Na sajtu „Tamo daleko“, 29. marta 2022. godine, dr Marko Lopušina utrošio je bezmalo hiljadu (1.000) reči složenih u sedamdesetak redova, ne bi li neposvećenom čitalištu objasnio „Otkud mržnja prema Srbima“.
Poštujući „većinsko znanje“, najpre je pomenuo „mnoge“ koji uopšteno „tvrde da Srbija ljudskim glavama plaća svoju borbu za nezavisnost, zbog svoje geopolitičke pozicije“, ali to, za svaki slučaj – ako bi manjina bila nešto sumnjičavija, podupire saznanjima nekih važnih likova spremnih da svoj ugled ulože u otkrivanje manje ili više nepoznatih pojedinosti.
Tako je, na primer, „Dr Jovan Cvijić jednom rekao da je Srbija kao ‘kuća na drumu’… koju su vekovima pohodile razne strane vojske i vladari, ne bi li je srušili“, što je, „u moderno doba“, istoričara Mila Bjelajca ponukalo da reči „prethodnog druga diskutanta“ svede na tumačenje kako je „Srbija istorijski oduvek bila geopolitička meta velikih sila, koje se odlučivale o tome u kakvoj državi i sa kime će da žive Srbi, a sa kime ne treba da žive“.
U „otkudnoj“ potrazi, najdublje se, „u sitna crevca“, upustio dr Čedomir Antić „otkrićem“ da je „taj politički interes stranaca da uklone Srbe sa svojih osvajačkih puteva… motivisan i ‘ličnom političkom mržnjom prema srpskom narodu i državi’. Tu prepoznajemo Poćoreka, Hitlera, Musolinija, Pavelića, Borisa Trećeg (zbog onih koji dotičnog druga ne znaju, taj je iz Bugarske – IP), Envera Hodžu, Tuđmana“.
A da bi pritvrdio takvu „ličnomržnju“, dr Lopušina će se još pozvati na sociološku „misao“ dr Ratka Božovića da „vladajuća elita i politika svoj identitet ostvaruju preko mržnje. Mržnja je deo njihov političke strategije i pogonsko gorivo osvajanja vlasti i održavanja na vlasti“.
Kada vide šta DrMarkove knjige indžijeli kažu, ovaj potpisnik tamo je, na sajtu „Tamo daleko“, ostavio svoj komentar:
„E, Marko, Marko,
Naplasti svašta,
Džilitnu se, ne pogodi cilja.
Možeš tako jer te u školi nisu učili da su Srbi tvorci ljudske civilizacije.
Ostali – duhovno jalovi, nastoje da Srbe ‘nestanu’, kako bi se, ‘u odsustvu’ živih srbskih svedoka, mogli kasnije hvaliti nekim svojim civilizacijskim doprinosom“.
Moglo se na trenutak pomisliti da će se dr Lopušina naljutiti i preko „tamodaleke“ redakcije ućutkati ovoga komentatora, ali se to nije dogodilo. DrMarko i dalje veruje u ono što što je, vaktile, čuo od raznih DrAkada, DrUniPra, DrNasta i raznih drugih DrIsta. Jedino mu „pod kapu“ ne ide bajka o smrtno bolesnoj princezi koju je DrVoseča izlečio tako što je posekao drveće ispod njenih prozora i otvorio prolaz sunčevim zracima da joj osvetljavaju odaje.
Ovome komentatoru čini se, zaista krajnje neskromno, da je u potrazi za odgovorom na pitanje „otkud mržnja prema Srbima“, njemu pripalo da, za sada usamljen i beznačajan DrVoseča, srbskom narodu (koga je francuski slavista Siprijan Rober – 1807-1865 – nazvao početnim narodom-majkom, njegov jezik, srbski, jezikom-majkom, što, i jedno i drugo, znači da je taj narod, srbski, istinski tvorac ljudske civilizacije), ispred prisilno zaslepljenih očiju i iz uma zatrovanog bezumnim školskim sistemom, uklanja šumu budalastih „znanja“ raznih DrAkada, DrUniPra, DrNasta i kojekakvih drugih DrIsta o još kojekakvijim i nikakvijim Slovenima iz šestog i sedmog veka, niotkud.
Pokušao je da to učini knjižicom „Izvorišta srbskoga stradanja“ (2019) i dvama dopunjavanim izdanjima (2020. i 2021), kao i nekolikim kraćim tekstovima ranijih godina (ali i u međuvremenu) objavljivanim na sajtovima „Balkanska geopolitika“, Vaseljenska televizija“, Homo verbum“, „Borba za istinu“, „Ljudi govore“…
Ukratko:
Neoboriv dokaz za tvrdnju da su Srbi tvorci ljudske civilizacije jeste činjenica da danas jedino oni broje 7529. godinu; svi ostali narodi mnogo su mlađi i nastajali su na temeljima i tekovinama srbske civilizacije.
