Narod se spontano okupljao, vadio leševe iz reke i sahranjivao ih. Podzemna istraživanja terena potvrđuju ovu priču!
Đorđe Bojanić
Masovna grobnica Jasenovca nalazi se, verovali ili ne, u centru Beograda. U donjem delu Kalemegdana pokopano je gotovo 30.000 leševa, koji su tokom ratnih godina plutali sve do Beograda. Ustaše su ih, posle mučenja i ubijanja u zloglasnom logoru, bacale u Savu. Pošto ih je voda izbacivala najčešće na obale kod beogradske tvrđave, građani su se spontano organizovali, izvlačili tela i sahranjivali ih kod Kule Nebojša.
Ovu tajnu, čuvanu 75 godina, za Srpski telegraf otkriva predsednik Razvojne akademije Srba, poznati hirurg, prof. dr Alek Račić, koji se već deset godina zalaže za to da kraj Kule Nebojša bude izgrađeno spomen-obeležje u znak sećanja na žrtve Jasenovca.
MNOGI SVEDOČILI
Upravo je, kako objašnjava, prošlo gotovo deset godina otkako je firma “Geosonda”, specijalizovana za podzemno istraživanje terena, utvrdila da ispod zemlje, na tom potezu, ima ljudskih ostataka.
Skeleti izmeštani posle 1945?
U godinama neposredno posle Drugog svetskog rata skeleti pokojnika sahranjeni kod Kule Nebojša, prema nekim tvrdnjama, prebacivani sun na Novo groblje i druga mesta. To je u javnost iznosio dr Marko Popović, viši naučni savetnik Arheološkog instituta u Beogradu.
– Tokom sve četiri ratne godine leševi iz logora Jasenovac plutali su celom dužinom Save i stizali do Beograda. Usput su se mnoga tela zaglavljivala, naročito kod Železničkog mosta, pa su tu Nemci čak minirali leševe da bi oslobodili plovni tok reke. Neki su i nastavljali plutanje. Baka mi je pričala da se tada jak smrad širio sve do Senjaka. Kako god, građani Beograda su se spontano organizovali i sahranjivali te leševe ili ono što je od tela ostalo, i to kod Kule Nebojša. Mnogi su o tome svedočili. Tu je, ispod zemlje, masovna grobnica sa oko 20.000-30.000 žrtava. To je, otprilike, na mestu gde se sad nalazi parking ispod te kule na beogradskoj tvrđavi – priča Račić.
Nekada je ta masovna grobnica, kako dodaje, bila skromno obeležena kamenom, koji je, kako se pretpostavlja, u međuvremenu namerno sklonjen ili je otplovio jer je Sava neretko plavila taj teren.
Račić: Nekada je ta masovna grobnica bila skromno obeležena kamenom koji je u međuvremenu nestao
– Na moju inicijativu, pre desetak godina firma “Geosonda” izašla je da snimi taj teren. Sondiranjem je utvrđeno da tamo ima ljudskih kosti. Ušće vrvi od leševa koji su tu doplovili Savom iz Jasenovca. Možda je nekoliko hiljada žrtava bilo i s drugih mesta. Zato sam pokrenuo inicijativu da se podigne spomen-obeležje – navodi Račić.
U blizini je, ističe on, još jedna grobnica, kod Ratnog ostrva, gde su, po istom principu, sahranjivani leševi stradalih u novosadskoj raciji.
SPC dozvolila da sve slave budu mrsne jer su ribe grickale leševe
Račić kaže da su mu poznate i priče da je SPC ratnih godina napravila presedan da oni koji slave posne slave taj dan obeležavaju mrsnom hranom i bez ribe. Razlog: ribe su grickale tela koja su plutala Savom, Dunavom i drugim rekama.
Ističe, međutim, da o stravičnim načinima ubijanja u Jasenovcu svedoče i kazani u kojima su se od tela logoraša pravili sapuni, koji su stizali čak i u Beograd:
– Nemci su nekim Beograđanima davali tzv. sledovanja, pakete, u kojima je bio i taj sapun. Na njima je pisalo: “napravljen od leševa u Jasenovcu”.
O masovnoj grobnici kod Kule Nebojša govorio je i akademik Srboljub Živanović, predsednik Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu, nekadašnji profesor na Medicinskom fakultetu Svetog Vartolomeja u Londonu, forenzičar i antropolog. On je sve video svojim očima.
Živanović: Tajna jeste u masovnoj grobnici ispod Kule Nebojša, ali je tajna i u jednom institutu u Srbiji
– Ne znamo ni imena žrtava koje su, kao ostrva leševa, plovila Savom i Dunavom iz Jasenovca. Lično sam ih posmatrao, a izbacivala ih je voda na obale ove dve reke. Sahranjivani su na lokalnim grobljima bez ikakvih obeležja. Jedna takva masovna grobnica se nalazi pored Kule Nebojša u Beogradu. Sada više niko i ne zna da je tu masovna grobnica. Mnogo leševa je bilo i na vrhu Ratnog ostrva, to je naša komisija ustanovila – ispričao je Živanović.
On je, naime, bio član državne komisije koja je 1964. utvrdila da su u sistemu ustaških logora sistematski uništavani Srbi, Jevreji i Romi, njihove porodice i potomstvo.
– Komisija čiji sam član bio možda i ne bi započela rad da nije bilo pritisaka porodica ubijenih, ali i boračkih udruženja. Bili su to dani pakla, za nas u komisiji koji smo iz grobnica vadili dečje lobanje.
Čudo na snimanju “Dare iz Jasenovca”
U filmskom ostvarenju Predraga Gage Antonijevića “Dara iz Jasenovca” zapažena je i uloga Darinog oca Mileta Ilića, kog tumači glumac Zlatan Vidović. On je svedok, kako pričaju, čuda koje se dogodilo na snimanju. Radi se o poslednjoj sceni koju igra Vidović. On je u reci, s krstićem u ruci, a gleda ka autobusu. Toj sceni je prethodilo, kako se priča, jedno istinsko čudo.
– Postoji scena kad ustaškom zapovedniku predajemo stvari koje smo našli kod leševa, a ja među leševima pronađem drveni krst. Scena je trebalo da se odvija tako da ja njemu dam krst, a on ga baci na mene i onda rez – objasnio je Vidović.
Ovaj ga i jeste bacio na njega, ali…
– Kad je kolega to uradio, krst se zalepio za moje grudi. Samo sam se okrenuo i stavio ga u džep. Krst je kasnije proigrao kroz čitav film. Nije to bilo u scenariju, nego je valjda neka viša sila – ispričao je Vidović.
Sakrivanje dokaza
Sve je činjeno, kako tvrdi Živanović, da se od javnosti sakriju dokazi.
– Čuvajući tajnu Jasenovca, Tito nije štedeo tuđe živote. Tajna jeste u masovnoj grobnici ispod Kule Nebojša. Ali je tajna i u jednom institutu u Srbiji, u kojem se čuvaju dva sanduka sa dokumentacijom žrtava koje su na obalu izbacili Dunav i Sava. A jedna od tih tajni je i snimak američkih pilota koji se čuva u Edinburgu, na kom se vidi da se masovna grobnica umorenih jasenovačkih žrtava, na potezu Donje Gradine, sada u Republici Srpskoj, proteže na šesnaest kvadratnih kilometara.
Izvor: Srpska istorija
Nije to nikakva tajna, čak odmah posle sahranjivanja se znalo gde su sahranjeni ti mučenici čije je leševe mesecima do Beograda donela reka Sava. Stari Beograđani- komšije koje su stanovale tik uz Savu ili radili na železnici -npr. na pumpnoj stanici za snabdevanje lokomotiva vodom tik uz železnički most, stanari nekoliko tzv. železničkih stražara, u nemački bunker uz železnički most koji su se tu, kao begunci iz Hrvatske ili čije su kuće/stanovi srušeni u američko-engleskom bombardovanju Beograda na uskrs 1944.g. pa su u tom bunkeru našli nužni ali dosta kratak smeštaj idr. se sećaju prizora kada su se leševi kačili o konstrukciju železničkog mosta (pored današnjeg BG sajma)- odakle su ih u borbama za oslobođenje Beograda 19-21.oktobra 1944.g. zarobljeni Nemci čakljama otkačinjali da ih reka ponese dalje. Jedino zgodno mesto za sahranu bilo polje ispod Kalemegdana u blizini Kule Nebojše. Već tada su očevidci pričali o masovnim sahranama, tako da su i moji roditelji, kao i ja petogodišnji deran čuli o sahranama. Međutim, valjda zbog Titovog „bratstva i jedinstva“ naglo se o groznom ustaškom „slanju“ leševa srpskih žrtava iz Jasenovca u Srbiju, kako su se hvalile ustaše i o mestima sahrane, zaćutalo. Ko je znao -iz straha od OZNE i kasnije UDBE -ćutao je pa je sve to nekako palo u zaborav. Ipak i danas ima živih svedoka koji su videli i plutanje leševa Savom i sahrane na polju ispod Kalemegdana. Ali- šta da se radi kada su Titovi poltroni -Srbi, koji su ga i doveli i sačuvali na vlasti, 76 godina ćutali, kao i mnogi njihovi potomci- današnji političari -o Jasenovcu i hrvatskim zločinima pa se sada čude zašto svet ne želi da vidi film „Dara iz Jasenovca“! Jednostavno- kasno smo se setili! Oni ćute već dvadeset godina i o najnovijim hrtvatskim zločinima -o Oluji! Umesto da svim raspoloživim sredstvima- pa i filmom o ubijanju i proterivanju Srba i iz Krajine i sa Kosmeta prikažu svetu sve o uastaško-hrvatskim-šiptarskim zločinima! Ko ono reče- ćutanje nije srpsko, ali ipak izgleda u nekim situacijama nažalost JESTE!