Piše P. Rakočević, Štutgart
Skoro svake dve, tri sedmice se čuju Vučićeve i priče njegovih ministara, da bi mladi stručnjaci trebali da ostanu u Srbiji. Doduše čuju se i priče o nastojanju Vlade da se što više naših odbeglih stručnjaka vrati. Nas stariju gneraciju, koja je, za razliku od današnjih generacija u višim razredima osnovnih škola i u srednjim školama, učila bar nešto o srpskoj književnosti, ovo kukumačenje o ostanku u Srbiji potseća na rodoljubivu pesmu Alekse Šantića – OSTAJTE OVDE!
Ali- počnimo redom. Bujanovačka šiptarska mafija u naše vreme nije smela da poništavala imena škola kao danas, bacajući u fašistoidno šiptarsko blatiše ime čuvene srpske pesnikinje Desanke Maksimović. Zato se sa povodom dobro sećamo i nje i Alekse Šantića i njegovog vapaja „Ostajte ovde“. Zaista je strašno da Šiptari, ne samo na Kosovu, nego i u Južnoj Srbiji, rade šta hoće- i niko da im stane na put! Srbi u dijaspori se pitaju da li se Vlada toliko plaši Šiptara pa ne sme da primenjuje zakone npr. u Bujanovcu i okolini?Oni „Desankinu školu“ na još preostaloj srpskoj teritoriji koju finansira Srbija, nazivaju imenom njihovog, nama nepoznatog pesnika, možda čak borca na strani UČK!
Ah, da, pristeih se zbog pominjanja imena Desanke Maksimović, da su pre dve, tri godine, beogradske Večernje novosti, u novom, na silu, možda po naredbi pedersko-lezbejskih boraca i „borkinja“ Evropske unije i od njih do ludosti propisane feminizacije srpskoga jezika, jedan članak o našoj Desanki, naslovili sa VOLJENA ČOVEČICA! Nisam lingvista zato ne znam da li u našem jeziku zaista postoji „čovečica“ kao ženski rod imenice čovek? Odgovor nisam našao ni u veoma obimnom „Rečniku srpskoga jezika“ Matice srpske. Ako nam Večernje novosti, slično i drugim beogradskim novinama, menjaju nazive, događaje, istoriju i rasturaju jezik, onda se ne treba čuditi Šiptarima da menjaju ime jedne škole (kao početni pokušaj totalne albanizacije Srpskog juga?) i kao probu kako da nastave i sa drugim školama, institucijama, imenima gradova i sela itd.itd. –sve dok se možda, slično početku šiptarskog separatizma na Kosmetu, krene u oružane borbe protiv Srbije? Sve to u okviru plana za otcepljivanje i tog dela države i pripajanja od srpskih vlastodržaca priznatom šiptarsko/albanskom Kosovu kao nezavisne države. Sledeći korak bi trebao da bude, posle stvaranja Otvorenog Balkana, verovatno od srpske vlade očekivano i tolerisano ujedinjenje Kosmeta i Preševske doline sa Albanijom.
Vratimo se Šantićevim stihovima „Ostajte ovde“. Od kada je masa Srba, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka pošla „trbuhom za hlebom“ u svet (namerno me nimalo ne interesuje hrvatksi „kruh“ za kojim su ONI a ne mi Srbi nekada krenuli negde), tražeći svoje „mesto pod suncem“ koga od početka komunističke okupacije Srbije 1944.-1945.godine više nije bilo. A, znamo, da za mnoge, posebno za mlade i visokoobrazovane ljude, tog „mesta pod suncem“ u Srbiji nema dovoljno ni danas. Ipak je od vlasti krenula izmišljena i stalno pripovedana priča o tobožem vraćanju odbeglih stručnjaka nazad, u Srbiju. Svojevremeno, skoro u horu, su i Titu, kao sada Vučiću, odani partijci ponavljali ono Šantićevo OSTAJTE OVDE, ciljajući na sve one koji su hteli da odbegnu na Zapad!
Sinovi i unuci, ćerke i unuke Titovih komunista, genetski naslednici nekadašnjih apsolutističkih delovanja njihovih predaka u smislu „država to smo mi“ -koji su se u poslednjih tridesetak godina dokopali vlasti, gazili su i poslednje ideale srpske mladeži o „slobodi o kojoj su pevali sužnji“. – Pre mladih danas, tu su pesmu pevali i komunisti po apsanama Kraljevine Jugoslavije. Današnji političari su nastavili priče u istom stilu kao njihovi preci- o ostanku mladih u zemlji Srba i ljudi drugih narodnosti. Ali je još uvek, možda čak više nego ikada ranije aktuelna, nažalost samo prazna priča vrhuške, o vraćanju odbeglih.
