Često sam govorio i pisao da su Srbi osuđeni na pobedu, te da su za neminovnu srbsku pobedu krivi srbski neprijatelji, njihova bezdušnost, nedovoljno znanje i posejano zlo, a ništa manje i kosmički zakoni i ciklusi. Osnovu za takvo razmišljanje objavio sam u knjizi „Osvajanje slobode – Ratovi budućnosti.
Doktorka Smilja Avramov bila je izneneđena kada je saznala da Srbi u sred rata nemaju svoju strategiju odbrane. Poželela je da knjiga Osvajanje slobode bude pri ruci novim generacijama, ne bi li kad-tad Srbi stvorili odbrambeni sistem koji bi im omogućio oslobađanje od okupatorove vlasti. Prvo izdanje te knjige, pod naslovom „Rat svih protiv svih“, objavljeno je 2004. godine, a Smilja Avramov je pročitala rukopis godinu dana ranije. Najnovije izdanje doživljava punoletstvo. To samo znači, da 18 godina naš odbrambeni sistem ne zna za mogućnosti odbrane od univerzalnog neprijatelja. 18 godina je srbski odbrambeni sistem bez optimalno organizovane odbrane, bez probranih kadrova i bez srbske strategije odbrane. Uostalom, Srbija je već 21 godinu pod okupacijom Evropske unije, Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država.
Sa dozom nezaobilazne drskosti napisao sam i odbranio doktorat u kojem je suština upravljanje procesima, a ishod čitanja bi trebalo da pomogne nadležnima da se Srbija odbrambeno organizuje najbolje što je moguće u okolnostima u kojim Srbi žive. Zato neprestano zameram vlastima što ne biraju kadrove na osnovu naučnih postignuća. Za odbrambeni sistem je veoma važno da se primene znanja koja su u Generalštabu Vojske Jugoslavije ponuđena u vezi sa izborom kadrova. General Siniša Borović je ponudio metodu u kojoj je subjektivnost u kadrovanju svedena na minimum. Primenio je višekriterijumsko programiranje i ponderisanje. Usvajanje ponuđenog rešenja omogućilo bi državi da se u ratnom stanju na ključna mesta postave najumniji članovi društva i da se u svim velikim sistemima oblikuje „mozak organizacije“. Možda je sada prilika da „Vrhovna komanda“ i Ministar odbrane okupe najumnije ljude iz Srbije i pitaju ih šta misle o ovoj fazi svedimenzionalnog, totalnog rata, koji vodi ka „Velikom resetu“ i kraju sadašnje civilizacije. U knjizi „Osvajanje slobode – ratovi budućnosti“ jedno poglavlje posvetio sam svedimenzionalnoj odbrani, svestan istine da nas ovakve kakvi smo ne treba ni braniti niti odbraniti. Mislim na ceo ljudski rod. Nažalost Srbi i Srbija su u ratu protiv „nevidljivog neprijatelja“, a kao da nemaju odbrambeni sistem, odnosno niko iz odbrambenog sistema nije dobio odgovarajuću ulogu u tom ratu. Zar zaista Ministarstvo odbrane nema nikakve veze sa ratom u kojem postoje stalni gubici u ljudstvu? Da li je ta institucija svesna svedimenzionalnog rata i nastavljanja neoružane agresije na Srbiju, koju posebno u Srbiji doživljavaju Srbi od početka okupacije (oktobra 2000. godine)? Pogledajte samo medije i zapazite i izračunajte koliko se Srba rođenih u Srbiji i pritom intelektualaca obraća građanima Srbije. Kao da je Srbija u Crnoj Gori. Srbi iz Srbije kao da ne postoje.
Znam da političari ove reči ne smeju da izgovore, što je samo potvrda istinitosti ovih reči i potvrda da je Srbija pod okupacijom. S obzirom na to da sam život posvetio odbrani i da volim i cenim vojsku, osećam neprijatnost kada i pomislim da treba nešto da joj zamerim. Zato ovo obraćanje nije zameranje, već ponuda rešenja za razmišljanje.