Baš to, zavist zbog zaostatka u civilizacijskim dostignućima, nagoni „ostale“, duhovno jalove narode (opterećene kompleksom Agare, sluškinje koja je Avramovom bezdetnom, jalovom braku rodila dete – 1 Moj. 16, 1-15; Gal. 4, 23-25) da, kako znaju i umeju, dođu glave srbskoj civilizaciji.
Da se ovde poslužimo tek malobrojnim primerima.
Vergilijeva Enejida uverava nas da je u 13. veku pre Hrista, na Apeninsko poluostrvo stigao Enej sa svojim Srbima (Trojancima, Dardancima, odnosno Sarbanima – sve samim Srbima) i tamo, uz pomoć zatečenih Srba (Etruraca, Rasena), porazio neka nesrbska plemena pridošla sa strane. U normalnim okolnostima, moglo bi se očekivati da će pobednici nametnuti „ostalima“ svoja pravila, svoje moralne nazore, svoje kultove, svoje običaje i, u zavisnosti od vremenskog trajanja novouspostavljenih odnosa, i neka od svojih civilizacijskih dostignuća, jezik i pismo, pre svega.
Ali, ne, blagodareći sopstvenoj širokogrudosti i prekomernoj naivnosti, jedino što se Srbima, i pored pobedničkog ratnog ishoda na Apeninskom poluostrvu, nije dalo da izbegnu, jeste docnije bračno (porodično) mešanje pobeđenih i pobednika i, posledično, rađanje novog naroda – Rimljana. (Čudo neviđeno, koliko to podseća na ovovremene Madžare i Arbanase u neposrednom srbskom susedstvu, a na Staroj Srbskoj Zemlji!). Pa se, u takvim uslovima, desilo ono što se moralo desiti: na jednoj strani, boginja Hera užasavala se i same pomisli da bi Srbi u novoj državi mogli preuzeti vodeću ulogu, dok je, na drugoj strani, bog Jupiter obećao da će srbski (dardanski) jezik biti uklonjen i da će novom (hibridnom) narodu biti darovan drugi jezik, latinski.
Da se u kasnijim vremenima baš to i dešavalo, svedoči nam Marko Porcije Katon (232-147. pre Hrista) delom pod naslovom Origines, u kome stoji da je poslednji rasenski (etrurski, rašanski, srbski) grad pao pod rimsku vlast 296. godine pre Hrista, ali da mu Rimljani, i pored stvarne nadmoći, nisu u potpunosti mogli nametnuti latinsko pisanje. Ili, kako nas o tome obaveštava Slobodan Jarčević (1942-2020), „kada drevni Rašani-Etrurci više nisu imali nikakvih sloboda pod osionim rimskim gospodarima, oni su tragove o sebi ostavljali na nadgrobnm spomenicima: na svom jeziku i pismu“.
Kod Pavla Solarića (1779-1821) čitamo da mnogi fenički (Fenikija – ime izvedeno od reči Veneti) i egipatski došljaci, kasnije prozvani Grci, „zadugo, i gotovo nikada nisu imali svoje zajedničko narodno ime, nego koliko državica toliko i imena“, ali su uspeli da u zaborav potisnu starosedeoce onih krajeva koje su zaposeli po dolasku u sadašnja staništa. A bila su to plemena koja su „najpre govorila na narečjima jednoga istog zadunavskog, u svim vremenima vrlo raširenoga jezika“ koji grčki pisci prepoznaju kao starosrbski. Strabon (63. pre Hrista – 23) tvrdi da su „Geti sa Rašanima govorili jedan i isti jezik“, te da je „jezik Dačana i Geta isti… uistinu trački, ili getski, ili sarmatski“, Prokopije (500-565) piše da „Anti i Sloveni pripadaju istoj rasi i govore isti jezik i da su se oba ova naroda nazivala Sporima, to jest Srbima“, a Laonik Halkokondil (1430-1470) koji Tribale identifikuje kao Srbe, kazuje da se „Tribali, Mizi, Iliri, Poljaci, Sarmati između sebe služe istim jezikom.
Francuski istoričar Fistel de Kulanž (1830-1889) u svojoj studiji o pravu u državama staroga veka (1864) baveći se izvesnim etnološkim kategorijama, kaže da su Jelini, kao novodošli u zemlju danas zvanu Grčka, porobljavanjem mnogobrojnijih srbskih starinaca (prema svojim podložnicima bili svirepi, ili grki, odnosno grci, kako se to može čuti u nekim starijim srbskim govorima) postepeno preuzimali najveći broj njihovih kultova, pre svih kult porodice, kult ognjišta, kult braka, kult svojine, kult umrlih, i na njima temeljili ne samo svoje navodno prvenstvo na osvojenim teritorijama, već i svoju buduću civilizaciju kojoj danas sav „kulturni“ svet priznaje primat – samo da ne bude srbska.
Nasuprot tome, „naši“ učenjaci sve to ne znaju, ili odbijaju, pa će, primera radi, lingvist Pavle Ivić (1924-1999), član desetak akademija i naučnih društava po svetu, baveći se Arbanasima koji su na Srbsku Zemlju pristigli sa Sicilije 1043. godine, reći da „kao najverovatnije mesto stare postojbine Albanaca ostaje istočna Srbija“, da su se Arbanasi tamo graničili sa Rumunima, da je „prodiranje u taj prostor slovenskih naseljenika, i to onih zapadne grane“, izazvalo „postepenu emigraciju rumunskog i albanskog življa iz prostora o kojem je reč, i asimilaciju ostataka zatečenog stanovništva (s izuzetkom dela Rumuna u severoistočnoj Srbiji i dela Albanaca u metohijskoj oblasti)“. Doda li tome, „s razlogom“, da su Madžari „svoje prve značajne dodire sa Slovenima imali još u prolazu, na tlu Rumunije, i da su tamo preuzeli slovenske reči u istočnojužnoslovenskom glasovnom obliku“, razložan čovek mora se zapitati gde se to uopšte dešava da se strane reči „preuzimaju u prolazu“.
Ili, kad je istoričarski akademik Simo Ćirković (1929-2009) saznao da se jedan član dvaju odbora u „njegovoj“ Akademiji drznuo da 1999. godine, na srbskom jeziku, objavi Šafarikovu knjigu O poreklu Slovena po Lorencu Surovjeckom, „osmislio“ je jednu zaista detinjastu pretnju: „Šta on misli, da ja treba ponovo da učim istoriju?!“
Podrazumeva se da je taj „objavljivač“ bio „kolateralna šteta“ celog izdavačkog poduhvata jer je odmah isključen iz onih Ćirkovićevih odbora, ali zato i dalje ostaje nejasno da li su akademički istoričari (rođeni i stasali u krilu srbskog naroda) sposobni da provere neka svoja znanja o srbskoj povenici, da ih podvrgnu preispitivanju i priznaju sopstveno (ne)znanje i sopstvene naučničke zablude.
Svoje raspoloženje prema stvarnoj srbskoj prošlosti i srbskoj istoriografiji pokazao je Simo Ćirković i u vreme dok se, u njegovoj redakciji (zajedno sa sličnom akademičkom „znalicom“ Radem Mihaljčićem – 1937-2020), pripremala Enciklopediji srpske istoriografije, time što se potrudio da u nju ne bude uvršten neki od savremenih srbskih istoričara koji piše i govori srbski.
Takvih je nesrbskih „primeraka“ podosta, ali oni daju „naučnu meru“ svemu antisrbstvu, i domaćem i stranom.
I pored toga što su Nemci još 1983. godine objavili jednu „ogromnu knjižurinu“ u kojoj su se odrekli „nordijske škole“, po rečima Srboljuba Živanovića (1933), antropologa i paleopatologa, momka koji je ko zna zbog kakvih zasluga (a mora biti da nešto zna!) postao direktor Evropskog instituta za izučavanje istorije drevnih Slovena (European Institute of Early Slavonic Studies) u Londonu, predsednik Međunarodne komisije za utvrđivanje istine o Jasenovcu, predsednik Fonda za izučavanje genocida i član Slovenske akademije nauka i umetnosti, naučnika u Srbiji to se još uvek „nije dojmilo“, oni, „nažalost, ne vole da čitaju“.
Kad je već tako u nauci, onda je sasvim razumljivo što svaki pojedinačni Srbin veruje jedino sopstvenoj „nauci“ stečenoj još u osnovnoj školi ili za kafanskim stolom i što naopako naučeni „političari“, državnici“ i razni drugi vlastodršci ne znaju drukčije; oslonjeni na svoje „besputno“ znanje, oni srbski narod i srbsku državu i dalje vode bespućem, za sada u uverenju da će spas naći u čeljustima fašikratske Evropske unije, direktnog naslednika Hitlerovoga „novog poretka“ poznatog kao Neue Ordnung i, za sada, stvarne kolonije Sjedinjenih Američkih Država, „vlasnika“ Novog svetskog poretka (New World Order).
autor:Ilija Petrović