Naravno da današnji studenti pa i srednjoškolski maturanti više ne veruju ni Vladi ni u momentalno, tobože demokratsko, ustrojstvo države. O tome govore svakodnevne velike demonstracije inicirane rušenjem nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu i ubistvom petnaest ljudi, ali i zbog u Srbiji svakodnevno prisutne neverovatne korupcije, manipulacije policijom, sudstvom, obaveštajnim službama i što je najgore -svakodnevnim kršenjem i zakona i Ustava Republike od strane povlašćenih, često običnih mafijaša! U svetskim razmerama nikada ranije nije bilo viđeno takvo bogaćenje često samo polupismenih ljudi bliskih Vladi za samo dve, tri godine nekakvog „rada“. Studentima smeta, kako tvrde, i ukidanja pravne države i svakodnevno nepoštovanje Ustava i zakona Srbije, posebno od strane Predsednika države. Zato o svojim zahtevima ne žele da razgovaraju sa predsednikom Vučićem jer on po Ustavu Srbije na koji se zakleo, kažu studenti, nema nikakve kompetencije da pregovara, obećava i da naređuje boljitke po pitanju zahteva studenata -a poslednjih sedmica već i o zahtevima srednjoškolaca. Tu je i kritika o rasprodaji ili čak poklanjanju mnogih srpskih resursa- od ruda do njiva, zatim brda i jezera, rečnih tokova, banja -ukratko skoro cele Srbije. Verovatno se i zbog te u Evropi nikada ranije viđene rasprodaje dobara i fabrika, pa i radnih mesta ustupanjem strancima, mladi pitaju gde uopšte i u čijoj državi ostati ili se u nju ikada posle boravka u inostranstvu vratitii?
Te priče o ostanku ili o povratku traju decenijama. Iako, u suštini, valjda zbog milijardi nekadašnjih marki i dolara, koje po izjavi guvernerke Narodne banke Srbije Jorgovanke Tabaković (da -baš one „Kosovke-devojke“ za koju neki tvrde da je i ona plagirala svoj doktorat!) i dan danas stižu redovno u Srbiju, vrhuška verovatno i ne želi neki masovan „povratak“ naših iz sveta. Radi se o najmanje oko 4 milijardi evra godišnje koje ljudi iz rasejanja šalju u Srbiju, pa se možda zbog tih silnih deviza vlast nikada nije zaista interesovala da poboljšanjem uslova za ostanak mladih stručnjaka u Srbiji, nekako spreči begstva iz otadžbine. Na protiv, stiče se utisak da država- a to su ONI-, zbog velikog dotoka deviza, čak potsitče masovni odlazak ljudi koji su odavno postali „najbolji izvozni artikal Srbije“! Zaista- da li znate koliki je izvoz stranih eksploatatora Srbije kojima pripada skoro sve što se iz Srbije izvoziti može, u odnosu na direktan izvoz SRPSKIH državnih ili kako su se još nazivale DRUŠTVENIH pa i nekih većih privatnih firmi u vlasništvu srpskih državljana? Sigurno- taj zaista pravi „srpski“ izvoz nije ni polovina sume koje doznakama dostavljaju ili dodatno preko pomenute sume od oko 4 milijardi € troše ljudi iz dijaspore kada posećuju Srbiju!
Ekonomski stručnjaci u Nemačkoj tvrde da je od početka masovne migracije Srba na zapad, polovinom 60-tih godina prošlog veka do kraja 2024.g. u Srbiju iz rasejanja stiglo od 250 do 300 (!!!) milijardi dolara, preračunatih delom i iz drugih valuta- npr. iz evra u dolare!
Želje naših da se iz sveta vrate u Srbiju je zbog boljeg, slobodnijeg, sređenijeg i sadržajnijeg života u inostranstvu, i zbog u više država u koje su otišli postojeće demokratije koje u Srbiji (još!) nema, je minimalna u odnosu na želje mladih u Srbiji da odustanu od planiranog odlaska –tačnije begstva u svet. Po nekim istraživanjima u Beogradu čak 60% do 70% mladih bi čim završe fakultete, pobegli na Zapad.
Predsedniku Srbije su onomad bila puna usta hvalisanja da se u Srbiju vratilo -čuj! čuj! pet, šest lekara, ne navodeći odakle. Ali -dozvoljeno je pitanje, šta je to u odnosu na samo oko 900 (!) srpskih lekara koji još nisu dobili nemačko državljanstvo pa se vode kao Srbi a već rade u Nemačkoj? Nije poznato koliko naših lekara imaju već nemačko državljanstvo i u statistikama nisu više Srbi. Koliko ih je u drugim država Evropske unije- ni to se ne zna! Ipak, dozvoljeno je pitanje, kada i kako bi ih Vlada -i na koja radna mesta- vratila u Srbiju? Gde bi Vlada smestila, pored lekara, i hiljade „naših“ inženjera koji su rasuti po globusu- i u čije fabrike? U nemačke, kineske, turske, italijanske, francuske itd.? Pa oni po svetu već rade uspešno u tim, u Srbiji poimenično poznatim stranim fabrikama za trostruko i do šestostruko veće plate nego što bi im u Srbiji ponudili strani uzurpatori i kolonizatori. To su iste fabrike kod nas kao njihove van Srbije u kojima u njihovim matičnim državama veš rade SRBI!
Zato, čusmo priče naših inženjera u Štutgartu, sve to što pričaju članovi Vlade i Predsednik o željeno-neželjenom masovnom povratku mladih, su samo -trabunjanja zaludnih političara! U smislu rekli -da bi nešto kazali! A, posledica bi bila, kada bi zaista uspeo taj masovni povratak naših ljudi, veliko smanjenje dotoka (njihovih) deviza u trezore Narodne banke promenom u malo vrednu, ali namerno precenjenu hartiju zvanu dinar!
Dilemu (nekadašnjih) vlastodržaca o odlasku iz Srbije i povratku u otadžbinu naših „gastarbajtera“ je u nekoliko reči, najbolje opisao čuveni humorista Brana Crnčević.
Partijski funkcioneri su stalno Titu „kukali“, baš kao i ovi današnji Vučiću, što silna mladež beži na rad u inostranstvo. U vreme ekonomske krize krajem sedamdesetih godina prošlog stoleća, Nemci su počeli da vraćaju naše radnike. Brana je to opisao ovako: „Odlaze nam ljudi iz samoupravljačkog socijalizma u truli kapitalistički svet. Kuku! Sada ih vraćaju jer nema posla. Kuku, kuku, kuku, kuku“! Potsećajuli nas, poštovani čitaoci, ove Branine reči i na priče sadašnjih vlastodržaca u Sbiji? Malo-malo, pa da se neko oglasi pričom o nastojanju vladine administracije da spreči, kako to vole da kažu, „odliv mozgova“ iz Srbije i da se ubrza i poveća broj povratnika iz inostranstva.
O „ogromnoj brizi“ predsednika Vučića i Vlade, da nekako spreče odlazak –beogradska čaršija govori o 50.000 mladih ljudi godišnje, i poveća broj povratnika, bruje svakodnevno režimska štampa i TV –kanali, koji su, verovatno, pod direktnom kontrolom vladajuće parije. Čak su jedne novine na srpskom jeziku koje izlaze u Nemačkoj, počele da „duvaju u isti rog“ slično tzv „režimskoj štampi“ u Srbiji. One skoro svakodnevno hvale Vučića i negova dela. Naravno, nemamo ništa protiv toga -to je njihovo pravo u smislu -ko plati, može i da klati! A subvencije, delom, doduše to još nije provereno, stižu i za te novine u Nemačkoj iz Srbije! Ne tako davno u tim novinama je osvanuo na naslovnoj stranici poziv i ogromna slika Aleksandra Vučića sa tekstom –VRATIMO DIJASPORU! Odgovora u članku nema –gde i kako da se „vrati dijaspora“? Na koja radna mesta, za koje plate i u čije stanove ih smestiti?