Okupacija u bezbroj slika
Često pominjem okupaciju i pitam se: zar su Srbi toliko okupirani da u celoj Srbiji skoro niko od zvaničnika ne pominje reč okupacija, iako bi to trebalo da je ključna reč u ovoj fazi života (može se reći i razvoja) Srba i Srbije. Aktuelni su Rio Tinto i eksploatacija litijuma, a u toj namerno zamagljenoj situaciji jasna je samo okupacija. Plašim se da je i to paravan za nešto što se paralelno događa u nekoj „operaciji pod lažnom zastavom“.
Da nije nastavljen rat posle 1999. protiv Srba i Srbije verovatno se Rio Tinto ne bi ni pojavio. Saradnici okupatora koji su došli na vlast u oktobru 2000. godine potpisali su razne angažmane štetne za Srbe i Srbiju i to više ne kriju. Aleksandar Vučić prebacuje krivicu na Dragana Đilasa, Dragan Đilas na Borisa Tadića, Boris Tadić na Vojislava Koštunicu i Zorana Đinđića, kao da je to važno ko je saučestvovao u samoubilačkim operacijama, koje okupator podstiče i posmatra. Navedenima nema ko da sudi.
Jedno je očevidno: nastavlja se uništavanje Srba započeto od 325. godine, u ratovima do 1900-te, zatim u Balkanskim ratovima, Prvom i Drugom svetskom ratu, u progonu Srba od 1990. do 1999, te u vavilonsko-hananskoj agresiji 1999. godine. Petooktobarci i dalje misle da su u pravu što sarađuju sa okupatorom, jer i dalje veruju da su Evropska unija, Velika Britanija i Sjedinjene Države sa punim pravom sve vreme ubijali raketama i svim raspoloživim sredstvima neposlušne i zaostale Srbe.
Štafetnu palicu od tzv. demokrata preuzeli su „naprednjaci“ i sada se na javnoj sceni prepucavaju oko toga ko je kupljen i ko je zaradio novac prodajom Srba i Srbije. „Zaboravljaju“ logičan uticaj okupatora i štetu koju su naneli svom rodu. Tuku se po ulicama i perfidijama nastoje da zamagle jedinu istinu – da su obe sukobljene strukture (antisrbske administracije) saradnici okupatora i da zajedno vode narod u čeljusti Evropske unije koja je uz „dobre usluge“ i zadatim ulogama zainteresovanih, reč je o Nemačkoj, Austriji, Italiji, Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama, razbila SFR Jugoslaviju, u kojoj su Srbi živeli na okupu – u miru..
Da je situacija stvorena ubacivanjem Rio Tinta povezana sa okupacijom i okupatorima najbolje pokazuje izjava Ane Pisonere, portparolke Evropske komisije za TV „N1“. Podržavanje eksploatacije litijuma u Srbiji, samo je još jedan dokaz žrtvovanja Srba, baš kao što je nesumnjivo antisrbski dokaz najveći broj vakcina po broju stanovnika u Srbiji i neometan razvoj Srbije podstican ekonomskim ubicama.
Za neku godinu niko neće ni znati da nije bilo logično da okupator toliko brine o narodu koji je od 1912-te do 2000-te godine na sve načine ubijao i progonio. Odjednom, Srbija se naglo razvija i prkosi svima zemljama oko sebe, a da Evropska unija ne reaguje. Treba samo da se zna, da su članovi Evropske komisije neskriveni vavilonci, odnosno hananci i da imaju plan star 4050 godina (pročitajte knjigu „Prokletstvo hanana“, pa ćete znati šta se trenutno događa u svetu u kojem živi Srbija). Svi mediji u Srbiji, nezavisno da li pripadaju poziciji ili opoziciji, samo zamagljuju odgovornost stranih plaćenika i saradnika okupatora.
Da bi se opredelili za to da pomognu opstanku i oslobađanju svog roda, kojem treba težiti i u najtežim situacijama, zamolio bih oficire da pročitaju knjigu „Veština komandovanja“ Andre Gavea. Za tu knjigu autor je dobio nagradu Francuske akademije nauka 1899. godine. Napisao sam predgovor za istu knjigu. Ima dovoljno primeraka u Biblioteci Vojne akademije, a možda i u instituciji koja je nasledila Vojno-izdavački zavod. Zašto da pročitaju? Na primer, zato što u svakom ratu protiv vidljivog i nevidljivog neprijatelja Ministarstvo odbrane mora da ima presudnu ulogu, a pretpostavljam da u Ministarstvu ima časnih i školovanih oficira.
Mislimo o tome. Obrambeni sistem ne bi smeo da dozvoli da samo jedna struka učestvoje u ratu. Rat je pojava koja iziskuje angažovanje svih raspoloživih snaga i sredstava. Ja bih insistirao da se očuvaju sve odbrambene snage, a to bi podrazumevalo da svaki lekar koji ubrizga bilo šta u telo vojnika, koji treba da brani zemlju, mora da odgovara ukoliko ga je neutralisao, razboleo, ili usmrtio. Neutralisanje sistema odbrane je cilj neprijatelja i treba ga prepustiti neprijatelju. Ministarstvo odbrane mora da ima telo koje ima ulogu da ustanovi sadržaj vakcina i lekova i u svakom sumnjivom slučaju ta institucija treba da je nadležna da pravovremeno zaštiti aktivni i rezervni sastav Vojske u miru i ratu.
Ako iko treba da zna u kakvom svetu ljudski rod živi, onda je to Ministarstvo odbrane. Da li civili treba da razmišljaju šta znači istina da je Zemlja planeta ratova, laži, mržnje, podvala, obmana, perfidija, straha, strepnji, glume, foliranja…? Ukoliko Ministarstvo odbrane sve to zna, onda mora da se ponaša kako priliči tom sistemu i primeni svedimenzionalnu odbranu, pa čak i da uvaži mogućnost da i u ovom ratu postoji unutrašnji neprijatelj. Šta radi sistem vojne bezbednosti i čime se sada bavi dok se rasplamsava neoružani totalni rat? Nisam primetio da su objavili bilo koji podatak o, na primer, trovanju stanovništva aerozagađivanjem, ili o sadržaju vakcina, te o mogućnosti da su objavljeni podaci o ratu lažni.
Bez obzira što je reč o specifičnom ratu, niko nema pravo da ugrozi potencijalnu moć oružanih snaga. To isto telo mora da ustanovi da li je „nevidljivi neprijatelj“ otrov, bakterija ili virus i da li je rat izazvan namerno, te ako jeste od koga i sa kakvim pobudama. Uostalom, ne može Vojska da se odrekne odbrambenih principa koji postoje od vremena Sun Cu Vua i Gorinošo Mijamota. Čak ako lekari ne znaju šta rade i ne misle svojom glavom, već bezrezervno rade po nedovoljno utemeljenim preporukama, moraju za svoj rad da odgovaraju narodu. Mora se ustanoviti sastav vakcina i sastav kemtrejlsa, te potencijalna povezanost sa 5G tehnologijom. Ukoliko postoji sumnja da će veštačka inteligencija pogoršati stanje ljudskog roda, to mora prvo da ustanovi odbrambeni sistem i da upozori na nove fenomene prema kojima je usmereno ljudsko društvo 21. i 22. veka.
Ministarstvo odbraneMinistarstvo odbrane kao imunski sistem
Lako je ustanoviti da Ministarstvo odbrane nije organizovano za postojeće i predstojeće izazove i nema odgovore na većinu njih. Na primer, ne postoji odbrana od verskog/religijskog rata. Zatim, srbski odbrambeni sistem se još ne bavi hakerskim ratom. Uz to nema odbrane od uticaja na ljudski mozak itd. Da li treba da pomenem da sve te vrste odbrane imaju Sjedinjene Države i da je obimna čak i civilna literatura o toj vrsti odbrane. Kao strategista pisao sam i o odbrambenim rešenjima u poslednjih 40 godina, odnosno od 1989. godine, od kada je uspostavljan tzv. novi svetski poredak. Vojska Srbije nije zadužena sa sve vrste ratova. Ona je dužna da brani oružjem od oružane agresije, ali je Ministarstvo odbrane zaduženo za odbranu u svim vrstama i dimenzijama ratova, za odbranu od neoružanih oblika agresije, što znači i za odbranu od „nevidljivog neprijatelja“. Nameće se pitanje: Da li je osposobljeno za to? Koliko politizovani ministri odbrane znaju o ratu i organizaciji odbrambenog sistema u vremenu informatike i nanotehnologije?
Ne sme nijedna struka da bude neodgovorna i zaštićena pred zakonom. Velika je greška ako odbrambeni sistem nema svoj stav i ne nudi rešanja u svim sferama koje se tiču opstanka i zaštite naroda i države. Pitajte advokate zašto je najteže braniti prava pacijenata, kada im život svojim greškama ugroze lekari. Saznaćete da je reč o poslovičnoj, skoro nehumanoj solidarnosti medicinara i farmaceuta.
Ne zaboravite da je Srbija u ratu i da je za opstanak i odbranu zemlje važan svaki pojedinac. Lekar se mora dovesti u stanje odgovornosti u odnosu na svakog pojedinca. Mora da radi po svojoj savesti i na osnovu svog znanja, a ne da bude zaštićen tuđim preporukama, pa makar to bile preporuke Svetske zdravstvene organizacije. Ministarstvo odbrane mora da oformi telo koje će neprestano nadgledati sistem vakcinisanja ljudi, da se svi vakcinisani potencijalni regruti i svi koji će možda već sutra braniti zemlju zaštite od potencijalnih grešaka u zdravstvenom sistemu. Dakle, Ministarstvo odbrane mora neprestano da prikuplja podatke o neprijatelju, ovog puta „nevidljivom“, i istovremeno o svojim snagama. Razumem da to nije lako u okupiranoj državi.
Ako ste okupirani to ne znači da ne smete i ne treba da brinete o odbrani. Naprotiv. Kako ćete se inače osloboditi? A ko treba najviše da je zainteresovan za odbranu, ako ne oni pripadnici društva koji su školovani za to. Čiji je problem što feminizirana, istetovirana omladina „bleji“ sa slušalicama u ušima, u vreme kada na svetu nestaju svi životni resursi, kada se stvara „zlatna milijarda“, dižu logori za neposlušne, a prete nanotehnološki farmaceuti?
Oslobođenje
Može se reći da je skoro nevažno što su posle 5. oktobra 2000. godine, „petooktobarci“ dali propusnicu britanskom generalu Mur Biku za ulazak u Generalštab, kad god poželi; što su vodili pripadnike NATO-a na tajna komandna mesta (koje su ovi neuspešno bombardovali 78 dana), što su od Vojske preuzeli bombardovanu zgradu „Maršalata“ i predali je na rušenje američkoj ambasadi; što se priča da je u Ministarstvu odbrane ceo sprat posednut oficirima i osobljem zemalja koje su bespravno izvršile agresiju na SRJ; što 21 godinu Srbija živi u svakodnevnim, iznenađujićim „operacijama pod lažnom zastavom“ u organizaciji Centralne obaveštajne agencije Sjedinjenih Država – „da se Vlasi ne sete“; što su zgrade na raskrsnici Nemanjine i Kneza Miloša i posle 22 godine nakon nezakonitog bombardovanja spomenici agresiji. VAŽNO JE DA SE U SRBIJI NE RAZMIŠLjA O OSLOBOĐENjU!
Ko se plaši razmišljanja o oslobođenju? Da li Ministarstvo odbrane ili administracija? Od kada su ropstvo i nesloboda postali srbski manir? Dosta je ratova – sada su uzori oni koji su se na vreme predali (pojedinci i države). Ne, ne, ne pozivam na ustanak, samo želim da Srbi (raz)misle o slobodi. Uostalom, to je moja dužnost. Zato sam napisao knjigu „Osvajanje slobode – Ratovi budućnosti“.
Dragi moji oficiri, niko vas ne može sprečiti da saznate da sloboda postoji i da postoji način da Srbi ponovo budu slobodni. Aristotel je nezainteresovane za politiku nazvao idioti, jer je smisao života sloboda.
Za sve koji ne znaju ko sam, želim da saznaju da sam radio u Upravi za strategijska istraživanja i politiku odbrane. Predlagao sam da osim doktrina u opticaju istražimo i demistifikujemo Protokole Sionskih mudraca. Nije se dogodilo. Sada predlažem Ministarstvu odbrane da se organizuje tako da može da istraži Protokole Sionskih mudraca i uz njih kadrovski sastav Svetske zdravstvene organizacije. Kako će inače Srbi saznati šta je istina, kada u svom sastavu institucije nemaju nepristrasne eksperte? Ministarstvo odbrane mora da zna da li postoji i šta radi „Crno plemstvo“; da li postoji „Crni papa“ i koja je njegova vojno-religijsko-politička uloga; da li je istina sve što je napisano o jezuitskom generalu Albertu Pajku, a ako jeste sve navedeno istina, dokle se došlo u uništenju pravoslavlja kao komponente hrišćanske religije?
Predlažem da se sa odbrambenog stanovišta istraži uticaj na Srbiju svih aktivnosti koje se realizuju na osnovu Agende 2030 Ujedinjene nacija, Agende 21, Eventa 201 i Bundestagovog dokumenta br. 17/12051 iz 2012. godine. Predlažem da se istraži, da li „London siti“ ima ulogu u pandemiji sa Kovidom 19. Predlažem da se ustanovi da li postoji sporazum sa NATO u vezi sa slobodnim preletima iznad Srbije, koji je navodno potpisao Vuk Drašković, te da se ustanovi čime zasipaju prostor Srbije u vidljivim kemtrejlsovima. Ukoliko je sporazum štetan i ukoliko su hemijski tragovi vrsta trovanja, inače zatrovanog vazduha, treba obavestiti vlast i na taj način učiniti je odgovornom za pogoršanje zdravlja stanovništva u sred pandemije. To važi i za vakcine i aktivnosti Rio Tinta.
Da bude jasno – knjiga „Osvajanje slobode…“, u kojoj sam pisao o odbrani naroda koji želi da se brani, nije srbska. Ona pripada svakom čoveku i svakom narodu koji želi da živi život dostojan čoveka. Možda je ovo vreme nepodesno za to, jer se, po svemu sudeći na Zemlji stvara „zlatna milijarda“, ali i u tim uslovima, pa i zbog toga, treba misliti o slobodi. Nažalost, tu knjigu nisu preuzele vojne biblioteke. Zato i govorim o njoj. Možda će neko iz odbrambenog sistema (to je poželela Smilja Avramov, kao recenzent) kad-tad reagovati.
Napisao sam kako treba da se osmisli odbrambeni sistem, od filosofije odbrane, preko teorije odbrane, politike odbrane, koncepta odbrane, zatim strategije i doktrine odbrane, sve do regulative i odbrambene prakse. To je dovoljno da se Ministarstvo odbrane organizuje u referate, odseke, odeljenja i uprave, koji nude rešenja i daju odgovore za sve izazove i iskušenja nametnuta narodu u svim mogućim situacijama.
