Protežem se izmedju novogodišnjih kugli i doniranih kutija u frižideru. Tučen pasulj, restovan krompir, riba, pa naknadno doneto pečenje, sve složeno jedno preko drugoga.
Gazim i po slami, jer tri dana se kuća ne čisti. Nemam kablovsku TV, pa se oslanjam samo na radio. Oni mi šalju one pesme koje ja u ovim godinama ne smem ni da slušam, ni da naručujem. One. Evo već je Božić… Sneg je opet… Pamtiću te do kraja života…
Shvatio sam da je nova godina već došla, po kopiranim porukama na telefonu, a tek za Božić koliko istih varnica!
Ovih dana očekujem samo poštara sa orginalnim računima i fakturama.
Tortu koju mi je poklonio položajnik, u tankim kriškama sam polako privodio kraju. Iako sam objavio poziv na na društvenim mrežama, niko se nije prijavio da mi oko nje pomogne. Seckam je na manje komade da mi duže traje, na onako male parčiće kao što je Dragojla sekla slavske kolače.
Danas treba da pakujem i šaljem poštom kalendare, opet da jedem i da čekam…
Brinem, deca su mi u planini. Prvo sam brinuo da li ima dovoljno snega, da im ne propadnu unapred kupljene karte za žičaru, sada brinem da mi ne budu zavejani, da li su Jovanu dobro zavezali skiju. Inače, on sada ima 4 ipo godine, misli da se ženi, pa se bojim da ne nadje novu devojku za ženidbu, jer je Nina iz vrtića ostala u Beogradu.
Planirao sam da idem da ih sve obidjem u utorak, ali su mi otkazali, kao bolje da dodjem kasnije kada …i … tada….će da bude….
Ni prevoznik na koga sam računao nije voljan, pa mislim: Slobodane, u se i u svoje kljuse!
Lekar mi je rekao da menjam sredinu čim se osećam loše. Popodne se pakujem. Obrisaću kofer i spolja i iznutra. Nosim i kupaće. Meni nikada nije muka u avionu, a uvek sedim na tri sedišta sa Turkish Airlines.
autor:Slobodan Čvorović