Sada, posle masovnog, dugotrajnog bunta studentarije, srednjoškolaca, prosvetara i pojedinačnih građana po srpskim univerzitetskim gradovima, političari nude, po mišljenju opozicije da bi stišali bunu, po nestvarno niskim cenama najavljenih oko 5000 novih mini-stanova za mlade. Oni će se po mini-cenama verovatno graditi na ko zna kojoj dalekoj beogradskoj ili periferijama drugih gradova. Jer se mali stanovi, verovatno apartmani od oko 37 m², nude po ceni od 75.000 €, učešće je samo 750 € a mesečna otplata spočetka
90 evra! Kasnije bi otplata iznosila oko 170 ili 190 €. Zna se da je prosečna cena po metru kvadratom u novogradnji u Beogradu oko 3000 €, a na nivou Srbije, uključujući i izgradnju po manjim mestima, oko 1850 € po m². Zato opoziciji ponuđene cene deluju nerealno niske pa će stvarnu cenu stana kupac znati tek pri kraju otplate rata koje će verovatno vremenom morati da rastu. Ti „stančići“, u kojima je osnivanje porodice zbog skučenosti skoro nemoguće, čujemo, nisu predviđeni za prodaju povratnicima. Poslednji od tih pomenutih oko 5000 stanova će, znajući brzinu izgradnje, biti možda završen kada i poslednji današnji brucoš završi studije u nekom od gradova gde su mogućnosti smeštaja i minimalne i preskupe.I ta stavka je „adut“ opozicije o novim mućkama Vlakoja obećava nešto na čuvenom srpskom „štapu i kanapu“.
U Štutgartu i okolini smo razgovarali sa desetak madih stručnjaka o njihovom „begstvu“ iz Srbije ali i o eventualno mogućem povratku, baš kako im to predsednik Aleksandar Vučić predlaže. To, kako mnogi misle -foliranje je uvek posebno aktuelno pogotovo u predizbornim kampanjama- kao što su baš pred izbore uvek aktuelna povećenja penzija, delimično i nekih plata! AV, pozivajući stručnjake da se vrate kaže, povratnici će doneti stečeno znanje u Srbiju. Lepo -ali je to malo verovatno.
Što se znanja i prakse stečenih u firmama gde rade i transfera u Srbiju tiče, u radnim ugovorima naših stručnjaka većinom stoje stavke koje očigledno naš inače sveznajući Predsednik ne zna. Našim diplomcima je uglavnom zabranjeno, pretnjom ogromnim novčanim kaznama, da stečena znanja i iskustva ustupe novom poslodavcu ili stranim proizvođačima. Zabranjen je i transfer korišćenja eventualnih ličnih patentnih prava, ostvarenih za vreme rada kod dosadašnjeg poslodavca. Mnoge zabrane, formulisane u Ugovoru o radu, mogu da važe i niz godina posle prekida radnog odnosa i prelaska u drugo preduzeće ili odlaska u inostrnstvo. Po tome- transfer najsavremenijih znanja i stečenih iskustava u Srbiju nije uvek moguć kako se od nekih političara to priželjkuje, a o zastarelim, davno poznatim metodama proizvodnje se i u Srbiji već dovoljno sve zna.
Milomir Konstantinov nam na naša pitanja o povratku na poziv Predsednika odgovara kontra pitanjima – gde ja da se vratim u Srbiju? U stan mog dede u kome bih, pored mojih roditelja, bio treća generacija? Čak i da dobijem „vučićevsku platu“ koju on odavno obećava od 1000 pa i do 1300 € mesečno -koliko decenija rada mi treba da steknem sopstveni stan? Ako kao potstanar od te plate u Beogradu plaćam najmanje 600 € mesečno za bolji stan, onda za sve druge potrebe uobičajene kod mladih ljudi, ne pretiče mnogo novca. Posebno kada znamo da su mnoge cene u Beogradu više nego u Nemačkoj. -Naravno, kaže Milomir, da neki, a njih je zaista veoma malo, pogotovo onih koji ne uspeju u inostranstvu a imaju dobrostojeće roditelje koji će im prepustiti stan i drugu imovinu, mogu da se vrate u Srbiju. Ali je to, u odnosu na za vreme vladavine SNS „odbeglih“ ukupno od 600.000 do 700.000 ljudi, „čuvena kap vode u moru“!
Sličnog mišljenja je i naš sagovornik Gojko Petračić. Kaže –sve te priče i pozivi na povratak, koje mi koji smo dosta dugo u inostranstvu slušamo već godinama su samo zamajavanje naroda. Na televizijama vidimo vesele i nasmejane „povratnike“ koji samo što ne puknu od sreće što su se vratili. Ako, to je lepo ali zašto ne prikažu mlade stručnjake koji su se vratili i nisu dobili obećane poslove jer je skoro sva privreda u rukama stranaca koji vrlo često dovlače svoje ljude, pa Srbi nisu potrebni ili ih stranac premalo plaća uz katastrofalne uslove rada. Ja lično znam najmanje petoro ljudi koji su naseli na obećanja i pozive da se vrate. Sada ponovo pakuju kofere pa pravac -Nemačka.
Naš sagovornik Predrag J. -on nije želeo da objavimo njegovo prezime- nam ispriča da je sa zavidno dobrim prosekom uspeha diplomirao na Elektrotehničkom fakultetu Beogradskog univerziteta. Skoro dve godine je pokušavao da, kao rođeni Beograđanin, u svom gradu nađe posao -naravno bez uspeha. Ili su mu nudili –za početak „motanje kablova“ za autoindustriju negde u unutrašnjosti Srbije, uz mogućnost da kasnije bude poslovođa, ili nije na svoje mejlove dobijao nikakav odgovor od mogućih poslodavaca. Koleginica sa studija, pridošlica u BG negde iz BiH, na njegovo jadanje da još ne radi dala mu je savet da pristupi partiji SNS, kao što je i ona uradila, i za najduže pola godine, dobiće posao- npr u Pošti, u RTS- predajna i prenosna tehnika u TENT-u Obrenovac isl. –Ali, rekla je, moraš da računaš da je to privremeno radno mesto i da moraš da se obavežeš da ćeš raznositi reklamu za SNS i ubacivati u poštanske sandučiće, da ćeš pokušavati privatnim vezama da obezbediš što više tzv. „sigurnih glasova“ i da ćeš da odlaziš, uvek i svuda pa i van Beograda, na mitinge na kojima će govoriti predsednik! Osim toga, bio bi verovatno podređen nekom „SNS-stručnjaku“ sa kupljenom diplomom koju je stekao parama- a on je „stručnjak“ možda samo sa završenom osnovnom, ili u boljem slučaju sa nekom srednjom školom!
Predrag J. nam reče da je njemu bilo ispod časti takvo dobijanje posla. To je bila „kap vode koja je prelila čašu“. Na solidnom engleskom jeziku, kaže naš sagovornik, konkurtisao je kod više firmi u Nemačkoj, Švedskoj i Holandiji. Posao je dobio u jednom koncernu u Štutgartu. Firma mu je našla manji stan- apartman, i poslala ga na plaćeni kurs nemačkog jezika da pored dobrog engleskog nauči i jezik domaćina. Posle godinu dana rada, dobio je od početne plate od 3700 evra povećanje na bruto platu od 4500 € mesečno, pa mu posle odbitaka za socijalno i penziono osiguranje i za porez ostaje oko 2750 evra neto! Uz to dolaze premije firme za godišnji odmor i Božić kao i za uspešno poslovanje firme. Sve to zajedno može, ali i ne mora ako je firma loše poslovala, godišnje da iznese ukupno bruto i od 4.000 do 6.000 evra uz redovnu platu! Nada se da će za dolazeće dve ili tri godine, dokazivanjem svog znanja i umeća, dogurati na bruto platu od oko 5500 do 6500 evra ili na oko 3100 do 3600 evra neto mesečno, plus pomenute premije. –Kaže, to je, za meine samca, pa čak i da sam oženjen i da mi supruga ne radi, i više nego dovoljno za solidan život.
-Nedavno, nastavi svoju priču naš sagovornik, moj bivši kolega, koji se pomalo bavi i pisanjem stihova, i on razmišlja da pobegne na zapad –jer osim lagarija i praznih obećanja, pogotovo predsednika Srbije koji po Ustavu, kako su mu to već više puta u lice skresali studenti koji demonstriraju nema šta da kaže jer za mnogo čega nije nadležan, za nas tzv. normalne ljude se skoro ništa ne menja na bolje. Mafijaši bliski vlastima i ljudi iz partije na vlasti se bogate, ruše staro i zidaju novo na sve strane, korupcija cveta, deviznih milionera sve više. A mi? Osim naših IT specijalista koji su traženi, mada i njih ugrožava masovan dolazak Rusa i Ukrajinaca koji su izvrsni u tom poslu, kako su govorili naši stari, gulimo proju! Doduše, i za druge specijalnosti se imože dobiti posao, ali sa platom sa kojom se jedva preživljava.
-Napisa mi moj drug -„elektro-pesnik“ i svoj stih kao persiflažu stihova Alekse Šantića, reče nam na kraju razgovora Predrag J. Stihovi glase „OSTAJTE TAMO! Sunce srpskog neba neće vas grejati kao tuđe sunce, gorke su u Srbiji korice hleba, u zemlji gde zakona ima ali pravde nema. Gde umire i poslednja nada, jer Srbijom mesto demokratije diktatura vlada“!
Zaista, ovde ne treba ništa ni dodati, ni oduzeti. Da je danas živ, Aleksa Šantić bi verovatno sročio neke slične stihove!
