Otkazivanje podrške

0
329
Sve je vidljivije otkazivanje podrške vlasti Aleksandru Vučiću, ali još nije izvesno da li je to otkazivanje nepovratno. Za tako nešto nužno je više uslova.

Prvo, da izostane neki jak potez u opipljivoj stvarnosti koji bi učinio da sve ostalo izbledi u odnosu u svesti građana Srbiji. Razne međunarodne organizacije zadužene za osmišljavanje neposredne budućnosti provežbavale su od skora scenario nemira na Severu Kosova i mogućnost da srpske snage bezbednosti intervenišu u saradnji sa NATO/KFOR.

Na primer, u slučaju da se zaista ispuni najava iz proleća 2018. da će srpske opštine na Severu jednostrano proglasiti Zajednicu srpskih opština. Najava kojom je poklopljeno ono ponižavajuće privođenje Marka Đurića, sadašnjeg ambasadora u SAD i više latinoameričkih država na nerezedencijalnoj osnovi. Takav jak potez u stvarnosti je previše rizičan, tačnije moguć je uz izričit prethodni tajni dogovor sa Sjedinjenim Državama. Jer, kad Vučić kaže da Srbija više nikada ne sme doći u poziciju iz 90-tih, to takođe znači i da srpski establišment nikada više ne sme doći u frontalni sukob sa nosiocima američke moći i izložiti se odmazdi koja će uslediti.

Nameće se zaključak stoga da radikalnog poteza i akcije neće biti. Vučić neće rizikovati spoljnu podršku zarad unutrašnje, čak iako bude primoran da bira između ta dva.

Drugo, on može biti stavljen pred teško uslovljanje u vezi Republike Srpske. Svih ovih godina važilo je da Zapad neće pritiskati previše Srbiju da podrži kaznene mere protiv Rusije i zvanično pristupi NATO savezu, pod uslovom da sarađuje u pregovorima o Kosovu, podržava ostanak Republike Srpske u Bosni i Hercegovini, te ne remeti odnos snaga u Crnoj Gori i Sverenoj Makedoniji.

To se možda sa novom-starom administracijom Džozefa Bajdena i Kamile Haris menja i vraća u vreme pre 2011. Dakle, vreme pre hapšenja Ratka Mladića i žestokog uslovljavanja Beograda saradnjom sa Haškim tribunalom. Beogradu bi mogli da budu ispostavljeni zahtevi da „postavi granicu na Drini“, ovaj put ne fizički kao u vreme Slobodana Miloševića sredinom 90-tih. Već da omogući novom međunarodnom namesniku u BiH Kristijanu Šmitu upravljački uticaj.

Da Vas podsetimo:  Bolje ispasti budala nego iz vlaka... Vučićevog

Vučić je već dokazao da može da pritisne Milorada Dodika, kada je posredovao da prihvati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju BiH sa EU. Šmit je bio tada nemački ministar poljoprivrede, a Vučić i on su se pojavili u Beogradu na zajedničkoj pres konferenciji, da objave da je Dodik konačno prihvatio SSP.

Sada će se od Srbije možda zahtevati i da prihvati i primeni kaznene mere protiv Dodika, ukoliko ih Šmit donese. Beograd nikad dosad nije imao dobar odgovor na takve situacije. Jedina veština pokazana je u skretanju pažnje i kontroli osećanja ljudi u skorije vreme, kroz isticanja zaštite jezika i pisma. Tako je proglašena pa potpuno zaboravljena deklaracije o srpskom jeziku i ćirilici, sa dolaskom Šmita dignuta na nivo „zajedničkih nacrta zakona“ sa Republikom Srpskom.

I u slučaju takvog uslovljavanja, Vučić neće imati dobar odgovor, moraće da izgubi jedan deo podrške i spoljne i unutrašnje, šta god da uradi i koliko god da vešto upotrebljava deklaracije bez stvarnog političkog značaja.