Ja ne znam kakvi su sada kadrovi u Vojsci Srbije. Nema razloga da ne budu kvalitetni. Jedino je i civilima jasno da ministri odbrane nisu izabrani prema potrebama i ustaljenim odbrambenim standardima. Za njihova postavljenja odgovorni su političari, a poltičari misle više na sebe, dobijenu istorijsku ulogu i stečenu moć, a manje na narod i odbranu. Šteta. Posebno u srbskom rodu. Uostalom, prvi put u srbskoj istoriji su strani plaćenici i saradnici okupatora izdali vojsku, koja je branila narod od agresije i tako su u budućnost uklesali sramotu i večnu srbsku ljagu. Petooktobarskim gestom izdaje, nametnutim od okupatora, bezbožnim slanjem svojih oficira neprijatelju, na suđenje, poništen je svetosavski pristup odbrani, uz to je uzdrmana i demoralisana odbrana Srba i Srbije u svim predstojećim ratovima. Od tada se nameće pitanje: Zašto da neko žrtvuje svoj život za odbranu svog naroda i očekuje da će ga neka nova politička garnitura poslati na suđenje neprijatelju? Ko o tome treba da misli ako ne Ministar odbrane? U uređenoj administraciji, ministar odbrane bi morao da upozori pretpostavljenog (predsdnika vlade) na sva suboptimalna kadrovska rešenja u velikim sistemima i ministarstvima, jer u tom slučaju je ugrožene borbena gotovost vojske i odbrambena sposobnost države.
Ne želim nikoga da povredim. Samo sam poželeo da podsetim ljude iz odbrambenog sistema da moraju odbranu da doživljavaju mnogo šire. Treba da se uključe i u odbranu od „nevidljivog neprijatelja“ i mutanata, a i stvaralaca mutanata, ukoliko žele da imaju kvalitetnu vojsku, spremnu za sve buduće ratove.
Podrazumevam da odbrana nije jednostavna i da je neophodno mnogo znanja iz različitih oblasti, a najvažnije je da šta god radili i u kojoj god funkciji bili, da ljudi ne smeju da zaborave na Boga i istinu da su duše. Ne zaboravite, kada je reč o ubijanju bilo kojeg virusa, da je reč o smrti u umnom svemiru, te da su život i smrt isto, odnosno i da je smrt samo deo života. Zato se može reći, da je procedura odbrane od virusa, u organizaciji tzv. struke iz SZO, nelogična i mistična. To sistem odbrane mora da zna i uzme u obzir, jer je život posebno u ratu surov i svaki propust i u razmišljanju se plaća. Navodna pandemija 2020. godine, sa svim što je čini, doprinosi nizu sumnjivih i nerazjašnjenih smrti, budući da se nad stradalnicima ne obavlja obdukcija i da nije izolovan virus. Očevidno je da su laži, prevare, obmane i perfidije zadržale svoje dominantno istorijsko mesto. Isto tako je očevidno da je smrtnost povećana, zbog nepoverenja ljudi u lažljive, beskrupulozne i nesposobne vođe, tzv. intelektualce i hananske administracije.
Knjiga „Osvajanje slobode – Ratovi budućnosti“ treba da pomogne univerzalnom čoveku da shvati da je sloboda cilj života. Kada razmisle nadležni za odbranu Srbije, trebalo bi da shvate da se strategija NATO-a ne može koristiti za odbranu od NATO-a, a da na horizontu ne postoji nijedna druga snaga koja bi napala Srbiju. Ko god bi napao Srbe i Srbiju, imao bi kao poleđinu NATO alijansu. Zvanično gledano, malo besmisleno izgleda kada okupirana zemlja razmišlja o odbrani, ali joj priliči da razmišlja o oslobađanju, a baš to nije dopušteno.
Oficiri razumem vas. I parlamentarci u Evropskoj uniji imaju problem sa informisanjem. Jedan od njih je ponovio: „Kada vlast zna sve o narodu, onda je to tiranija, a kada narod zna sve o vlasti, onda je to demokratija“. Ko još traži demokratiju u okupiranoj zemlji?
https://www.svetozarradisic.com/
