Ljudi koji su se ovih godina iskreno pitali šta je to javni interes, dvoumeći se da li nešto takvo postoji, danas bi mogli da se uvere i da javni interes postoji i šta bi to moglo biti. Uređenje vodotokova i sistem obaveštavanja o opasnosti od poplava je, na primer, nesumnjivi javni interes. Nasipi i upozorenja štite svakoga – i siromašnog i bogatog, i poslodavce i radnike i levo politički orijentisane i desno, a država bi trebalo da se bavi prvenstveno takvim stvarima.
Međutim, ovo vreme poplava nije obeležila država, nego dobrovoljne akcije ljudi, pomoć pri punjenju džakova, prikupljanje pomoći za pogođene poplavama u skoro svim organizacijama i udruženjima. Ovi dani protiču u znaku solidarnosti i dobrovoljnog organizovanja, dobrovoljnog rada u korist zajednice. To su sve skoro zaboravljene vrednosti, pa mi se čini da je trenutak kada se ponovo pojavljuju dobar da se ukaže na to koliko su one važne i nezaobilazne za funkcionisanje društva. Trebalo bi da ovaj stepen angažmana i brige za zajedničke vrednosti zadržimo i kada poplave prođu i štete se koliko toliko saniraju.
Mi već više godina živimo u sistemu u kome se smatra da je dobro da se zajedničke stvari prepuste pojedincima – nekom drugom – na brigu i upravljanje. Pojedinci su navodno efikasniji,jer su gonjeni svojim privatnim interesom i zbog toga su bolje organizovani. Podstiče se da u svim odlukama ljudi gledaju samo svoj interes, da međusobne odnose regulišu plaćanjem usluga, da se ništa ne radi bez tog motiva.
Sada se, pak, vidi da kada je situacija vanredna svi ovi odnosi padaju u vodu,a mnogo ljudi hoće da rade i da pošalju pomoć ne razmišljajući o bilo kakvoj vlastitoj koristi. Osećaj za javni interes je tu i nisu mu bila potrebna posebna objašnjenja da bi se ispoljio. Ljudima je sada sasvim jasno zašto su potrebne zajedničke stvari i zašto su potrebni zajednički fondovi za pomoć nastradalima. Ovakva vrsta akcije u stvari je jedini način da se društvo izbori sa važnim i velikim problemima.
Mogli smo da u nekom trenutku raspišemo i tender za odbranu od poplava, ali ne samo da na taj način ne bismo rešili problem, nego na taj način i ne treba da ga rešavamo. Za funkcionisanje društva jednostavno je neophodno da se svi u nekoj meri bave javnim stvarima. Prepustiti ih bilo kome drugom, uključujući tu i političare i državu, znači izložiti se krajnjoj neizvesnosti. Političari su samo korisnici naše nezainteresovanosti za javne probleme i nisu osobe koje će tu bilo šta menjati. I kad poplave prođu, ostaće još mnogo zajedničkih poslova kojima bi javnost trebalo da se stalno bavi. Da li javna vlast zaista radi u korist građana? Da li je ostavila medijima mogućnost da slobodno raspravljaju o tome? Da li se novac građana troši na stvari od kojih će svi imati ili već imaju koristi? Sva ova pitanja zahtevaju stalnu pažnju.
Pomoć koju sada dobijamo iz raznih zemalja, od Rusije do zemalja EU, od Hrvatske do Makedonije, jer zajedničkamukai nepogodaje istovremeno pogodila nas i Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, trebalo bi da nas podseti da smo previše vremena potrošili na međusobne sukobe kao da nas nikakav drugačiji problem i nesreća ne mogu pogoditi. I sa ovim ljudima i državama imamo mnogo više zajedničkog nego što je sadržano u razmiricama iz prošlosti.
Akcija prikupljanja pomoći na razne načine, pa i preko SMS-ana broj 1003, tek je počela. Možda uspemo da prikupljena pomoć bude tolika da nastradali ponovo izgrade uslove za normalan život. Možda će nam i vreme koje je potrebno za tu akciju biti dovoljno da shvatimo da smo svoju zemlju na mnoge načine ostavili samu, zapuštenu i nezbrinutu i da bi mogli da se njenom dobru posvetimo na kvalitetniji način.
Vladimir Milutinović