Ključni trenutak za gubljenje podrške bio je Vašingtnski sporazum, čija se godišnjica navršava 4. septembra. Sporazum nije doneo pobedu Donaldu Trampu na američkim izborima, a Vučiću je doneo velike traume na bezbednosnom planu. Otkazao mu je podršku prvi saradnik Nebojša Stefanović iako on u gotovo svim istupima pominje „služenje predsedniku“. Ukazale su se medijski na sva zvona i pojedine navijačke grupe, pre svih Belivukova, optužena za svirepe zločine u stilu meskičkih narkokartela.

Ovde se treba osvrnuti na blisku prošlost u kojoj su fudbalske navijačke grupe postale praktično jedina politička snaga u Srbiji sposobna da „nanese bol“, odnosno da izazove nemire i uđe u fizičke sukobe sa policijom. Podudarnost je da je ta sposobnost uvek dolazila najviše do izražaja u kritičnim momentima i na štetu Srbije.

Da Vas podsetimo:  Zašto je Aleksandar Vučić izbegao da potvrdno odgovori na pitanje da li je pogrom nad Srbima u NDH bio genocid?

Za paljenje Bajrakli džamije u Beogradu 2004. na primer, suđen je, između ostalih, navijač Milan Radosavljević Kimi, čije se ime pominje i sada u aktuelnim sukobima navijačkih grupa.

Taj incident kao i paljenje džamije u Nišu naneo je izrazitu političku štetu Srbiji, budući da se odigrao kao navodna osvetnička reakcije na martovski pogrom 2004. Srba na Kosovu, i paljenje i uništavanje crkvi i manastira. Tadašnji premijer Vojislav Koštunica nije imao odgovor zašto je policija to dopustila – u istrazi za Bajrakli džamiju tvrdilo se da su se pripadnici MUP povukli i propustili navijačku grupu.

Koštunica je tada „izmislio“ litije, odnosno proteste koje uključuju crkvene rituale i obeležja, došao je kod hrama Svetog Save da održi moleban-skup, i to je bio sav njegov politički odgovor na martovski pogrom.

Zanimljivo je pak da ga je zamenica američkog ambasadora u Beogradu Dženifer Braš koja je na toj poziciji bila 2008. optužila za slično nedelanje i kada je zapaljena ambasada SAD. Nije bilo nikakve reakcije od premijera Srbije što me je zapanjilo, ispričala je više puta za medije Braš i dodala da je saznala da je u vreme tog napada Koštunica navodno bio na službi u hramu Svetog Save i da je njegov odgovor glasio otprilike „nemojte reagovati“.

Nemiri koje su izazvale navijačke grupe, zapaljena američka ambasade, oštećene nemačka i hrvatska, ostali su glavna slika zabeležena iz Srbije tog februara 2008. kada je Kosovo proglasilo nezavisnost koju su odmah priznale vodeće zapadne zemlje. Jedan od sadašnjih optuženih iz grupe Belivuk, bio je optužen i za paljenje američke ambasade. Koliko je poznato, još uvek se vodi maratonski sudski postupak protiv petorice čelnika policije, zato što su dopustili napade na diplomatska predstavništva.

Da Vas podsetimo:  Skromnost u helikopteru

Iz ugla sprečavanja otkazivanje podrške i predupređivanja nekog bolnog po sebe raspleta, može se posmatrati i Vučićev predlog Otvorenog Balkana. U Otvorenom Balkanu (koji se od Malog Šengena smanjio za učešće BiH, Crne Gore i Kosova) Srbija se pojavljuje uz dve članice NATO i Severnu Makedoniju, nudeći široko ekonomsku saradnju. Najzad, u Beogradu su boravila dvojica demokratskih kongresmena, članova Komiteta za obaveštajna pitanja, što je prikazano kao čist protokolarni događaj, mada u tome neki vide čist uspeh ambasadora Đurića da nađe što bolju vezu u Bajdenovoj administraciji, kako do otkazivanja podrške Vučiću ne bi došlo.

autor:Jasmina Lukač

izvor:https://demostat.rs/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime