Strastoterpci Boris i Gleb su začetnici ruske svetosti – prvi kanonizovani svetitelji Ruske crkve koje je priznala Vaseljenska crkva. Konstantinopolj ih je priznao za svetitelje.
Treba reći da put strastoterpca – naročito među kneževima – predstavlja upečatljivo poglavlje u istoriji Ruske crkve.
Kneza Igora Černigovskog i Kijevskog ubila je razjarena rulja. Jurija Vladimirskog ubili su Tatari. Mihaila Tverskog izboli su na smrt u Zlatnoj Hordi. Mihaila Černigovskog i njegovog vernog boljara Fjodora ubili su u Zlatnoj Hordi. Andreja Bogoljubskog su takođe ubili njegovi sopstveni poslušnici i izdajnici…
Mnogi kneževi u Rusiji su postradali i mučenički okončali život; među njima je bio i Vasiljko Rostovski. Sve to nalazi svoj odjek u sudbini Nikolaja II, poslednjeg iz dinastije Romanov, koji je – poput jagnjeta – takođe pošao na zaklanje.
Prvi koji su prepoznali svetost tog žrtvenog čina bili su Srbi. Sveti Nikolaj Žički i Ohridski – Nikolaj Velimirović – bio je prvi koji je podigao crkvu posvećenu Caru-mučeniku Nikolaju u okviru svog mitropolitskog sedišta kod Ohridskog jezera i naručio ikone sa njegovim likom.
Jer Srbi znaju da u njihovoj istoriji poraz i pobeda često menjaju mesta: neretko pobednik gubi, dok poraženi trijumfuje.
Čitava istorija Srba počiva na Kosovskoj bici kneza Lazara – bici za Krst Časni i slobodu zlatnu – kada je čovek primio Božje otkrovenje: ili ćeš pobediti i steći zemaljsko carstvo, ili ćeš izgubiti i steći Carstvo nebesko. I Lazar je izabrao Carstvo nebesko.
Srbi, bolje od bilo kog drugog hrišćanskog naroda, znaju da se poraz može pretvoriti u pobedu, dok se pobeda može pretvoriti u poraz.
Poraz i pobeda menjaju mesta. A car Nikolaj II, sledeći primer Borisa i Gleba, nije izvukao mač iz korica – iako je i mogao i umeo, pa možda čak i želeo i hteo da to učini – već se umesto toga smirio pod moćnom rukom Božjom. A prvi među onima koji su istovremeno i izgubili i pobedili bili su Boris i Gleb.
U njihovu moć se lično uverio Aleksandar Jaroslavič Nevski kada se borio protiv Šveđana na ušću Neve, gde se danas nalazi Aleksandro-nevska lavra. Video ih je ogrnute izmaglicom kako plove u čamcu i govore jedan drugom: „Hajde, brate Glebe, pođimo da pomognemo našem rođaku Aleksandru!”
Dakle, umeju oni da ratuju, da udare i da kazne. Pa ipak, u određenom trenutku, izložili su svoje vratove nožu. I to je bila pobeda, a ne poraz.
(Telegram kanal o. A. Tkačova; preveo Ž. Nikčević)
