude izgrađen, Evropa i Rusija biti povezane čeličnim vezama – Severnim i Južnim tokom, čime će biti završena američka dominacija Evropom.

Da Vas podsetimo:  TRANSHUMANIZAM

Obzirom kako se odvija sukob u Ukrajini, i pored razumevanja za ciljeve Rusije, teško je da razumemo da Kremlj i dalje insistira na navedenoj politici, i da stoički trpi udare koji Rusiji upućuju upravo one zemlje sa kojima ona nastoji da održi „partnerske“ odnose. Ipak, za za razumevanje uzroka uzdržanosti Rusije u pogledu domena širenja njene moći važno je istorijsko iskustvo tragedije iz Prvog svetskog rata, čijih su posledica u Moskvi veoma svesni. Podsetimo se, da je Rusija tokom 19. veka poražena u Krimskom ratu, kada se od dotle dominantne sile Pariskim mirom (1856) svela na drugorazrednu evropsku državu, kojoj su pobednici odredili sužene granice i „pravila igre“. Unutrašnjim reformama Rusija se modernizovala i „sabrala snage“, što je iskazala pobedom u ratu sa Turskom (1877–1878) i u ambicioznim političkim ciljevima koje je Sanstefanskim ugovorom diktirala pobeđenoj Porti.

Međutim Berlinski kongres evropskih sila (1878) joj je „ukrao pobedu“ i odrazio njenu ograničenu moć u odnosu na druge velike sile. Poraz Rusije u ratu sa Japanom (1904–1905) još očiglednije je demonstrirao vojne slabosti Rusije, proizašle iz njenog privrednog i tehnološkog zaostajanja i slabosti njene glomazne birokratske administracije. Prva ruska revolucija (1905–1907) uzdrmala je Carstvo i podrila njegove i inače nedovoljno stabilne ekonomske temelje. Carska Rusija je ušla u veliki rat sa Nemačkom iako je, pokazalo se, zaostajala u odnosu na nju na svim poljima (ekonomskom, tehnološkom, vojnom, organizacionom). Ovo prenaprezanje snaga oslabilo je zemlju iznutra i dovelo do boljševičke revolucije i trajnog sakaćenja Rusije. Ovo iskustvo utiče na Rusiju i danas, tako da vrlo oprezno projektuje svoje ciljeve u svetskoj politici i ne preuzima obaveze i poduhvate za koje nije sigurna da ih apsolutno kontroliše.

U tom svetlu, možemo da razumemo sadašnji stav Moskve, ne samo prema Evropi već i prema Srbiji, koja i dalje ne spada u prioritete ruske politike, zbog čega se Rusija i dalje na Balkan vraća vrlo sporo, ulazeći pre svega preko energetskog sektora (što ovaj region ne izdvaja od bilo kog drugog u Evropi kome Rusi prodaju energente). Takođe, Rusija i dalje malo radi na izgradnja meke moći u Srbiji i dugoročnog uticaja na šire slojeve elite, već i dalje radi po principu direktnog nastupa prema vrhovima vlasti, biznisa i bezbednosnih struktura, odnosno sa stvarnim donosiocima odluka koji mogu da realizuju ruske ciljeve kao što je prodaja NIS i izgradnja Južnog toka.

Da Vas podsetimo:  OD KADA JE POSAO NASIPANjA PUTA DOSPEO U RUKE MESNOG ODBORA NEKE STRANKE???

Dugoročno gledano, obzirom na agresivan stav zapadnih sila, ovakva politika pokazuje sve više slabosti i nelogičnosti, a posebno je vrlo neizvesno da li je osovina Berlin-Moskva uopšte moguća i održiva. Rusija ipak ima dovoljno snage da pokuša da taj cilj ostvari, ali i da promeni svoju politiku, u slučaju da ona doživi poraz. Što se Srbije tiče, politika oslonca na Berlin deluje još besmislenije, i uprkos propagandi u domaćim poslušničkim medijima Nemačka nije napravila nikakav zaokret u odnosu sa Srbijom , niti je odjednom otkrila da joj je Srbija veliki prijatelj, već je procena nemačkih zvaničnika da sadašnja vlada u Beogradu može potpuno rešiti pitanje Kosova, odnosno pristati na sve nemačke uslove, odnosno, dovršiti izdaju zemlje.

Istini za volju, dok Moskva teži partnerstvu za EU, Beograd i nema jači oslonac za neko ozbiljnije suprotstavljanje Briselu i Berlinu, ali to nije opravdanje za „lizanje patosa“ i puženje pred Angelom Merkel i ostalim više i manje bitnim berlinskim političarima. Ipak, ako istorija pokazuje da politika jedne zemlje može brzo doživeti velike promene, to ne treba da nas zavara da su sadašnji vlastodršci u Beogradu sposobni i spremni da izvedu istinske promene u nekim drugim okolnostima. Novo vreme će tražiti nove ljude.

Aleksandar Kostić

NSPM

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime