Da, baš tako piše na pozivu koji je dobio svaki budući vojnik Vojske Jugoslavije. I oni su se odazvali tom pozivu kada to, po mnogima, u Srbiji i nije bilo „pametno“.
Oni nisu mislili tako i te 1998. godine odazivali su se pozivu ondašnje Vojske Jugoslavije. Prihvatali su odgovornost prema Srbiji sa verom da je i Srbija uz njih.
Prihvatali su naredbe vojne komande i bez pogovora odlazili na položaje i to najčešće sa manje od tri meseca, posle ubrzane skraćene obuke. Čitave jedinice sa lokacija van Prištinskog korpusa, posle skraćene i ubrzane obuke po naredbi ondašnjeg načelnika Generalštaba, upućivane su na Kosovo i Metohiji.
Tako je i izviđačko – diverzantska jedinica VP 1410/3 Niškog korpusa, sa lokacije u Nišu, 28. septembra 1998. godine upućena u rejon Karaule „Košare“. U sastavu te jedinice bili su i regruti junske klase 1998. godine, vojnici, devetnaestogodišnjaci sa jedva tri meseca vojnog staža. Vojnici su postali 23. juna 1998. godine.
Nisu stigli ni da se odmore od dugog puta od Niša do Karaule „Košare“ a već su morali u patrolu. Da obiđu granicu, da ih starešina obuči sa onim delom obuke, koji nisu stigli da obave, zbog skraćenja redovne obuke, za taj rod.
Njihov čas obuke je kratko trajao. Dok su išli ka zadatom cilju, u zasedi je čekao „čuveni“ Agim Ramadani sa svojim teroristima. Ima čovek dve domovine pa može da iz jedne napada u drugu. Može sebi da dozvoli takav luksuz i da sve to zabeleži kamerom pre nego se povuče u Albaniju.
Lako je njemu, ima gde da pobegne po izvršenom zadatku. Na mestu ostaju pet ubijenih vojnika. Trojica tek što su postali vojnici.
Nisu preživeli svoje prvo „Vatreno krštenje“:
Gobeljić Miluna Miladin, Pavlović Živojina Ilija, Radoičić Momčila Vladimir.
Da na taj „put bez povratka“ ne odu sami, mladi i neiskusni, sa njima su, baš kao i iz Niša, „pošli“ iskusni: Jocić Mladena Miroslav i Pavlović Slavka Miloš.
Na veliku žalost nisu oni jedine žrtve na jugoslovensko-albanskoj granici, upadom terorista direktno iz Albanije. Iz vremena pre NATO bombardovanja na položaju jugoslovensko-albanske granice ubijeni su, u rejonu Karaule „Košare“, još:
Dimov Stojana Dalibor, Dušanić Dimitrija Dragan,
Ostojić Velimira Goran, Stančetić Živka Srđan, Stojanović Hristivoja Jordan, Cerović Dragoja Radoš.
U rejonu Karaule „MORINA“ ubijeni su:
Bundalo Jovana Milan i Tasić Vojislava Dušan
U rejonu Karaule „GOROŽUP“ i u rejonu Karaule „ĐERAVICA“ ubijeni su:
Simonović Živojina Srđan, Dražeta Lazara Aleksandar.
U rejonu Karaule „BOGIĆEVICA“ i rejonu sela „JUNIK“ ubijeni su :
Đula Jovana Dorin i Njagul Lazara Aleksandar.
Svi ovde spomenuti ne razlikuju se od ostalih ubijenih na Kosovu i Metohiji ni po čemu, što krasi svakog časnog srpskog vojnika, koji je na kraju dvadesetog veka prihvatio poziv svoje zemlje i pošao, kako su im rekli, da je brani.
Jedina razlika je u mestu stradanja. Svi oni ubijeni su na jugoslovensko-albanskoj granici, direktnim upadom terorista iz Albanije. Ubijeno je, do početka NATO bombardovanja, 17 pripadnika Vojske Jugoslavije, od toga 7 vojnika na redovnom odsluženju vojnog roka. Dvojica su imali po 19 godina, pet vojnika po 20 godina i jedan, najstariji 21 godinu.
Takoreći deca, tek izašli iz školskih klupa. Imali su malo godina života ali su mnogo naučili. Od svojih roditelja naučili su da vole Srbiju, zemlju u kojoj su rođeni. Od svojih predaka kako se brani svoja zemlja.
Mogo puta poistovećivali su se sa junacima, gledajući američke filmove posvećene, onima koji su „za svoju zemlju“ ginuli širom sveta.
Samo nisu računali na jedno. Oni su bili američki vojnici. Amerika je u svakom trenutku uz svakog svog vojnika. Naši ubijeni sinovi su „samo srpski vojnici“. Vojnici uz koje, današnja Srbija i oni koji su na njenom čelu, ne stoje. Za njih naši sinovi nikada nisu ni postojali.
Svako ubistvo srpskih vojnika na jugoslovensko-albanskoj granici je akt terorizma izveden iz druge države a teroristi identifikovani. Neki od njih su i danas na komandnim funkcijama. Vlada Srbije to ne priznaje. Ni ova, ni one pre nje.
Ubistvo ovih vojnika ubijenih u terorističkom napadu ne može da procesuira Tužilaštvo za kriminal i terorizam, koje Vlada Srbije nije proglasila nedležnim i za ubistva na Kosovu i Metohiji ni za 1998. godinu.
Lozanka Radoičić, majka vojnika ubijenog na Košarama
kmnovine.com
